Макрон, Шолц и Кримски мост

Мирослав Стојановић

06:40 04.03.2024.

Призива ли Макрон провокативном, за његове западне партнере и збуњујућом идејом, „нову 1914” и нови „Велики рат”, сада с потенцијалном, можда неизбежном, нуклеарном катаклизмом?

Дух је пуштен из боце и, по обичају, није га могуће у њу поново вратити. Француски председник Емануел Макрон лансирао је, наиме, у политичку и медијску орбиту, после париског „скупа солидарности” са Кијевом, запаљиву идеју: да Запад пошаље копнене трупе на украјински фронт. У директан, а не само посредан (као досад) рат с Русијом.

Нимало бенигна идеја. Призива ли француски председник, „разарањем једног табуа”, „нову 1914” и нови „Велики рат” , с потенцијално, можда неизбежном, нуклеарном катастрофом?

Када су, на почетку рата у Украјини, новинари „Дојче велеа” питали Кристофера Кларка, историчара с Кембриџа, аутора чувене књиге о 1914. и узроцима Првог светског рата, може ли се украјинским ратом „поновити 1914”, с уласком у разарајућу ратну лаву планетарних размера – познати историчар с Кембриџа је рекао: „надам се да до тога овога пута неће доћи”.

Неизвучене поуке

Кларк, међутим, није сасвим искључио такву могућност. Доста тога се у међувремену, у минулих 100 година, променило. И у много чему напредовало. Не увек и у извлачењу охрабрујућих поука. „Као политичка врста, хомо политикус, човек”, упозорио је, „споро учи”. И има склоност да се враћа на „старе обрасце“.

Надао се, пре нешто више од годину дана, да западни државници неће овога пута поновити фаталне грешке „сомнабулних” претходника с почетка (трагичног) 20. века. Чинило му се тада, наиме, да „пажљиво дозирају” помоћ Украјини. Укључујући и ону у оружју. Плашио се, међутим, да би, ако се у томе „претера”, враг (опет) могао да однесе шалу.

Да ли се Макроновом иницијативом (већ) улази у зону опасног „претеривања”, после чега (више) нема повратка? Ако су се заиста западни државници у (посредном и стварном) рату с Русијом, чували да не пређу „црвену” границу, и нису (сасвим) „месечарили”, оним што су, поступно, чинили, приближивали су се незаустављиво опасној зони.

Немачка и ракете „Таурус”

Понашали су се, наиме, слично деци и њиховој (безазленој) игри с кулом од песка, где свако од деце скида у подножју песак, чувајући се да не сруши сламчицу на њеном врху. Све док она, коначно, не падне.

Најупечатљивији пример за то је случај Немачке и њеног, доста дуго уздржаног и колебљивог, канцелара Олафа Шолца. Берлин је, на почетку рата, нудио Кијеву, да подсетим, (само) 5.000 шлемова и једну пољску болницу.

А онда је Немачка – силовито и без задршке – улазила све дубље у ратну лаву, упадљиво предњачећи међу Европљанима у (све издашној) финансијској и, посебно, војној помоћи Украјини. Падала су, једно за другом, (само)ограничења и јавна зарицања. Све до (убиствених) хаубица и (претећих) „Леопард” тенкова. Оно што је до јуче било подведено под ставку „забрањено”, данас се увелико и безобзирно испоручује Украјини.

Тренутно се застало с испоруком ракета „Таурус”. Канцелар одбија да испоручи Украјинцима крстарећу ракету разарајуће снаге (може да пробије неколико зидова од армирајућег бетона) и дугог домета (500 километара): не жели да његова земља буде, у овом случају директно, „страна у рату”. До кад?

Све су учесталији и гласнији захтеви да се укине и та забрана. Као и толике претходне. И плануле контроверзе. Иако ова с ракетама има „чвршћи основ” од ранијих – оверена је недавно у Бундестагу – не значи да је неупитна. Може лако да се промени ако то „околности на фронту” буду налагале, новим гласањем у парламенту. А те нове околности се већ назиру: после пада Авдејевке, руска офанзива се (изгледа) незадрживо наставља…

Разлози за страх

Иако се заветовао да ће, без двоумљења, помагати Кијев „све док буде требало”, чак и да у томе претекне Вашингтон (Бајден је преформулисао обећану помоћ, уместо „док буде требало”, сада говори „докле буде могуће”), Берлин има више разлога разлога за страх од отварања фронталног рата Запада против Русије

Не само из историјских разлога. Руска енклава Калињинград – накрцана опасним ракетним оружјем, с нуклеарним главама – није далеко. А „Рамштајн” (поред осталог), америчка војна база, такође са извесним бројем нуклеарних глава, као (потенцијално први) циљ је на немачком тлу.

У готово свим катастрофичним предвиђањима – по сценарију да Русија, „притеран уза зид”, посегне за нуклеарним оружјем – као највећа жртва спомиње се управо Европа. Москва би, у том случају, каже се, користила тактичко (циљеви на Старом континенту) а не стратешко нуклеарно оружје „резервисано” за Америку.

Један од разлога што су немачки политичари, из свих странака – од социјалдемократског канцелара до првака тек основаног левичарског „Савеза Сара Вагенкнехт” – жустро одбили сваку помисао да шаљу војску (не рачунајући „саветнике” и специјалце који су већ тамо) у Украјину . И у нови (погибељни) рат са Русима и Русијом.

То је тако. И биће тако. Категоричан је Олаф Шолц. Чак и његов горљиви, ратнички расположени министар одбране Борис Писторијус је овога пута изричит: „немачка чизма на украјинском тлу није опција за Савезну Републику Немачку”. До када?

Дипломатски ветеран Волганг Ишингер (доскора је председавао Минхенској конференцији о безбедности, идејни творац оног што ће, кад смо ми у питању, бити преточено у фамозни немачко-француски план о Косову) оставља „одшкринута врата”. Ближе је Макрону него Шолцу, кад је реч о слању копнених трупа у рат. Не треба, каже, ништа искључити…

А онда су стигле вести о високим официрима Бундесвера који разрађују планове напада на Кримски мост…