Pročitaj mi članakLepo je to kako se o datumima stradanja setimo naših nevoljnika; kako se mi novinari utrkujemo ko će napisati patetičniju i potresniju priču o nekom od njih; kako država napravi nešto nalik vašaru pod okriljem zvnične ceremonije kojoj nedostaje samo ona vrteška na kojoj srećnik koji dohvati patku (gumenu, razume se) dobije duplu vožnju...
Лепо је то како се о датумима страдања сетимо наших невољника; како се ми новинари утркујемо ко ће написати патетичнију и потреснију причу о неком од њих; како држава направи нешто налик вашару под окриљем звничне церемоније којој недостаје само она вртешка на којој срећник који дохвати патку (гумену, разуме се) добије дуплу вожњу…
А, заправо, све је патка, и то не гумена, а несрећници се годинама врте у круг молећи да неко коначно заустави карусел!
На несрећу имам заиста доста пријатеља, неких дивних људи, међу инвалидима ратова у којима нисмо учествовали, у које су позивани на „војну вежбу“, па се „вежбајући“ враћали дома без ногу и руку, јер ваљда хоће то од великог напора а они ван кондиције, но…
Намерно кажем да на несрећу имам пријатеље међу њима, јер више бих волео да је среће да се не познајемо уопште а да су они на ногама, да нечиме могу да махну у поздрав, да их не називамо најодвратнијим именом „богаљи“, ко да су Богу нешто згрешили и као да су кужни па ваља пљунути три пута за њима уз ону мантру „Далеко било“, јер „богаљство“ је, побогу, прелазно ко кијавица, ил каква венерична болест, далеко било, пу-пу-пу…
Недавно сам седео с Марсом, легендом Крајине, човека у којем је живота, духа и једа једнако много, а од њега тек глава, труп и рука.
Ноге, око и десница остале као „франшиза“ рата у којем нисмо учествовали и мира с којим нисмо знали, нити знамо- шта ћемо?!
Е, тај Дон Кихот „богаља“ бије о ветрењаче из својих колица борећи се за некаква права ратних војних и цивилних инвалида, сабирући све што чини у једној реченици, досипајући неку љуту, крајишку: „Били смо топовско месо, а сада смо само месо с којим нико не зна шта би, мада би најрадије да нас нема!“
Смејао сам се, од муке, док је уз ту избегличку мученицу говорио како свако мало мора на комисију да му продуже ту цркавичну помоћ ил одобре „генералку“ колица, ал тек пошто се приљежне бирократе увере да му нису којим случајем израсле нове ноге а он преућутао, ил изникла рука а таји ко сеоска млада да је занела с непознатим ђувегијом, или да пак није прогледао на оно око а вешто глумата „богаља“ не придржавајући се ни једног савета др. Наде Мацуре, мада се, реално, слојевито облачи, јер куд ћеш слојевитије без пола тела, ал ваља га ипак свако мало проверити, хоће овде човек да слаже за докторат, диплому, како нема ноге, руку, око…
Срећа, па бригу о њима води министарство оне појаве налик дрекавцу из тунела која је и тих година, док су ови смотани „богаљи“ страдали на „војним вежбама“ вабио тета Миру Ђану Марковић да уђе у тунел млатећи дугом косом као данас разбарушеним изјавама на конференцијама за штампу, молећи да га представљају као Вучићев ехо, а не Александра Вулина, јер као такав вуче неке репове из прошлости, док као ехо вуче самар у светлу будућност.
Наслушао сам се тако прича о искреној бризи државе за оне који су имали руку и ногу вишка, па данас још и ишту некакву надокнаду ко да су орочили удове а не изгубили, мислећи да им је систем служба за „изгубљено- нађено“, па да им дође нешто ако међу заборављеним кишобранима, коферима, мантилима и качкетима нема која нога, рука, око, уво, јетра, слезина, плућно крило ил остале трице које људи махнито јурећи свој реп најчешће оставе за собом и наставе некуд док се не присете па панично крену да изврћу џепове схватајући да је новчаник ту, ал да нема руке…
Тако се један „богаљ“, пу-пу-пу…обрео у канцеларији код млађаног шиљокурана који је завршио високе школе, преко омладинске задруге као помоћник зидара, па сад тако стручан одокативном методом разрезује ко је инвалиднији инвалид и коме треба дати, ил продужити цркавичну помоћ док не стане на ноге, кад му израсту, наравно, до следеће провере?!
Е, тај јебиветар, што му је чвор бирократске машне лечка смањио доток кисеоника у мозак, је тог несрећника дословно упитао: „Добро, а шта ти више хоћеш од Србије?! Ми званично нисмо били у рату, а теби би, као рођеном у Крајини, односно, Хрватској, можда боље било да своја права оствариш тамо!“
Па, јес га, вала, паметно и сјетовао- ако си већ ратовао за свој праг који није у Србији, па још у тој силној гужви изгубио ноге, што може само махнит, јер једно је изгубити 200 динара рецимо, ал обе ноге, е па то је ипак бахатост и немар према сопственој имовини, па онда лепо одеш у Хрватску и њих замолиш за помоћ!
Опростиће ти, наравно, што си мало пушкарао, ваља се то, разумеће да си у заносу негде оставио ноге па не можеш да се сетиш где су и оберучке ти помоћи са
десетак година робије, колико ваљда треба новим удовима да изникну..?
Да је среће да је ово једини случај за који сам чуо, али није, хоће ти инвалиди и „леба преко погаче“ а богами и социјалну помоћ преко штака и колица!
Ево, јел тај исти ехо, девојачко Вулин- Марковић, изгубио баја разума с косом, па се ником не жали и не тражи помоћ у налажењу истог, схвативши да се и с мањком разума мора и може живети, и то како! Све је ствар воље…
Ето, држава их се лепо сети о годишњицама, организује вашар, одрже се говори, напишу се текстови, па на послетку се заврти вртешка и најспретнији ухвати патку, и може да се држи ње до следеће године!
Шта још да уради, аман?!
Ај да је неко изгубио кључеве од куће па да помогне и направи нове из буџета, ал кад изгуби читаву кућу, најрођеније, пола себе…е па за то већ решења нема!
Мислим, има, лепо је објаснио онај високошколовани с презатегнутом краватом, ал адреса је којих стотину километара даље, тамо је шалтер за „изгубљене и ненађене Србе и прикљученија“, док ове што су се обрели на „војним вежбама“ још и држава треба да тужи, јер задужила их је са компленом опремом, а они се вратили без пола тога, односно, пола себе…
