Pročitaj mi članakPročitajte esej „Šta je to kosovsko opredeljenje“ Zorana Mišića iz 1963. Tu se kaže da kada danas čitamo „Pohvalu knezu Lazaru“ patrijarha Danila III iz 1392. ili 1393, čini nam se kao da smo na beogradskim ulicama 27. marta
Након отварања, Јелисавета Карађорђевић је изјавила да се у реновираном Народном музеју није нашло мјесто за таблу са именом њеног оца, кнеза Павла Карађорђевића, који је овој институцији поклонио више од пет стотина умјетничких предмета… „Видео сам на кратко сталну поставку Народног музеје и деловало ми је да је постављена на брзину; не сумњам да су се кустоси и други који су за то били задужени дали све од себе, али сам приметио да испод многих експоната нема легенди“, каже за „Време“ историчар Милош Ковић, професор на Филозофском факултету у Београду. „Разлог је вероватно била журба да се све заврши за Видовдан јер се очекивала посета самог Александра Вучића – главом и брадом.
Углавном, када обиђете поменуту поставку, видите да је још много тога остало да се уради. Постоји, дакле, могућност да је у тој журби потпуно заборављен и Павле Карађорђевић. Било би потпуно неразумљиво да је неко желео да прећути улогу коју је кнез Павле имао у настанку збирки Народног музеја.“
Каква је перцепција кнеза Павла у данашњој Србији?
Кнез Павле је син кнеза Арсена – млађег брата краља Петра И – и руске племкиње Ауроре Павловне Демидове. Све док није постао регент, био је веома мало познат у јавности, између осталог и због тога што је до тада читав живот углавном провео у иностранству; на пример, у кући је говорио на руском или француском језику. У том контексту, још важније је то да кнез Павле није имао харизму какву је имао његов брат од стрица – Александар Карађорђевић. Зашто? Зато што није био ратни херој и то се у Србији знало. Кнез Павле јесте отишао на фронт, али се брзо разболео, па је рат провео у дипломатским мисијама у иностранству, а онда и на завршавању школовања на Оксфорду.
Без те ратничке, јуначке харизме из балканских и Првог светског рата попут оне краља Александра, на којој је грађен легитимитет куће Карађорђевића и Југославије – уосталом, као и Титов и легитимитет Југославије после Другог светског рата – Павле није могао играти неку већу улогу у земљи. Овде не би требало да заборавимо и да је Александар умео да уклони све које је доживљавао као конкуренцију у држању власти – био је не само формални, него и суштински владар Југославије. То је био миље у коме се кретао Павле – био је веома образован, говорио је више језика, али је у широј јавности доживљаван безмало као странац. Са друге стране, имао је и репутацију европског човека посебно наклоњеног уметности, што је Београд волео и ценио.
Касније, када је посто регент, кнез Павле је стекао репутацију човека компромиса показавши разумевање за интересе хрватских политичке елите. Међу њима свакако није био непопуларан као у Србији због Конкордата, споразума Цветковић–Мачек и, коначно, оне капи која је прелила чашу – приступање Југославије Тројном пакту. Све се ово десило још у његово време, да би касније, у Титовој Југославији, заиста био претворен у народног непријатеља и у нашим уџбеницима историје често се могла видети слика Павла са Хитлером. Он је на себе, рекао бих, навукао дупло проклетство – српских патриота и комуниста.
Што је био Павлов мотив за постизање Конкордата?
Изгледа да је Конкордат мање био пројекат Павла, а много више председника југословенске владе Милана Стојадиновића. О овом уговору са Ватиканом дуго се говорило и не само то – Краљевина Србија га је имала. У оба случаја и српски и југословенски представници преговарали су са истим човеком, будућим папом Пијем XII. Шта је био циљ Павла, односно Стојадиновића? Цела Стојадиновићева политика је била замишљена тако да се изолују Хрвати, који су били главни противници Југославије – такве каква је тада била.
У том смислу, Стојадиновић је удружио српску Радикалну странку са словеначким клерикалцима и босанским муслиманима чији су вође били Антон Корошец и Мехмед Спахо. На ово се надовезала идеја да се успоставе добри односи са фашистичком Италијом и нацистичком Немачком, на које су се хрватске политичке елите могле ослонити као додатним начином за њихову спољну изолацију. А за све скупа била је потребна сарадња са Католичком црквом, којој су се, како је то Стојадиновић сматрао, морали дати прилични уступци.
Међутим, Павле ускоро мјења политику, обара Стојадиновића и креће да прави споразума са вођом Хрватске сељачке странке, Влатком Мачеком. Што се промијенило у међувремену?
Кључно је разумети следеће: прво – Павле је напустио политику интегралног југословенства коју је водио Александар и, друго – са Конкордатом је Католичка црква у Југославији требало да постане држава у држави захваљујући посебно уступцима у оквиру образовања и друштва. Тај привилеговани положај Католичке цркве у односу на остале подстакао је на побуну Српску православну цркву, која је у томе била спремна да оде веома далеко. Њен одлучни отпор срушио је Конкордат. Тада је Павле кренуо у сусрет Хрватима који ће довести до споразума Цветковић–Мачек; дакле, не више изоловање хрватских политичких елита, него постизање компромиса са њима.
Због тога је морао да отпусти Стојадиновића – у коме су, иначе, Британци видели немачког човека – и доведе послушног Драгишу Цветковића. Када говоримо о Конкордату и споразуму Цветковић–Мачек, реч је о истој политици придобијања противника давањем уступака. Пошто је Конкордат пропао, споразум Цветковић–Мачек био је одустајање од политике изолације Хрвата. Постоје индиције да су Британци охрабрили Павла да се нагоди са хрватским политичким елитама.
Британске политичке елите су, још од Првог светског рата када су подржале стварање Југославије, пазиле да не држе сва јаја у истој корпи, али су се тврдоглаво држале културних предрасуда наслеђених из 19. века. У Лондону се упорно веровало да ће Срби увек бити проруски оријентисани, односно да ће Словенци и Хрвати као католици увек подржати Запад – таква политика је касније вођена чак и када су подржали Тита (и Шубашића) у Другом светском рату. Управо из ових разлога, Павле је имао британску подршку за постизање споразума Цветковић–Мачек и стварање Бановине Хрватске.
Упркос обарању Цветковића и споразума са Мачеком, Павле и даље наставља приближавање силама Осовине…
Павле се нашао између чекића и наковња, између Британаца и Немаца. Ту је његов маневарски простор био веома сужен и велико је питање да ли га је уопште имао. Најпре су Британци од њега тражили да води попустљиву политику према Немачкој и Италији и да не изазива конфликте. Међутим, ускоро је захваљујући Стојадиновићу дошао тренутак када Павле више није могао да утиче на узнапредовали процес зближавање са Берлином и Римом, а тада су му из Лондона почеле стизати поруке да обустави ту политику, односно да не заборави на своје британске везе и афилијацију. Само – где и како стати?
Догађаји су се одвијали великом брзином: Павле обара Стојадиновића, али на његово конкретно питање што Британија може да пружи уколико Југославија буде нападнута, из Лондона бива упућен на фантомски споразум са Грчком и Турском. То је све – никаква војна помоћ. У том тренутку, када Хитлер почиње појачавати притисак на Југославију да се придружи Тројном пакту и када изостаје британска војна подршка, Павле је остао без и оно мало маневарског простора који је имао до тада.
А он је добро познавао Британце и њихову традицију да животе сопствених савезника сматрају јефтиним и да их спремно троше… Када говоримо о овим догађајима у предвечерје Другог светског рата, не смемо заборавити да је реч о људима који су имали велико и озбиљно искуство са оним Првим. А Павле се и те као сећао како је Велика Британија оставила Србију да пропадне1915.
Тако је дошло и до потписивања Тројног пакта…
Велика Британија је била против, али шта је могла понуди за узврат? Неспорно је да Павле није био немачки човек и да је своје одлуке доносио у складу с оним како је видео интерес Југославије. У том смислу, може се разумети његова политика. Са друге стране, могу се разумети и официри који су га срушили војним пучем од 27. марта 1941… Данас се често говори да су Британци стајали иза свега. Зна се да су покушавали да оборе кнеза Павла, али и да личности на које су они рачунали нису у преврату одиграле важну улогу. Међутим, они нису могли да у великим демонстрацијама, које су почеле већ 24. марта, изведу на улице практично свих већих српских градова, укључујући Сарајево, Скопље, Љубљану, стотине хиљада људи. Зашто?
Зато што је пуч био логична последица целе српске историје, којој је смисао већ вековима давала Српска црква, а потом, у 19. и 20. веку и световни интелектуалци. Сматра се да је патријарх Гаврило Дожић знао да се спрема пуч. Поздравио га је у оној чувеној радијској емисији рекавши да су се Срби поново определили за царство небеско. Реч је, заправо, о томе да је српско јавно мњење било изразито антифашистички и антинацистички опредељено, може се рећи и – антинемачки.
Разлог су искуства из Првог светског рата и то што се у Београду добро знало да је Хитлер уз Јевреје и Роме, гајио патолошку мржњу према Србима… Због свега овога, официрима који су извршили пуч 27. марта 1941. било је потпуно непојмљиво да Југославија буде део Тројног пакта. Напросто, Србија у таквим преломним тренуцима – а такав је и онај 1914. – није постављала питање ко је јачи, већ на чијој је страни правда. То јесте била и одлука у складу са косовским заветом.
Сви они кажу “боље рат“, а кнез Павле – „боље пакт“…
Тачно тако. Они кажу и „Боље гроб, него роб“… Прочитајте есеј „Шта је то косовско опредељење“ Зорана Мишића из 1963. Ту се каже да када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ патријарха Данила III из 1392. или 1393, чини нам се као да смо на београдским улицама 27. марта. Мишић из Данилове похвале цитира речи Лазаревих јунака: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“.
За Зорана Мишића, косовско опредељење је „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут.“ Јован Јовановић Змај пева 1876. године: „Волимо поштен гроб, нег’ бити турски роб!“ Просто, српски официри који су извели пуч нису могли другачије. И не само они – заједно с њима била је висока црквена хијерархија, придружују им се људи попут Слободана Јовановића, Милана Грола и многи други.
Да ли, у складу с овим што сте рекли, политика кнеза Павла представља дисконтинуитет у дотадашњој историји Србије?
Српска политика умела је бити прагматична – од Карађорђа до кнеза Павла… Краљ Милан Обреновић је можда најближи томе што је радио кнез Павле. Имао је ту несрећу да му је припало кормило државе у веома тешком историјском периоду. Све његове одлуке показују да их је он доносио у доброј вери да ће тако очувати Југославију. Међутим, Конкордат је био покушај да се од Католичке цркве створи држава у држави, а Бановина Хрватска обухватила је скоро 850 000 Срба. За иницијативу да се од ње изузме Крајина са 25 срезова где су Срби имали већину, Павле није имао слуха ни разумевања.
Једно и друго су били окидач за националну мобилизацију Срба као реакција на осећај угрожености. Ту спада и оснивање Српског културног клуба 1937. Важно је разумети да је 27. март за многе Србе био наставак Конкордатске борбе и борбе против споразума Цветковић–Мачек. Ипак, кнез Павле заслужује поштовање, а не одијум који га је пратио за живота и после њега, и то не само због својих огромних заслуга за српску културу.
Да је сутра 27. март 1941. гдје бисте били?
КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ СРПСКА ЗЕМЉА, а не земља Срба који на њој живе https://t.co/OGCisLd7Zy
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 23, 2018
На улици, међу демонстрантима. Да је Југославија остала у Хитлеровом табору – а знамо да Хитлер није поштовао ни један споразум, поготово са народима које је сматрао за инфериорне попут Руса и Срба – ко зна како би касније била третирана. Антифашизам је једноставно био и остао веома важан, интегрални део српског патриотизма.
