Прочитај ми чланакСрпска православна црква је зато, својом Поруком, одбила предају свог народа на милост и немилост прогонилаца. Подсетила је на чињеницу да из Косовског завета проистиче укупни смисао српске историје.
Порука Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији (објављена 10. маја 2018) одлучујуће је обележила јавну расправу о будућности ових српских покрајина. Са сигурношћу се може рећи да она представља документ од изузетне важности за историју српског народа и његове Светосавске цркве.
Српске власти наиме, упркос заклетви на Уставу и Јеванђељу, не престају да косовским Албанцима, САД и ЕУ нуде размену територија „уже Србије“ за север „Косова“. Територијални интегритет „Косова“, међутим, неће да угрозе ни САД ни Немачка. За узврат, Александар Вучић поручује да је спреман да, уз одређене „бенефите“, потпише „споразум о свеобухватној нормализацији односа“, који би подразумевао и столицу за „Косово“ у УН. То би, да подсетимо, значило нагло убрзање процеса „пузећег“, постепеног признања независности „Косова“. У зависности од текста споразума, он би тој квазидржави могао да донесе и de facto независност.
Порука Светог Архијерејског Сабора је, међутим, закључила и коначно уобличила процес који је, у српском друштву, видљив и за најповршније посматраче. Упркос упорним порукама председника републике и готово свих великих медија о томе да је „независност Косова већ запечаћена“, да је „Кнез Лазар изгубио Косово“, да је потребно да се „суочимо са реалношћу“, „одрекнемо митова“, „окренемо животу“ и „свом европском путу“, истраживања јадног мњења показују да је 81% грађана против признања Косова у замену за чланство у ЕУ. Још је важније то што је „унутрашњи дијалог“ потврдио да је стручна јавност са универзитета, из САНУ, Матице српске и из других, водећих установа српске културе, са занемаривим изузецима, против признања независности Косова, укључујући и „пузећу“ независности преко „споразума о свеобухватној нормализацији односа“. Она је, исто тако, против поделе Косова. Својом убедљивом већином, стручњаци се залажу за „замрзнути конфликт“ или „статус кво“, који не подразумева само чекање да се у свету промени однос снага, него, пре свега, предузимање низа хитних мера које би за циљ имале јачање ресурса Србије и очување безбедности Срба, наших светиња и имовине на Косову и Метохији.
Све то, одмереним и промишљеним језиком, сажела је и потврдила Порука Светог Архијерејског Сабора. Њен највећи део односи се, на основу свакодневног искуства Српске цркве, на оно што би чекало Србе на Косову и Метохији уколико би их се „свеобухватним споразумом“ или поделом, Србија одрекла: албанско непоштовање споразума и закона, нагло или постепено исељавање, уништавање или преотимање светиња и потпуно брисање трагова о постојању Срба на тим просторима.
Српска православна црква је зато, својом Поруком, одбила предају свог народа на милост и немилост прогонилаца. Подсетила је на чињеницу да из Косовског завета проистиче укупни смисао српске историје и упозорила: „Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета, њене историје и државности“.
Због свега тога, Српска православна црква се јасно и гласно изјаснила против било какве, тренутне или „пузеће“ независности, као и против поделе Косова и Метохије. Заложила се за наставак преговора до постизања једнаких права и слобода за све становнике покрајине, али у оквиру правног поретка Србије и међународног права. Зато се Порука позива на постојеће правне оквире решавања Косовског питања, на Устав Републике Србије и на Резолуцију 1244.
Порука Светог Архијерејског Сабора проистиче из 800 година историје и мисије Српске цркве током којих је она, кроз култове и предање, уобличила национални идентитет Срба. У њеном Меморандуму из 2004, сви ставови из Поруке већ су до танчина образложени. У јавности је већ препозната и веза између садржаја Поруке Сабора и Апела за одбрану Косова и Метохије, објављеног на Бадњи дан 2018, који је, заједно са стотинама најзначајнијих јавних личности, потписало 12 архијереја Српске православне цркве. Сада су, иза тих ставова, једногласно стали Свети Архијерејски Сабор и Српска православна црква.
Напад председника републике на Поруку Сабора, скандалозно, потпуно прећуткивање Поруке на „јавном сервису грађана Србије“, који брани „наше право да знамо све“ и избегавање да се њен садржај објави у српским медијима, сведоче не само о озбиљном гажењу основних грађанских слобода, него и о одлучности наших власти да у ономе што су наумиле иду до краја.
РЕПУБЛИКА СРПСКА на оштрици бријача https://t.co/kVG6swELwW
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 21, 2018
Свако ко познаје Српску православну цркву зна да њена мисија није у томе да снисходи и служи држави. Напротив, њена историја препуна је примера одлучног супротстављања, онда када је то захтевао голи опстанак, и Османском и Хабзбуршком царству, и Трећем рајху и НДХ, али и српским и југословенским државама. Треба ли да подсећамо – из свих ових сукоба, Српска црква и њен верни народ изашли су као победници.
Ванредни професор, Филозофски факултет у Београду
