Прочитај ми чланакЗамислите да министар Дејан Ристић овог 3. јула одржи говор у коме би рекао: „Поштовани грађани, Косово је жртвовано да би Вучић могао да настави да влада упркос томе што претвара Србију у европску Колумбију; да би имао могућност да се почетком 21. столећа у срцу Европе понаша као Иди Амин у Африци у 20 веку; како би га противно тзв. европским вредностима које гази тапшали по рамену они који их проповедају. Косово и Метохија су данак који тај велеиздајник плаћа Бриселу и Вашингтону како би окренули главе од његових недела".
Већ сутрадан у дневнику РТС-а појавио би се министар Златибор Лончар, да саопшти грађанима да је „његов колега полудео, у шта је и раније сумњао, али на молбу добродушног, увек спремног да сваком да шансу председника Вучића, ње реаговао. Али сада не може више да ћути, макар се Александар тзв. Добри на њега наљутио што угрожава политичку будућност Дејана тзв. Суманутог само зато што је одлепио. Вучићу не смета што га је поменуо у негативном контексту – таман посла – али због добробити грађана, као министар здравља (укључујући и ментално) нема право да не дигне глас“. То би био лицемерни увод у Ристићеву смену а онда и медијско-политички линч (можда по старом КГБ-овском рецепту и упућивања у неку психијатријску установу). Онај што се на њега као не би наљутио, пар минута пошто би био обавештен о говору, заправо би направио „вуду лутку“ одметнутог политичког слуге и почео би да је пробија отровним иглама.
Другачије би поступио – али свакако би директно или индиректно (преко других својих политичких батлера тј. министара и осталих извршилаца) реаговао – кад би, рецимо, садашњи министар информисања затражио да се Алек званично ословљава са „Татасрб“. Замислите Ристића да наведеног дана уместо претходног тачног садржаја искаже од неистина склепану конструкцију: „Поштовани грађани, Турке је из провалије извукао Кемал-паша, и стога су они одлучили да за њих убудуће буде Ататурк (отац Турака). Наш Александар Велики толико се посвећено бори за српске интересе да смо дужни да га убудуће именујемо као оца свих Срба. Стога предлажем да га ословљавамо као Татасрб, те да то постане законом обавезна форма именовања тог од Бога нам послатог (над)човека“.
Лончар тада не би јавно закључио да је ненормалан, као ни било ко други од функционера режима. Ћутали би док не виде реакцију Вучића. Што је много, много је, али чињеница је да он воли најбаналније додворавање и лично стоји иза вулгарног стварања култа сопствене личности. Но, пошто би се за који дан појавио Вулин и похвалио Дејана што је упркос нападима који ће због тога доћи из опаких опозиционих медија, имао храбрости да каже „истину“, настао би општи аплауз режимских пропагандиста разних врста. Чак би и Војислав Шешељ на Хепију поменуо да упркос извесним неслагањима са дотичним господином, због његове државне одговорности, разматра да га прогласи за четничког војводу (нема везе што би у том тренутку праве војводе, покопане широм српских и емигрантских земаља, у гробовима почеле да се окрећу као пропелери, уосталом као и ономад када је стари Вучићев политички гуру постао њихов фејк колега).
Доста је било шале. Све што је изречено има за циљ да нас наведе да размислимо какве реакције би изазвале на истини или неистини утемељене, али свакако помпезне речи, које би биле изговорене или написане о некоме живом и способном да овако или онако реагује значајном човеку. Ако не у року од пар дана, у неком наредном периоду, огласио би се. И у случају да се некоме приписује да је изговорио или урадио нешто што се позитивно вреднује, али апсолутно не стоји, тешко да би остао на то имун. Још када је свима јасно да постоје сведоци. Тада би ћутање на неки начин представљало саучествовање у лажном кићењу перјем које не припада наводном говорнику. Часни људи то не раде, а све што знамо о животу и делу Драгутина Гавриловића, пред смрт пуковника Југословенске (краљевске) војске, указује да је баш такав био. Осим ако Дејан Ристић нема неке доказе да је другачије. Морао би да има штошта – а наравно нема – што негативно говори о његовом карактеру с обзиром шта се усудио да уради!
Пре него што пређемо на то, да се подсетимо ко је био поменути официр. Ради се о чувеном (тада) мајору српске војске – носиоцу наше Карађорђеве звезде и француског Ратног крста – команданту 2. батаљона 10. кадровског пука, који је у јесен 1915. године, са другим српским јединицама, пожртвовано бранио Београд од много бројнијих немачких и аустроугарских снага. Свестан да у тој бици Срби не могу да победе, али како би охрабрио саборце да у њој истрају и тако бар задрже непријатељско надирање те тиме помогну главници наше војске да настави рат, пред њихов јуриш одржао је свој чувени говор. Он гласи: „Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје, зато напред у славу! Живео краљ! Живео Београд!“
Генерације Срба су његовим навођењем и сагледавањем херојске одбране престонице 1915. године, подстицане да схвате шта значи примењени патриотизам. Не онај испразни, „ура“, заснован на лажима и преварама – какав је база деловања актуелног режима који гази све српско како би задобио милост Сороша и других својих господара – већ правог, који нас је у тешким тренуцима одржао. Боље је живети за отаџбину, своје блиске и себе, него погинути, али да наши преци у неким тренуцима за њу нису били спремни и да умру, ни ове крње Србије не би било. Радило би се евентуално о турској провинцији Србистан, ако би и у том виду наше национално име опстало. Да коначно буде затрето, ту је Александар без Косова са својом екипом. Њен, однедавно не баш небитни сегмент јесте и наш садашњи министар за (дез)информисање и телекомуникације.
Док је још само могао да машта да ће постати и амбасадор а камоли министар, урадио је неке ствари које су га квалификовале за Вучићеву кадровску милост. Показао је да је спреман да омаловажава и оно што већина Срба, основано, сматра да је за нашу нацију „свето“. Нешто од тога је повезано и са цењеним мајором, којим се у својој књизи „Митови српске историје“ (Београд, 2018) непримерено бавио дотични члан Вучићеве дворске канцеларије (или тачније, пошто Алек жели да буде мали Броз, „извршног већа“). У њеном делу под насловом „Поклич нико није чуо“ (стр. 180-187) врли Вучићев „високи секретар“ тврди да је „говор мајора Гавриловића, по свему судећи, накнадно измишљен од стране капетана Ђорђа Роша“.
Он је учествовао у бици на коју се тај говор односи и, тешко рањен, њу је преживео. У својим успоменама на њу „На Дунавском кеју септембра 1915. године“, по сећању навео је чувени говор. Књига је објављена 1931. године и речи мајора Гавриловића постају прави хит. Њиховој популаризацији допринео је кроз предавања која је држао и путем књиге коју је објавио („Реторика: Наука о беседништву“, Београд, 1938), наш велики писац Бранислав Нушић. Док су он и Ђорђе Рош то радили, Гавриловић је вероватно већ подлегао ратним ранама па није могао да се огласи? Не! Био је жив и здрав, те на служби у нашој тадашњој војсци. Умро је знатно касније, 1945. године, пошто се измрцварен вратио из немачког заробљеништва. Отуда, да је његов говор представљен у драстично искривљеном виду или чак потпуно измишљен, сигурно би реаговао. Радило се о моралном официру српске па југословенске војске а не типичном СНС функционеру наших дана, какав је министар Ристић. Као што је имао у себи јуначко срце, сигурно је имао и осећање стида, што за последњег не важи.
Зашто се Ристић окомио на оно што је неспорна истина са намером да је обесмисли? Како је Антони Смит, велики британски стручњак за националне идентитете у својим делима истицао, мит је у њиховом темељу. Предубеђења, ма колико у њима било и неистине, у вези са пореклом, тзв. митском отаџбином, важним „делима“ предака, у основи су националног осећања Енглеза, Француза, Немаца, колико и Срба. Једна ствар је критички приступ историји а друго је усиљена пропагандна деконструкција националних митова. Последње је свакако у функцији изазивања колебања у редовима одређеног народа, односно слабљења његове борбене енергије. То обично раде непријатељи неке нације како би јој сасекли крила. Тим пре је тако када се још истина лажно представља као мит, што је урадио Вучићев министар.
Он је очито и раније из неког (курентног) разлога био на антисрпском задатку, при томе се, као и Вучић, перверзно претварајући да му је стало до српских интереса. Зато је изабран да заузме место налик ономе које је имао Јозеф Гебелс, Хитлеров министар пропаганде. Само што је његов екстремизам био подређен опскурном нацистичком великодржавном пројекту, док оно што медијски и други делатници Вучићевог режима раде, има мрачну, али малодржавну подлогу у вези са Србима. Циљ је – уз друге у којима смо се већ бавили па да и то не понављам – срамна легализација отмице дела територије Србије од стране албанских сепаратиста и њихових евроатлантских господара (истих оних који су Алеку диригенти).
Још 2007. године, да се и тога присетимо, покренута је реализација прве фазе америчког „Плана К“, о коме сведоче проваљене (доступне) дипломатске депеше те суперсиле. Био је део припреме за проглашење косовске лажне (данас нажалост све мање такве захваљујући Вучићевој велеиздајничкој политици) независности следеће 2008. године. Циљ је био да се масовно ангажују, за поткопавање темеља своје земље спремни, познати појединци, медији, невладине организације – како би Срби били убеђени да је Косово за нас терет те да је добро што оно креће својим путем. Са пропагандним деловањем те врсте, уз разне дораде, продужило се до данас. При томе се не удара само на Косово, већ и све друго што је извор српског отпора.
Намера постмодерних страних окупатора и њихових домаћих слуга је не само да се одрекнемо себе већ и да се и идентификујемо са њима, те у будућности служимо, као нови јаничари, њиховим интересима. Зато говор мајора Гавриловића мора да умре, како би издаја у пуном обиму заживела. Онај који се у прљавој борби против њега показао, препознат је као на све спреман кадар и награђен министарским местом! Па Србијо, ако си спремна да стигнеш тамо где те такви људи на челу са Алеком без Косова воде, ти настави да кротко трпиш безочно национално силовање!
