Mogli bismo bar nešto da naučimo od tog Zapada – na primer, da za razliku od njihovog ponavljanja laži da bi ih pretvorili u istine, mi počnemo da ponavljamo istine.

Да би их што боље упамтили, проширили до што већег броја људи, да би их ојачали за парирање све дрскијој западној агресији неистина, манипулација и подвала.

Ми, наиме, често кажемо – па то је познато, то смо већ рекли, шта је ту ново и чему понављање. И тако на сваку изговорену истину стављамо тачку. Да, истина је онтолошки јача од лажи, али ипак не значи да је треба оставити да се сама бори и опстаје у овој заглушујућој тиранији лажи.

И да пређемо на ствар: Запад с Америком на челу, после две и по године ратовања против Русије на тлу Украјине, сад сазива „мировну конференцију“ у Швајцарској, и то између Украјине и Русије, а на ту конференцију не позива Русију. Другим речима, треба да се одлучује о миру између две, или пре између три зараћене стране, а да о томе не одлучује и чак не учествује једна од њих.

Таква мировна конференција није позната у историји ратовања. Односно, то и није мировна конференција нити може тако да се зове јер њен исход, па према томе ни мотив, није и не

може бити мир и мировни споразум, него осуда једне од зараћених страна и њена изолација, при чему се свака од земаља учесница претвара у члана коалиције за осуду, за заузимање стране у сукобу и у потенцијалног учесника у рату против осуђене стране – Русије.

Дакле, реч је о ратној, а не о мировној конференцији.

Јесмо ли спремни да је зовемо ратна конференција и да то понављамо онако како ће сви западни медији понављати да је мировна?

Не верујем, можда зато што не бисмо да им се замерамо, што по инерцији верујемо западним медијима, чак и кад им свет, па чак и само западно јавно мњење, све мање верује, а можда и због неке наше, словенске, опчињености Западом и сјајем западних метропола.

Запад се, у ствари, бори против сопствене изолације.

Прво шок сазнање да им свет не верује, било је одбијање далеко већег дела човечанства да прихвати њихову „истину“ о рату у Украјини и њихов налог да се уведу санкције Русији. Тако су, уместо уобичајеног кажњавања и изоловања других, овај пут казнили и изоловали сами себе.

Онда су организовали још једно глобално пребројавање у покушају да проруске Србе прогласе за геноцидан народ, где су такође прошли као бос по трњу, са свим својим прљавим лобирањем, притисцима и претњама, настојећи да по ко зна који пут преваре муслимански свет као заштитници босанских муслимана од наводно геноцидних Срба, док у исто време спонзоришу израелски геноцид над палестинским муслиманима.

И ево сада предузимају трећи покушај да преваре човечанство својом лажном бригом за мир у Украјини, док увелико шаљу далекометно оружје и хушкају Украјинце да гађају руске градове.

Свет је од почетка руску специјалну операцију у Украјини доживео као појаву алтернативе униполарном свету – свету западног једноумља, доминације и поновног успостављања класичног, овај пут – глобалног колонијализма. То је пробудило наде човечанства, нарочито такозваног светског југа – да је могућ свет равноправних уместо света надређених и подређених држава и народа.

Испоставило се да се политички запад већ увелико и лажно представљао као читава међународна заједница, а да је то, у ствари, само један релативно мали круг

западноевропских земаља са Америком на челу, уз још неколико њихових сателита са других страна света.

Те земље, међутим, држе највећи део светског богатства, углавном опљачканог у вишевековном колонијализму од остатка света, што је и основ њихове моћи у економском, политичком и војном погледу.

Читав проблем настаје када се уместо даљег и потпуног ослобађања човечанства од наслеђа колонијализма и неоколонијализма, крајем прошлог миленијума, негде у време завршетка тзв хладног рата, почео да успоставља управо супротан процес – повратка на класични колонијализам.

Овог пута глобалног, не појединачног типа. Односно са једним колонијалним господаром – колективним Западом, са Америком на челу.

И сад је на делу глобални судар та два света – тренутно најдраматичнији у Украјини, између НАТО и Русије, и на Блиском истоку, између Израела, иза којег стоји Америка и читав официјелни политички запад, и палестинског народа, односно арапског и муслиманског света у целини.

Битка се, међутим, бије и на другим подручјима и фронтовима – у западној и централној Африци, у јужној Америци, на Балкану, у Грузији и на читавом Кавказу, на Корејском полуострву, у Јужном конеском мору, у Новој Каледонији…

Уз многобројне варијације и специфичности, основна линија битке је једна иста и води се против

оних који се лажно представљају као слободан свет, као свет демократије и људских права, а заправо су свет потчињавања, усудио бих се да кажем – окупације и пљачке, скоро неке врсте новог робовласничког светског поретка.

Није овде реч само о пуком понављању ове и других истина о свету у којем живимо, него о демонтажи пројекта који се дуго и озбиљно припрема како би се довео до финала и окаменио, у виду својеврсног „краја историје“, како га је егзалтирано и преурањено означио извесни Фукујама, или „Пакс Американа“, како креатори воле да зову свој апокалиптични наум.

Какав мир заговарају они који имају преко хиљаду војних база у свим деловима света?

Како се та њихова наводна борба за демократију и људска права слаже са растурањем и буквалним разарањем суверених и функционалних држава широм света – од Југославије, сада и Србије којој покушавају да узму део територије и поклоне неком другом, па Либије, Ирака, Сирије, Авганистана, подршке и помоћи Израелу да уништи и протера палестински народ?

Чему служе тзв невладине организације у свим земљама света осим као инсталиране пете колоне које реагују притиском на дугме за изазивање нереда, смене режима и припремање локалног становништва на покорност и мирење са судбином?

Читава битка се тренутно бије у Грузији да се те структуре не зову и не третирају као агенти страног утицаја, односно да се та подземна, у извесном смислу и субверзивна агентура, не учини транспарентним.

Или, да се вратимо нашим примерима и искуствима са милосрдним анђелима са Запада: како то да им је важнија судбина тројице америчких Албанаца (браће Битићија), који су дошли да се боре на страни терористичке ОВК, од три хиљаде Срба које су убиле НАТО бомбе?

Већ деценију и по малтретирају Србију због браће Битићи који као да су постали нека врста недодирљивих полубожанстава само зато што су постали држављани САД. Та чињеница, иначе, изузима свако такво „полубожанство“ од правде и законодавства било које друге државе у свету.

Представнике других народа третирају као да нису људи – за њихове „међународне“ судове, за њихове медије и политичаре убијање Срба као да није злочин, ево сада видимо да ни убијање Руса није злочин, ни убијање Палестинаца и њихове деце.

Увели су ексклузивно право на бол мајки, при чему бол мајки Српкиња, у источној Босни као и било где другде, не завређује не само саосећање него ни помен ни увршћивање у елементарни ред чињеница и сазнања. А камо ли да толики њихови медији објаве о томе по једну једину људску реч.

Морали бисмо зато, ако хоћемо да опстанемо, да те истине понављамо. Као, уосталом, и истину о наводном мировном скупу у Швајцарској. И свему што је до њега довело.

Од тога како је и зашто почео рат у Украјини до статуса учесника у њему – ко је стварни агресор, а ко брани општељудске вредности у њему.

Главни узрок је, да поновимо оно што свет зна, ширење НАТО на исток, у опкољавању Русије НАТО државама и инсталирање ракетних лансирних система на граници Русије – у

балтичким републикама, Пољској, Румунији и Бугарској, потом у „неутралним“ скандинавским државама – Шведској и Финској.

Циљ је покоравање и комадање Русије како би се Запад, по инструкцијама Мадлен Олбрајт, дочепао њених ресурса. Следећи и непосредан корак је насилна промена демократски изабране власти у Кијеву, после чега НАТО на широка врата улази у Украјину, преузима командовање украјинском војском, наоружава је и припрема за напад на Русију.

Ту је, затим, масовно убијање руског становништва у Донбасу, па превара са тзв Минским споразумима чији је циљ био да до рата не дође, а заправо да се добије на времену и још више наоружа и припреми Украјина, па онда припремљени блицкриг којим је требало прегазити Донбас, побити и протерати Русе као што су учинили у хрватској „олуји“…

Треба ли наводити све друге истине и детаље у вези с тим или је за ову прилику довољно да би се видело оно што свет зна – да је стварни агресор НАТО, да Русија брани своје становништво од уништења, а уз то и од очигледне намере Запада да од Украјине направи антирусију, као полугу за уништење Русије, јер је украјинска власт само изнајмила своју територију за рат НАТО против Русије, а своје становништво за „потрошни материјал“ или „топовско месо“ у том рату.

И ко с ким сада треба да се мири у Швајцарској? Односно: ко све треба да под фирмом мира и имплицитно – самим присуством на том скупу – „учествује“ у осуди Русије и њеној изолацији, како би се добио импулс за промену ситуације на терену?

Или, за промену већ искристалисаног става светског јавног мњења о том рату пуком пропагандном злоупотребом броја земаља које ће се појавити на конференцији.

Уместо одговора на та и друга питања, могло би се, после безбројних превара и подвала, коначно констатовати да нема више примирја и мировних споразума који треба да послуже само за промену ратне среће, нема више међународних преговора и договора који треба да се крше одмах пошто се учесници разиђу својим кућама.

С тим што, упркос томе, Запад неће престати са смишљањем нових манипулација и пропагандних трикова. Зато што није спреман да се одрекне надређености и посезања за туђим, а то се не постиже поштењем, држањем речи и пристајањем на равноправност.

Овај пут бројне земље или неће учествовати на швајцарском скупу или ће, попут Кине и Бразила иницирати скуп(ове) за стварни а не лажни мир у Украјини.

Izvor: fakti

Oznake: zapad, mirovna konferencija, švajcarska