Прочитај ми чланакНије лако Александру Вучићу. Колико год био сигуран у своју политичку доминацију, колико год да је дубоко у земљу закопао опозицију а његови ђакони јој у Скупштини на сваком заседању држе опело, колико год да држи у приправности и бојевој готовости монструозни партијско-пропагандни апарат и колико год био кооперативан и сервилан спрам светских центара моћи, у ципеле су му упали камиенчићи који незгодно жуљају и праве нелагоду у ходу ка звезданим висинама и политичкој вечности где мисли да припада.
Прво у Црној Гори оде Мило као да га није било, сада начеше Додика у Републици Српској и он, хтео не хтео, мора да види како стоји његова карта у тој кули балканског свевлашћа и узурпације овдашњих државних провизоријума, тачније њихових ресурса – те Алајбегове сламе која се обилато простире и троши у име учвршћивања личне власти и беспризорног богаћења криминално-партијске „елите“. Дунули су неки незгодни ветрови чији правац не слути на добро, мирише на муње и олују а „метеоролози“ на које се Вучић ослања нити умеју, нити смеју, на крају и неће да му на астал донесу тачну прогнозу на основу које би могао донети одлуку да ли да испаљује противградне ракете или да на време тражи заклон од надолазећег невремена.
Фото: А.С.
Једни не знају ништа осим да климају главом и да по ведром дану отварају кишобран уколико он каже да напољу пада киша или да постојано кисну на кијамету ако он сматра да баш лепо сија сунце.
Други га се толико плаше да им не пада на памет да му ишта кажу и напомену, макар видели лавину која се сурвава низ планину и иде право на њега и њих.
Они најпокваренији ( по дифолту и најпаметнији) притворно и мудро ћуте, трудећи се да максимално искористе тих „пет минута“ власти јер су начисто да им се слична прилика неће пружити још једном у животу па да живе сто педесет година. Сваки његов нови мандат за њих је Богом дана премија, безбедан продужетак пљачкашке игре и похода у којој грамзиво пуне своје џепове без дна, праве комбинације и осигуравају ту грдну лову која ће им, рачунају, бити најсигурнији бек ап и проверена гаранција слободе код неких нових господара кад се једног дана Зевс коме љубе стопе, стрмекне са Олимпа у прашину.
А то ће се неизоставно десити, њихово је само да тај тренутак одлажу што је више могуће док започети посао не приведу крају. Онда ће га се експресно одрећи и међу првима просипати воду у ту прашину како би га ваљали у блату, све говорећи да су само његове руке прљаве а њихове калуђерски чисте. Не би им било први пут. Њима није у интересу да га уплаше, зато га они охрабрују и лажу да истраје на том путу који води директно у провалију, рачунајући како ће само он у њој завршити а они ће се зауставити на ивици и преко исте изградити сигуран мост до места где ће опљачкано на миру трошити.
Вучић, пак, сам одавно нема реалну представу ни о ономе шта се дешава, ни о сопственој позицији у вртлогу балканског политичког цунамија са епицентром у наталоженом незадовољству овдашњег народа који, колико год био анестезиран гебелсовском пропагандом и уплашен причом како само може бити горе, све чешће окреће главу са телевизора препуног Вучића и вучићића ка празном фрижидеру, питајући се како то у златном добу рдјају његове празне полице. Нешто ту није у реду.
Талас тог цунамија је у Црној Гори почистио режим Мила Ђукановића, додуше уз његову обилату помоћ: што намерну – сићи с власти а да то мафија којој је био политички патрон не препозна и освети се; што ненамерну – хоће то да се направе грешке после три деценије „царизма“.
БиХ је тек „запљуснуо“ и, за почетак, потопио најсигурнију луку „ересовског“ везира Милорада Додика који сада може само да гледа куда вране лете. Док је он саслуживао Вучићу у трабуњању о свесрпском јединству, све мерачећи лукративне послове, онај кога је називао „политичким недоношчетом“(Драшко Станивуковић) је порастао и мазнуо му испред носа главни град Републике Српске, клоцну на којој се држи пирамида његовог свевлашћа и она се сада озбиљно љуља.
Зато Вучићу није свеједно. Колико год био заробљен у свету свог пропагандног матрикса који му не дозвољава да рационално просуђује, ни он не може а де не види пукотине кроз које се назире нешто њему непознато и претеће. Нешто што се зове реалност.
Оно што овдашњег политичког шибицара додатно онеспокојава јесте што не може да докучи ни форму ни снагу те претње. Зато његови телали у Скупштини чезнутљиво прозивају, више призивају „званичну“ опозицију која више не станује под тим кровом. Са њима су начисто, од њих им не прети опасност, сажвакали су их и испљунули и они су им идеални противник. Могло би се рећи да чувени бојкот избора жање прве успехе остављајући Вучићеве хијене да разјапљених чељусти шкљоцају на празно и бесно ударају по кавезу без опипљиве жртве да је притисну шапом.
Да како може Вучић би најрађе хеликоптером у Скупштину спустио тајкуна Ђиласа, издајника Јеремића, заједно са љотићевцем Обрадовићем али тај лет је сам суспендовао. Уништавајући класичну опозицију, он је оставио простор на коме ниче нешто што му се мигољи, измиче контроли и расте самосвојно и долази да наплати рачуне. Ствари се одвијају као у оној легендарној песми „Забрањеног пушења“ о Гилету шампиону „преслабом за кик бокс, прејаком за рокенрол“ који постаје „изразити фаворит“ али на крају баладе „на његова врата, закуца неко ко му може бити тата.“ А тада није решење забарикадирати се, много је паметније на време кроз та врата штурнути. Иначе, остаје ти само да се, попут Гилета шампиона, запиташ: „Зар је већ крај?“
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 16, 2020
