Pročitaj mi članakNažalost, kao i o svemu u srpskoj istoriji i o Svetom Petru Dabrobosanskom znamo malo. O čoveku koji je štitio srpsku decu, Srbe, koji je štitio ćirilicu, živote i imanja Srba u turobnim vremenima zločinačke tvorevine Nezavisne Države Hrvatske. Današnji dan 17. semptembar je dan kada Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju Svetog Petra Dabrobosanskog, mitropolit zahumsko-hercegovački (27. maj 1903 — 7. novembar 1920) i mitropolit dabrobosanski (7. novembar 1920—1941). Odlikovan je Ordenom Svetog Save I stepena, Belim orlom II reda i Karađorđevom zvezdom. Jednom je rekao: "Ne mogu i neću da ostavljam svoju pastvu. Hoću da s njom dijelim dobro i zlo."
И остао је са својим народом, као што је и његов отац устао са српским народом. Световно име митрополита Петра Дабробосанског било је Јован Зимоњић. Митрополит Петар је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову под именом Јован. Рођен је као најмлађи син Маре и војводе Богдана Зимоњића,свештеника и учесника Невесињске буне, 1875. године. Његов живот испуниће непрестана борба за српски народ. Од првог светског рата када је, због глади за време рата митрополит Петар је преко својих свештеника скупљао децу и слао у Војводину.
FOTO: Wikipedia
Но, Други светски рат биће још гори, и по народ, и по Цркву. Није пристајао на то да се забрањује ћирилица, те је рекао: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.“ О Хрватима који су чинили злочине је рекао: „Један дио наших суграђана пошао је магловитим путем који не води ни Богу, ни Цару, ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: има ли у овој земљи заштите за нас?“
Народ није хтео да напусти. А како је он радио тако је саветовао и свештенству и монаштву: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нека буде и вама.“ И послушали су га. Многи су настрадали, баш као и он. Ретки су преживели. Петар Зимоњић, митрополит дабробосански није знао је колико ће зла нанети Анте Павелић. Усташке власти га хапсе. Остаће забележено. „Из Загреба митрополита су одвели у Керестинец код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија, малтретиран је и мучен, како су посведочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и терали да ‘држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву’.“
По наредби усташа морао је држати проповеди затвореним Србима, носити цепанице на леђима и чистити двориште. Неколико је верзија његове смрти: да је
одвен у логр у Госпићи, у Јадовну на Велебиту, да је највероватније бачен у Шаранову јаму. Такође, као доста поуздана информација јавља се и податак да је бачен у пећ за печење цигли у логору Јасеновац. Његова судбина никада се није дознала. Узалуд су из Српске православне
цркве покушавали да било шта сазнају о њему. До дан данас му се не зна гроб. Међутим, ми морамо да га памтимо. Да га памтимо као човека светитеља који је био на страни правде, храбрости, части, слободе. И да не дозволимо да буде заборављен, јер ко заборавља историју, осуђен је да је понавља.
