Pročitaj mi članak

Miroslav Parović: Pronađen je vođa opozicije!

Miroslav Parović
0

Trenutno je najjača opoziciona stranka u zemlji ona koja nema ni ime ni lidera već samo jasnu ideju da se prvo mora zaustaviti ovaj pogubni trend u kojem se srpsko društvo nalazi. Ta bezimena opoziciona snaga ima podršku veću od zbirne podrške svim parlamentarnim grupacijama, što opet govori u prilog toga da je narod sam definisao okvir i da je neophodno slediti ga, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

За разлику од техничких наука, које изучавам практично читавог живота и у оквиру којих се процеси одвијају према природним законима те су сходно томе и логични, у друштвеним процесима ствари често стоје значајно другачије. Разлог је тај што на дешавања у друштву поред природних закона свој утицај имају и људи који се пак неретко воде личним интересима па се тако добијају стања која пркосе здравом разуму и свакој логици. Српско друштво је школски пример како је лични интерес надвладао сваку идеју о заједништву и општем добру. У таквој ситуацији лагано долази до одумирања друштвеног ткива и нација и држава нам се приближавају тачки после које повратка нема.

Оно што је специфично за српско друштво у овом тренутку је то што се десило нешто незамисливо, а то је да преко Александра Вучића постоји савезништво између најбогатијих и најсиромашнијих и да је то главна снага његовог режима. Да апсурд буде већи ови најсиромашнији су у таквој позицији управо због ових најбогатијих који су то постали, било тако што су их током деведесетих гурали у ратове и изолацију, било тако што су их двехиљадитих избацивали из фабрика које су приватизовали. Но, бесомучном пропагандом и врхунском познавањем мана, које ми као нација имамо, Вучић је најсиромашније у Србији успео да убеди како је то што су на ивици беде и глади у ствари благослов и да је потребно само да прође до две године и онда ће све бити добро. И тако, две по две, овај накарадни режим улази већ у дванаесту годину у којој се сада благостање обећава до 2027. што значи да је шаргарепа окачена на дужи штап. Тако смо сада у попришту нове кампање у којој се ојађеном народу објашњава да ће Експо изложба у Београду 2027. године решити све наше проблеме и то тако што ће бити изграђен национални стадион, нови сајам и што ће бити обновљено по стотину фасада у градовима широм земље. За ову сврху већ је почело задуживање и оно ће, према прелиминарним проценама, које износи сама власт износити нешто око дванаест милијарди евра или просечно четири милијарде евра годишње. План је дакле доста једноставан и у суштини представља благу модификацију већ постојећег механизма по којем се држава и до сада задуживала како би се градили путеви, а онда су ти путеви фактурисани по ценама у просеку два до три пута већим од уобичајених чиме су они најбогатији постајали све богатији, а најсиромашнији су добили лепе прилоге на телевизији да се диве вијадукту и тунелу у Грделичкој клисури док са друге стране пребирају по новчанику да нађу новац како би купили хлеб типа „сава“. Сада се планира исто то, само што ће сиротињу рају у наредном периоду одушевљавати светла великога града уз приче о аутомобилима без возача, речном таксију и другим чудесима која постоје само у сну и на Пинку што му дође на слично. Наравно, све то ће морати пуно да кошта и они најбогатији ће добити новац из кредита које плаћамо сви ми и тим новцем ће проширивати своје бизнисе.

Иначе, треба приметити да је намена Експо 2027 од самог почетка била транспарентно објављена јер је мото под којим је Србија поднела кандидатуру гласио: „Играј за човечанство – спорт и музика за све“. Дакле врло отворено нам је поручено да ћемо добити хлеба и игара и то у буквалном смислу. Јер Срби као народ спадају у европске лидере по количини хлеба коју поједемо, што можда и не би био толики проблем да нисмо на зачељу Европе по ономе што се једе уз хлеб. Наиме, у Србији просечно по глави становника потроши се 42 килограма меса (махом пилетине која спада у ред најјефтинијег и сходно томе најмање квалитетног меса) док је просек у ЕУ око 67 килограма. Имајући у виду најновију одлуку власти да крене у организовано убијање свиња по Србији под окриљем сузбијања афричке куге, све су прилике да ће се количина поједеног меса још додатно смањивати имајући у виду да је доста људи код нас, поготово по селима, товила по неколико свиња за споствене потребе. Наиме, у овом тренутку је убијено готово тридесет хиљада свиња и то искључиво у домаћинствима и код малих произвођача док у тајкунским фармама није вршена ова мера. Сликовит пример је насеље Сечањ у којем је Управа за ветерину наредила превентивно убијање свих свиња у домаћинствима, а са очигледним циљем да се заштити тамошња фарма. При томе је вађењем крви и анализама утврђено да није било заражене стоке и да је месо погодно за људску употребу те је мештанима дата опција да они сами закољу своје свиње како држава не би имала посла око тога. Део њих је то учинио, а они други који нису имали простора у замрзивачима су били принуђени да гледају како се њихове свиње убијају и потом односе да од њих праве биогориво у специјализованом постројењу које је недавно направљено у Крчедину. Иначе, то постројење је пројектовано са капацитетом прераде од 150.000 тона на годишњем нивоу, а потражња за биогоривом је велика у ЕУ тако да се може очекивати да убијање преосталих домаћих животиња у Србији добије на замаху. Са друге стране и питање хлеба је упитно у будућности јер је Вучић током једне од својих сеанси на националним фреквенцијама изјавио како су неки покушали да преваре државу и добију субвенције на земљишту на којем нису засађене ратарске културе, а што је наводно откривено сателитским снимцима. Наводно увређен, председник је рекао како су пријављивали уљану репицу, а на тој парцели је грмље и шума, те да таквих преваранстких захтева има на пола милиона хектара. Е сада, за неупућене којима се Вучић у суштини и обраћа покушавајући да их опсенари ова прича може да се сведе на оно класично лажно приказивање борбе против малверзација, међутим иако то није била намера из ове приче се може видети да тренутно у Србији има најмање пола милиона хектара обрадивог пољопривредног земљишта које је у парлогу, односно које се не обрађује па је зарасло у коров и трње. Ово даље значи да се огромна пространства празне од становништва, а и да они који су остали да живе на селима више немају интерес да се баве пољопривредом.

Елем, да се вратим на савезништво насиромашнијих и најбогатијих у Србији, а које иде преко Вучића. Уколико желимо да променимо тај накарадни систем и да успоставимо један праведнији поредак у којем је носилац друштва средња класа онда је потребно да се сходно томе и поставимо ми који се бавимо политиком и који смо опозиција. Управо је средња класа интуитивно закључила да је Вучић на њих напујдао сиромашне са циљем да од свих направи сиротињу рају како би ови богати могли да добију ширу базу јефтине радне снаге као и да са врата скину оне који се буне када се рецимо гради аутопут преко њихових имања или када им неко отима земљу ради отварања рудника. Отуда су протести који су букнули у мају месецу управо и мобилисали онај профил људи који је до сада махом пасивно посматрао процесе у друштву верујући да је то најбољи начин да их нико не дира. Ти људи су у суштини дефинисали основне правце политичког програма за који су спремни да се боре. Укратко, они траже да се склони корумпирани режим Александра Вучића и да се у држави уведе ред. При томе сви су очигледно свесни да је то могуће само кроз јединствен наступ читаве опозиције и зато се и не отварају друге теме сем те кључне, да режим оде. Међутим, потпуно супротно нормалној логици добар део опозиције намеће некакве идеолошке поделе и покушава да овај побуњени народ спакује у патриотску или европску колону намећући при томе тезу да те две колоне не могу да сарађују по било ком питању сем техничких ствари везаних за спровођење избора.

Један део опозиције не жели да следи вољу народа, већ се бесомучно покушава разбити то јединство које је успостављено против Вучића. За сада људи на терену одољевају па тако на опште разочарање како власти тако и тог дела опозиције по свим релеватним истраживањима готово двадесет процената становништва Србије је против Вучића, али није ни за једну од постојећих странака и лидера опозиције. Дакле, тренутно је најјача опозициона странка у земљи она која нема ни име ни лидера већ само јасну идеју да се прво мора зауставити овај погубни тренд у којем се српско друштво налази. Та безимена опозициона снага има подршку већу од збирне подршке свим парламентарним групацијама, што опет говори у прилог тога да је народ сам дефинисао оквир и да је неопходно следити га. Тако да уколико не буде састављена једна опозициона колона која ће поставити ситуацију „или они или ми“ и на тај начин створити довољно велики политички напон, онда ће доћи до огромног разочарења већине опозиционо настројених грађана и власт ће победити. Уколико пак грађани добију гаранције да ће се након избора саставити влада стручњака са мандатом да у земљи заведе ред пре свега кроз радикалан обрачун са криминалом и корупцијом, а да ће опозициони политичари у први мах бити једна врста контролора те власти без директног учешћа у истој, то ће мотивисати и један број апстинената. На тај начин ће савез најсиромашнијих и најбогатијих са све Вучићем остати у мањини, а друштво ће се вратити у европски цивилизацијски поредак у којем средња класа чини главни ослонац друштва.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: , ,