МИЛАН ИВАНИЋ: Једино руско-немачки савез значи крај глобалне доминације САД

Милан Иванић

21:20 12.12.2018.

Често се како међу стручним круговима тако и међу обичним народом расправља зашто је политичка ситуација у свету углавном напета и „на ивици рата“. Прозападно и глобалистички оријентисани либерали ће да кажу да је у питању “ширење демократије“, „људских права“ и „толеранције“ од стране Запада. То је лепо упакован али, у суштини, расистички приступ који се не разликује од некадашњих оправдања колонијалних сила које су говориле да је циљ њихових окупација да „цивилизују дивљаке“ који „нису способни за живот без својих господара“.

Наравно да агресивно понашање Запада на светској политичкој сцени нема везе са жељом њихових елита да помогну било коме осим себи. Али који је прави разлог таквог понашања Запада и да ли постоји решење како да се томе стане на крај? То ће нам показати наука која је децениjaма јавно оспоравана и дискредитована, али иза завесе пажљиво развијана и проучавана у институтима и научним установама свих великих сила. Ради се о научној дисциплини која нам даје одговоре на питања зашто су се водили и воде ратови, склапали и склапају савези и зашто је свет изгледа онако каквим га данас знамо. Ради се наравно о геополитици, коју је један од највећих руских геополитичара, Александар Дугин, назвао науком о томе како владати[1].

Главни закон геополитике је константни скуоб две цивилизације – телурократије (копнене моћи) и таласократије (поморске моћи). Ова двојност је много више од конфронтације држава које више улажу у копнене или поморске снаге. Ово је сукоб две цивилизације, два погледа на свет, два менталитета. Народи телурократије су везани за фиксираност простора и постојаност његових квалитативних усмерења и одлика[2]. Они су склони конзервативизму, строгим правним нормативима којима се потчињавају крупне људске заједнице […] чврстоћи етике и постојаности социјалних традиција[3] итд. Класични представници телурократије у Европи су Русија и Немачка, а на нешто локалнијем нивоу, и Србија.

С друге стране, народи и државе таласократије, који су окренути непостојаном, „нефиксираном“, немирном мору, слони су трговини и духу индивидуалног предузетништва. Појединац као најпокретљивији део колектива у поморској цивилизацији поставља се за највишу вредност[4] (склоност индивидуализму, за разлику од телурократије која је колективистичка). Таласократија се брзо развија,активно еволуира, лако мења спољна културна обележја, а притом непромењен остаје само унутрашњи идентитет опште смернице[5]. Најпрепознатљивији представници ове цивилизације су САД и Велика Британија.

Практично, цела историја, некада на мањим просторима (копнена Спарта против поморске Атине, копнени Рим против поморске Картагине…) а данас на глобалном нивоу, може да се објасни сукобом телурократије и таласократије.

У том смислу могуће је поделити мапу света на тзв. heartland или „срце света“ који мање-више представља данашњу Руску федерацију и делове централне Азије као главно упориште копнене моћи. Њега окружује тзв. rimland или „унутрашњи/континентални полумесец“ који обухвата Европу, Блиски исток, Арабијско полуострво, Индијски потконтинент и Југоисточну Азију. Ово је подручје у којем се преплићу телурократски и таласократски утицаји и у којем је културни развој најинтензивнији. На крају се налази „спољашњи/острвски полумесец“ који представља упориште таласократије.

Ово представља основни модел света, а границе су се, у зависности од ситуације на терену, планова и жеља геополитичара делимично кориговале. Нажалост, један чланак је мали простор у којем би било могуће детаљније објаснити све појединости.

Практично, таласократија ће увек тежити да се шири на штету телурократије и, по могућности, освоји и завлада heartland-ом. С друге стране, телурократија ће се трудити да, што је могуће више, прошири свој утицај у супротном смеру. Један од најпознатијих геополитичара, Енглез сер Хелфорд Макиндер је то дефинисао на следећи начин: Онај ко контролише Источну Европу, има превласт над heartland-ом; онај ко доминира над heartland-ом, доминира над Светским Острвом (Европа, Азија и Африка); онај ко доминира над Светским Острвом, доминира над светом[6].

Конкретно, данашњи предводници поморске моћи су САД са Великом Британијом и осталим земљама НАТО пакта у којима су на власти проамеричке и глобалистичке елите. Њихов циљ је, као што смо рекли, успостављање власти над heartland-ом односно данашњом Русијом. Да би остварили своје намере, они већ неколико стотина година покушавају да спрече стварање „континенталног блока“ односно савеза две највеће телурократске силе – Русије и Немачке, који је једини у стању да се успротиви таласократским тежњама. Сваки пут када би долазило до приближавања ове две силе, некада Велика Британија а данас САД, чиниле су све што је у њиховој моћи да поново створе непријатељство међу континенталним предводницима. Између осталог, таласократија се увек трудила да, што је могуће више, физички одвоји Русију од Немачке.

Енглески геополитичар Макиндер се својевремено запитао: Шта ће се десити са силама мора ако се велики континент једном политички обједини да би постао окосница непобедиве армаде?[7] Управо је он учествовао у припреми Версајског уговора, за којег је Александар Дугин приметио да је предвиђао стварање лимитрофних држава које би раздвајале Германе и Словене, на разне начине осујећујући њихове покушаје склапања континенталне стратешке алијансе опасне за „острвске државе“[8]. Ту је и пример старе енглеске идеје „санитарног коридора“ између Русије и Немачке која претпоставља стварање „ничије“ зоне (полуколонијалне и усмерене на Енглеску) састављене од балтичких и источноевропских држава[9]. Колико су закони геополитике чврсти и непромењиви видимо на основу тога да је САД само преузела британску идеју, коју доследно спроводи. Тако су данас најоданији амерички савезници управо земље које се налазе између Русије и Немачке: Естонија, Летонија Литванија, Пољска, Украјина, па и Румунија. Не треба заборавити да је Кина, нарастајућа сила која своје кораке планира деценијама унапред, све више економски присутна управо на тим просторима. Вероватно и њихови геополитички експерти знају одакле би могла да прети опасност једног дана када се ова држава још више укључи у светске процесе.

Такође, водећи амерички геополитички стратег данашњице, Џорџ Фридман, је једном приликом[10] објаснио: „Најважнији интерес САД, због којих смо последњих сто година водили ратове – Први и Други светски и Хладни рат, је био однос између Немачке и Русије јер, уједињене, оне су једина снага која може да нас угрози. Наш главни интерес је био да осигурамо да до тога не дође. За САД највећи страх је немачка технологија, немачки капитал, руски природни ресурси и руска радна снага – као једина комбинација, која је вековима утеривала страх у кости САД-у.“

Поставља се логично питање: ако се о овоме јавно пише и дискутује, како то да Русија и Немачка не одговоре стварањем неке врсте савеза потив таласократских сила?

Сличне идеје постоје већ вековима у руским и немачким геополитичким круговима. Карл Хаусхофер, најзначајнији немачки геополитичар, каже: Евроазију је немогуће угушити све док њена два највећа народа – Немци и Руси – на сваки начин теже да избегну међусобни сукоб сличан Кримском рату или оном из 1914. године; то је аксиом европске политике[11]. Он је предлагао стварање савеза Берлин – Москва – Токио. Дугин то коментарише на следећи начин: У том блоку није било ничег случајног – то је био једини пуновредни и одговарајући одговор на стратегију супротног табора који није скривао да би за њега највећу опасност представљало стварање сличне евроазијске алијансе.[12] Колико је то тачно показују нам речи америчког геополитичара Хомера Лија који је, упозоравајући лидере своје земље, записао: Последњи час англосаксонске политике куцнуће онда када се Немци, Руси и Јапанци уједине[13].

Треба подсетити да је Хаусофер ове идеје промовисао `30-их и `40-их година двадесетог века. У тадашњем немачком политичком врху постојале су струје које су се слагале са његовим ставовима (што је резултирало потписивањем споразума Рибентроп-Молотов) и оне које су биле оптерећене идолошким разликама и ширењем немачког „животног простора“ (што је разултирало нападом на СССР). Ова друга струја на карају је однела победу и тиме, практично, од Немачке која је у том тренутку била светска сила направила окупирану, подељену и на геополитичком плану небитну државу. Касније се испоставило да СССР (а после Русија) није у стању да се самостално супротствави утицају таласократских сила, што је резултирало стварањем униполарног света на челу са САД.

Американци, с друге стране, нису заборавили закључке геополитичких учења (иако су јавно геополитику прогласили за „квазинауку“) па су у борби против Русије применили „стратегију анаконде“ коју је предложио геополитичар Алфред Мехен још пре Првог светског рата, много раније него што су САД постале светска сила, што само указује на то колико велике силе размишљају унапред. Ради се, наиме, о блокирању непријатељских територија са мора и линијом приобаља, што постепено доводи до стратешког исцрпљивања противника[14]. Ту стратегију је први применио генерал Меклилан у Америчког грађанском рату (1861-1865) што је довело до победе Уније над Конфедерацијом. Истовремено, од потенцијалних Руских савезника Немачке и Јапана, САД су направиле формално свезнике, а у суштини окупиране територије (у Немачкој се и данас налази око 35.000 америчких војника, а у Јапану око 55.000) које слепо прате америчку спољну политику.

Ипак, како време пролази утицај САД слаби, а на геополитичкој сцени се јављају нове светске силе. Русија постепено враћа своју улогу у светској политици, а у Немачкој расте утицај суверенистичких снага. Да ли ће у будућности бити могућа нека врста савеза (или за почетак, јаче сарадње) између ове две државе, остаје да видимо. Историја је показала да је Русија увек спремна на сарадњу, али питање је да ли ће Немци, ако се и када се ослободе америчке окупације, бити у стању да рационално сагледају ситуацију у којој се налазе. Ту постоји неколико проблема које они морају да превазиђу.

Прво, не треба заборавити да је у Немачкој и даље у значајној мери присутна русофобија, поготово међу елитом. Занимљиво да је негативан однос према Русима највећи у некадашњој Западној Немачкој која је била под амерички утицајем, док је на истоку земље (у некадашњем ДДР-у), иако је Совјетски савез тамо сматран за окупатора, русофобија занемарљива појава.

Друго, Немци су склони некој врсти неутемељене глорификације САД и Велике Британије. Нешто слично постоји код словенских народа који, због историјских дешавања, не гаје претеране симпатије према Немцима али су, истовремено, склони да се диве немачкој способности организације, марљивости, уређености њихових градова итд.

Трећи немачки проблем, који је вероватно последица другог, је подложност утицајима некада Велике Британије а данас САД, па су таласократске силе увек успевале да их окрену против Русије, чак и онда када се то најдиректније косило са немачким интересима.

Из тога проистиче и последњи проблем са којим се Немачка суочава. Историја је показала да иако је овај народ способан да се на кратке стазе „дигне из пепела“ и оснажи утицај своје земље у свету, планирање на дуже временске периоде им нијејача страна. Војничким речником речено, тактички су јако добри, али стратегијски катастрофално лоши.

Оног тренутка када Немачка, ослобођена америчких и британских утицаја, успе да преброди ове проблеме и окрене се Русији, глобална доминација САД ће бити завршена. Русија ће, сасвим сигурно, прихватити пружену руку.

Ипак, треба бити опрезан јер, на најмањи знак евентуалне сарадње Москве и Берлина, у Вашингрону и Лондону се пале црвене лампице. Ујка Сем и Перфидни Албион у том случају сигурно неће седети скрштених руку и учиниће све што је у њиховој моћи да до стварања континенталног савеза не дође.

[1] Дугин, Александар, Основи геополитике, 2004, Екопрес, Зрењанин, стр. 25

[2] Ibidem, стр. 26

[3] Ibidem, стр. 26

[4] Ibidem, стр. 26

[5] Ibidem, стр. 26

[6] Ibidem, стр. 64

[7] Mackinder H, Democratic ideas and reality 1919, New York

[8] Дугин, Александар, Основи геополитике, 2004, Екопрес, Зрењанин, стр. 52

[9] Ibidem, стр. 33-34

[10] https://www.youtube.com/watch?v=QeLu_yyz3tc

[11] Haushofer Karl, Der Kontinentalblock. Mitteleuropa, Eurasien, Japan, Eher Verlag, 1941, Berlin

[12] Дугин, Александар, Основи геополитике, 2004, Екопрес, Зрењанин, стр. 70