Pročitaj mi članakMilošević je nudio pare za lobiranje, ali niko u SAD nije hteo da ih uzme.
Након што је Владимир Шекс, хрватски политичар који је оптужен и за злочине над Србима, промовисао своју књигу „Државни удар”, где је, између осталог, написао и „да је хрватским службама неко са Кипра доставио документа у којима се види да је по наредби Слободана Милошевића координатору америчке спољне политике за источне земље уплаћено 12 милиона долара”, некадашњи шеф дипломатије Владислав Јовановић каже за „Ало!” да наша земља једноставно није имала толики новац на располагању.
– Ми нисмо имали толике паре. Па за лобирање највеће компаније узимају просечно између пола милиона и милион долара, и то у периоду од годину дана. Да се дају толики новци, то би био најуноснији бизнис на планети. Лобирање је пре свега један стрпљив посао, који тражи време, и велико је питање колико неки лобиста може бити успешан. Што се тиче САД, она је за Србију у доброј мери, да се изразим, зацементирана и њене резерве према нашој земљи нису само идеолошке него и политичке јер се на нас гледа као на трајно непоуздан ослонац за њихове интересе на Балкану. Због тога смо стално и изложени притисцима – каже Јовановић.
Лоренс је промовисао „југо”, а не Србију
Као један од „осумњичених” да је примао паре од Србије за лобирање у САД био је и некадашњи дипломата Лоренс Иглбургер (преминуо 2011), који је био специјални саветник председника Буша за Југославију. Јовановић о томе каже:
– Не верујем да је то тачно. Он је пристао да промовише компанију „Заставу” и „југа” и за то је добијао одређену провизију. Сада не знам колику, али је без проблема окренуо лист када је почело разарање Југославије. Да ли је то било због тога јер је престао да има користи од „југа” или је неки други разлог утицао на то, не знам – каже Јовановић и наглашава још једном да је немогуће да је њему или неком другом исплаћено 12 милиона долара.
О томе да ли је Слободан Милошевић ипак покушао да лобирањем утиче на политику САД према тадашњој Југославији (Србији и Црној Гори) Јовановић каже:
– Покушавали смо да лобирамо после Дејтона, али смо увек добијали исти одговор – да та група коју бисмо хтели да ангажујемо мора да се консултује са Стејт департментом. Онда би добијали дугу листу немогућих захтева које бисмо морали да испунимо уколико желимо да ти лобисти раде за нас и цела прича би ту стала. Милошевића је америчка администрација искористила за један тренутак и пустила га низ воду када је то обављено.
То је било након Дејтона, који је практично осигурао нови мандат Билу Клинтону у Белој кући. Милошевић је потом направио велику грешку, годину дана касније са локалним изборима у Србији, што је омогућило САД да се потпуно окрену против њега и припреме му политички крај на Косову. Мада, искрено не верујем да би и ангажовање неких лобиста превише поправило имиџ Србије, па и после 5. октобра су дошли „њихови људи”, па нас је Америка поново притискала.
А о томе да ли би Србија данас требало да „лобира” у одређеним круговима, не код САД, него код Русије и Кине, Јовановић каже:
– Запад је превидео да на Балкану не може да буде доминантна само једна сила. Русија и Кина имају природни интерес када је Србија у питању, али и интерес да искористе слабост САД. Пекинг жели да се финансијски и трговински докопа Европе и ми смо им добар ослонац, а Русија се вратила на своја три историјска правца и један од њих је Балкан, и због тога с тим земљама имамо добре односе.
