Pročitaj mi članakMilo Đukanović osvojio je na velikoj izlaznosti najviše glasova, ali ne onoliko koliko mu je trebalo da ostane što je bio. I to je školski primer kontratrenda: birači koji su napustili Gospodara, prethodno ga decenijama izvikujući na vlasti, nikad mu se neće vratiti.
1.
Мило Ђукановић освојио је на великој излазности највише гласова, али не онолико колико му је требало да остане што је био. И то је школски пример контратренда: бирачи који су напустили Господара, претходно га деценијама извикујући на власти, никад му се неће вратити. Опозициони прваци – чију подршку је после избора редовно добијао на миг и двадесет сребрњака – овај пут знају да је чекање Миловог пуног пада врабац у руци, док је сарадња с њим голуб на високој грани, који би их, ако посегну за њим, дисквалификовао из долазећег политичког циклуса.
Речју, није што је Господар слаб, већ што никад неће бити јачи. Истина, Господар је вешт, можда ће поново направити владу, али та влада ће се неко време бавити собом и неће бити на ползу ни западним силама ни себи. Врата тврђаве су разваљена и, док „варвари“ не уђу на њих, њени верни житељи већ мозгају хоће ли лакше преживети бранећи Господара или ако се преруше или направе мртви.
Шта се заправо догодило у Црној Гори? Једноставно: све тамошње изборе Мило је добијао у игри на један гол – онај који су му подизале западне силе и који су бранили опозиција и Срби. Прошле недеље, први пут, неко је (ко ли је?) подигао и други гол, па се играло на два. И то више није била та игра. Неко ће то назвати првим знаком мултиполарног света у маленој Црној Гори; ја бих га назвао контрапроцесом и контратрендом, нечим што се има догодити и што се догађа, без обзира на појединачне потезе Господара.
2.
Тај контрапроцес игре на два гола на Централном Балкану гледали смо недавно на изборима у Босни и Херцеговини (не само у Републици Српској), а, прилике су, гледаћемо га ускоро и на изборима у Македонији. Као највећа држава међу свим поменутим, Србија је, упркос различитим мишљењима, успела да на свој начин препозна тај контрапроцес. За разлику, међутим, од Црне Горе или Српске, где су процес и контрапроцес углавном нашли своје заступнике у подели између власти и опозиције – у првој – и обратно – у другој, у Србији се обе динамике догађају унутар власти. (И то је разлог неуспеха овдашње опозиције – и либералне, која не уме да види да је процес ни сенка из времена кад су владали, и националне, која контрапроцес призива, али га не разуме.)
Као присталица процеса, Србија остаје на путу учлањења у ЕУ; као присталица контрапроцеса, одбија да прекине јаке везе са Русјом. На линији првог, она гради односе на НАТО, повезује се инфраструктуром са Албанијом и договара са ММФ; на линији другог, руским авионима шаље хумантирану помоћ у Алепо, затеже према ЕУ, као последњих дана, гради посебне односе са Орбановом Мађарском и припрема се за инвестициони бум из Кине. Речју, на линији процеса Србија чува мир – крхкији него што можемо да претпоставимо – на линији контрапроцеса чува живу главу, избегавајући да буде удављена.
3.
На линији процеса, који не служи ни српским државним ни националним интересима, али има своје ватрене присталице у овдашњим елитама, догађа се једна врста замагљивања веома једноставних истина. На пример, неће бити, како су Вучића уверавали Бајден и Кери, да енергетска безбедност Србије почива на америчком гасу преко хрватског острва Крк, као што не може бити да је, како Вучић пратећи линију процеса каже, албански Драч најближа и најповољнија морска лука за Србију, поред живог и читавог Солуна, до кога, за разлику од Драча, имамо и пругу. То ће рећи да је наша пуна скепса према процесу рационално и логички сасвим утемељена. Иако мање него јуче, међутим, вера у процес има јако политичко оправдање јер би њено нагло слабљење донело Србији велике проблеме.
Са друге стране, заговарање линије контрапроцеса, сасвим погрешно и у духу старих стереотипа, често се своди на однос Србије према источним силама. Више од тога, реч је о духу рацоналности у вођењу земље, и то ће се, рекло би се, најбоље видети у будућим односима Србије и Црне Горе.
4.
У духу процеса Вучићева Србија видела је сто ђавола у односима са Ђукановићевом Црном Гором. Добри односи две владе – грађени на Ђукановићевој калкулацији да му не треба старији брат у Београду и Вучићевој да му не треба сукоб са миљеником Запада – нису жртвовали само бригу Србије за своје сународнике у Црној Гори него и препуштање дела простора – од економског преко лобистичког до медијског – и у самој Србији. Такви, они су замагљивали кључну ствар: Милова Црна Гора не може бити ништа друго осим непријатеља Србије; то је њена есенција и једини разлог њеног постојања.
Наравно да је то – уз све ризике, моралне и националне дефиците, и тупаве жваке о томе да су власт у Београду и Подгорици исте – имало своје рационалне разлоге. Али био је довољан на недељним изборима само мали лахор контрапроцеса, па да се развеју магле западног процеса. Нису дакле у имагинацији Ђукановића и његових пропагандиста у недељу у Црну Гору могли да уђу терористи са територије где их на Централном Балкану једино и има – из Босне или са Косова – јер би ти терористи на биралиштима мотивисали гласаче опозиције. Милове су могли да мотивишу само терористи из Србије, и зато су из Србије и дошли. Само је, дакле, једно место на свету одакле зло може да дође у Милову Црну Гору, и то место зове се Србија.
И било је, дакле, довољно само толико од контрапроцеса – да Мило на половини изборног дана схвати да је излазност велика и да на биралишта не излазе само његови, него се игра и на други гол – па да се Србија појави у светлу у коме је он доживљава. Накнадна објашњења из Подгорице како власт у Србији са терористима нема ништа нису ствари вратила у старе токове, него су само показала да за сукоб са Београдом сад интерес нема ослабљени Мило, док је раније увек било обратно.
5.
Случај је хтео да се уочи црногорских избора на улицама Београда догоди обрачун подземља, у коме су се, по свој прилици, као егзекутори појавили припадници мафије из Црне Горе. И тај случај још једном је показао оно што се одавно зна. На Централном Балкану већ деценијама постоји континуитет само две међународне мафијашке групе – црногорске и косовскоалбанске. Обе те групе до те мере су биле испреплетене са матичним властима да није било лако одредити где престаје једно, а где почиње друго. (Сва прича по медијима за то време о разним „сурчинцима“ и „земунцима“ била је прича о бандама сецикеса, и то је било јасно по томе што нису „земунци“ харали по Подгорици, већ „црногорци“ по Београду.)
Ђукановићево слабљење да контролише те ствари могло је да се види и по дугачкој серији убистава супротстављених которских кланова, која му је ушла чак и у предизборну кампању, што никако није могло да ради за његов добар резулат. Нисам сигуран да је ово тренутак да власт у Србији Милу саспе у лице све што мисли о њему, нити да отвори у политички сукоб. Реч је о другом: у духу контрапроцеса, Србија није имала бољу прилику од данашње да очисти своју територију од утицаја црногорског подземља, где притом није реч само о тржишту дроге него и о спорту, финансијама, бизнису… (Притом, не сме се заборавити да су слични покушаји Коштунице и донекле Тадића завршени неуспехом; победили су „црногорци“, црпећи снагу западног процеса и, сагласно с тим, моћ Господара.)
6.
Ако се тај утицај из Црне Горе сузбије, тад ће бити много лакше очистити моћ Ђукановића у српским медијима (довољно је погледати ко је најгласније славио Милову „победу“ у извештајима), из јавног простора, из политике (погледајте ко му је честитао на „тријумфу“), па и из саме власти. Није дакле овде реч ни о каквој „агресији“ Србије на Црну Гору, већ о томе да је неопходно искористити Милово слабљење да се његов утицај очисти у самој Србији.
Било би заиста глупо да никад слабији Господар, који је у недељу изгубио онолике градове у Црној Гори, неповратни тренд своје пропасти покушава да превари у Београду. Обичан читалац највероватније и не слути колико би то чишћење било велики подстицај контрапроцесу и колико би Србија продисала без Милове хидре на својој територији. И, што је још важније, то растерећење не би се осетило само на пољу поштовања закона него у свим областима – од привреде, преко културе до политике. Речју, губитак Будве Ђукановић не може да преживи, остало је још да изгуби Београд.
