Рудници и топионица „Зајача“ основани су 1877. године. Свега неколико година касније, Емил Зола је написао Жерминал, и у њему најцрње редове књижевности о експлоатацији. Рудара, не руда. Тај синхроницитет није могао да изађе на добро, па приче очајника „Зајаче“ звуче као фрагменти Золиног романа.

Место формата Зајаче, дом мање од хиљаду људи, на новинске ступце може да доспе само злом. Ово лозничко насеље до јуче је привлачило националну пажњу оловом у крви локалне деце. Сада је изазива штрајком у једној од ретких великих лозничких фирми у којима се, барем теоретски, нешто може зарадити. У ствари, у јединој таквој лозничкој фирми, сагласили би се управа и штрајкачи. „Зајачу“ је 2006. приватизовао „Фармаком“ Мирослава Богићевића. До 2013 – и даље су сагласни – живот је био у реду колико може да буде у тешкој индустрији, а онда су у априлу „Фармакомови“ рачуни блокирани. Домаћи радници имају стрпљење Золиних, па су прешли преко тога што су прошле године добили укупно пет и по плата. Прекипело им је тек крајем јануара, када су колективно – још су сагласни – прогласили штрајк.

Од тог тренутка у „Зајачи“ више нема сагласности ни око тога да је небо сиво (ово је ипак индустријски крај). Поготово стога што се од фебруара у причи помаљају злогласне скраћенице. Конкретно – СНС, СПС и УРС. Управа и део радника сматрају да је штрајк окончан. Легално, кажу. Други део радника и даље је у штрајку. Легално, кажу. И једни и други сматрају свој део радника већим. Сигурно је само да топионица не ради, да рудници не раде и да посла тренутно има само за неког Золиног наследника.

„Најцрње је да ништа не ради. Штрајк је почео легално, али је онда Богићевић дошао, позвао људе у ресторан, рекао да добијамо плату плус 25.000, и опет плату за 25 дана. Рекао нам је чак да загрејемо пећи, али да не почнемо да радимо док новац не легне. А ови што су штрајковали пред управом у Лозници нису хтели да дођу на разговор, већ су тражили да Богићевић дође тамо. Паре су легле, а они су кренули за Београд, пред Владу. Подигли су шатор овде на улазу, не дају да прође аутобус са радницима…“, причао је у топионици, у даху, радник обезбеђења „Зајаче“, узоран радник за управу, штрајкбрехер за колеге које су у том тренутку блокирале магистрални пут Лозница-Шабац.

Топионица у коми одлично се уклапа у мртав економски пејзаж Лознице.

„Немаш где да радиш, кран две године нисам видео, производње нема нигде… Нема више фирми попут ’Вискозе’, да запосли осам или девет хиљада људи. Ако неко и дође са парама, запослиће 150, 200 људи…“, објашњава Синиша Војновић, руководилац производње у топионици.

На путу од топионице до рудника Заворје, пословођа рудника, Синиша Васиљевић, прича занимљиву скаску. „Када је овај пут асфалтиран, кад су дошли геометри, сваки сељак је померио кочић за двадесет центиметара.“

Зато је коловоз превише узан и за аутомобил, а камоли за камион, али камиони „Зајачи“ тренутно нису потребни. У Заворју има управне зграде у веселим жутим и зеленим тоновима, има довољно трактора, вагонета и разноврсне машинерије, али рудара има таман довољно да се окна не уруше. Зато излазом из јаме Турин доминирају влага, блато и мрак. Тамо је добро једино даждевњаку који неометан шета шинама којима би требало да клизе вагонети са рудом. „Требало би“, додуше, припада даљој будућности, јер је основна делатност „Зајаче“ производња олова из секундарних сировина, а рудници су тек у „процесу истраге“, што би рекли радници. Пре пола века, наиме, овај је лознички крајолик био четврти прерађивач антимона у Европи. То смо, разуме се, упропастили, али би рудници и даље могли бити богати металоидом који се све више употребљава у електроници. А Васиљевић каже да су његове светске резерве довољне тек за петнаестак година…

„Ово је била руина, није било ничега када сам 2006. дошао. Није било плафона на управној згради. Газдина понуда за окончање штрајка била је коректна“, сматра Војновић.

Само седамнаест километара одатле, тако близу да можеш добацити загађењем, Золин дух седи поред магистралног пута и пише сасвим другачију причу.

„У фебруару смо добили плату за прошли август. Штрајковали смо још прошлог априла, и у мају добили исто обећање које смо добили сада, а уместо обећаног добијали смо плату сваког другог, трећег месеца. Немамо чиме да прехранимо породице, здравствене књижице су нам неоверене од 1. јануара 2013, људи остају без струје и телефона“, у даху прича Драган Пантић, председник синдиката „Зајаче“.

Довољно је окренути изјаву Јасмине Милутиновић, генералне директорке Рудника и топионице „Зајача“, наопачке и добити изјаву Драгана Пантића. Да ли је њихов штрајк легалан? Управа каже да није.

„Један ’сарадник’ ми је преваром узео печат, па је управа могла да прогласи штрајк нелегалним. Ми смо се, међутим, договорили да штрајк можемо да прекинемо само збором радника, па је за мене прекид нелегалан.“

Да ли је више радника прихватило или одбило Богићевићеву понуду? Управа каже да је већина на њеној страни.

„Инспекција рада рекла је да је сто четрдесет троје радника узело паре, а то је мање од педесет одсто. Што се производног сектора тиче, у штрајку је деведесет одсто.“

Има ли политика икакве везе са њиховим штрајком? Управа каже да има. Мирослав Богићевић и „Фармаком“ превише су позната имена да са политиком не би била повезана, па је и Зорана Михајловић почетком марта рекла да је штрајк „политички инструисан“, да је штрајкачима шатор донео Ненад Боровчанин из СПС-а, а да је аутобусе обезбедио градоначелник Лознице Видоје Петровић (УРС).

„Кад смо почели штрајк, избори нису били ни расписани. И нисмо звали у помоћ ниједну политичку странку, већ људе који могу да помогну. Аутобусе за пут до Београда тражили смо, дакле, од локалне самоуправе, ни од кога појединачно, а у локалној самоуправи су три или четири политичке струје. Заменик градоначелника је из СНС-а. Црвени крст нам два дана доноси храну. Је ли и то политичка помоћ? Није, већ нам се један онесвестио. Немају људи шта да једу…“

То што неко у Зајачи нема шта да једе, за Београд у принципу није вест, осим ако се то да повезати са политиком. Али на магистралном путу Лозница-Шабац о политици се причало само ако новинар инсистира. О животу се, пак, говорило и без питања.

„Неко има двоје, неко троје деце, треба их школовати, штедим од себе да бих имао за њих. У школи стално траже неке паре, а мене срамота да кажем да немам. Имам, срећом, рођаке на селу, па одем и узмем сира, млека… Људи користе годишњи одмор да нађу додатни посао, да преживе“, каже Далибор Пахла (37).

Добро је да Далибор има барем млека јер се успут сазнало и да је шабачки Завод за јавно здравље у зајачкој води од једанаест тешких метала које је тражио, нашао девет. Таква вода, кажу, није добра ни за напајање стоке. А штрајкачи не смеју да ризикују здравље најближих, и то баш најстаријих.

„Рекао сам недавно мајци: ’Немој случајно да ти падне на памет да умреш’. Ко ће онда да ме издржава? Моја супруга у ’Вискози’ 22 месеца није примила ни динара, син се бави штампом и не може да наплати дуговања, а сестра је запослена у хотелу који је затворен. Једина кредитно способна јесте, дакле, мајка од 80 година, 27 година непокретна“, сумира Драган Стефановић (52).

Зајачки се роман може сумирати и краће:

„Данима стојимо насред пута. Јел’ зато што нам је лепо?“

Дан после посете НИН-а штрајкачи су склопили споразум са Мирославом Богићевићем и одблокирали пут.

„Обећао је 30.000, па за пет-шест дана још 30.000, а за нас који смо наставили штрајк и оних 25.000 које нисмо узели. Такође, нико неће сносити санкције због штрајка и биће решен проблем здравствених књижица“, каже Драган Пантић.

Нада се да је причи крај.

Јасмина Милутиновић, генерална директорка рудника и топионице

Ми смо таоци групе радника

Директорка рудника и топионице „Зајача“ каже да су априла 2013. блокирани заједно са свим чланицама концерна „Фармаком“, и то за кредите који у том моменту нису доспели за плаћање. „Некако смо гурали, али смо, нажалост, 2013. исплатили само пет и по личних доходака. Светска банка је пре неколико дана прихватила план реорганизације који смо предложили, а подржала га је и Влада“.

Садашњи штрајк сматрате нелегалним?

Штрајк је почео 28. јануара у складу са Законом о штрајку, све је то било регуларно, али је 10. фебруара исплаћена једна зарада, и синдикат и већина запослених прихватили су предлог господина Богићевића. Међутим, група радника није хтела да прихвати једну зараду, већ је тражила још три. Синдикат је одлучио да заврши штрајк, али та мања група запослених се оглушила о одлуку. Решили су да потраже помоћ у Влади, што им је омогућила локална самоуправа. По повратку из Београда нису били задовољни оним што им је речено, а речено им је да смо ми приватна компанија и да се проблеми морају решити у нашој кући. Тада су уз подршку месне заједнице блокирали пут и онемогућили било какво функционисање топионице. Ниједно возило није могло ући или изаћи из топионице и могу да кажем да смо таоци те групе радника.

Да ли сте давали отказе?

Отказа је било још у мају и јуну прошле године, али само за оне запослене који су примљени на одређено време. Њима су истекли уговори о раду и нисмо били у могућности да их продужимо. Од 20. фебруара, када је за мене штрајк завршен, раднике смо обавештавали да је штрајк готов, а они знају да се већ следећег дана морају јавити на посао. Људи на блокади оглушили су се о позив, и била сам принуђена да прибегнем и тој драконској мери, па је тренутно одређени број радника у процедури добијања отказа.

(НИН)

Oznake: Zajača, rudnik, štrajk