Прочитај ми чланак

Мајкл Хадсон: Америка управо уништила велику империју

0

Херодот (Историја, књига 1, 53) прича о Крезосу, краљу Лидије (око 585-546 ПНЕ) у данашњој Западној Турској на јонској обали Средоземног мора. Крезос је освојио Ефес, Милет и суседне области у којима се говорио грчки. Њихов данак и плен су га учинили једним од најбогатијих владара свог времена. Али ове победе и богатство довели су га до ароганције и охолости. Крезос се окренуо ка истоку са амбицијом да освоји Персију, којом је владао Кир Велики.

Пошто је космополитски Делфски храм обдарио сребром и златом, Крезос је питао његову пророчицу да ли ће бити успешан у освајању које је планирао. Питијска свештеница је одговорила: „Ако кренете у рат против Персије, уништићете велико царство.“

Крезос је стога кренуо да нападне Персију око 547 ПНЕ. Марширајући на исток, напао је персијску вазалну државу Фригију. Кир је покренуо Специјалну војну операцију како би зауставио Крезоса, поразио је његову војску, заробио га и искористио прилику да заузме злато Лидије како би увео свој сопствени персијски златни новац. Дакле, Крезос је заиста уништио велико царство, али своје.

Премотајте унапред на данашњи покушај Бајденове администрације да прошири америчку војну моћ против Русије и за њом Кине. Председник је затражио савет од данашњег аналога античке Делфијске пророчице: ЦИА и њених истраживачких центара (think tanks). Уместо да упозоре на охолост, они су подстакли неоконску машту рекавши да би напад на Русију и Кину консолидовао контролу САД над светском економијом, и обезбедио Крај историје.

Након што су 2014. организовале државни удар у Украјини, Сједињене Државе су послале своју прокси НАТО војску на исток, дајући оружје Украјини да води етнички рат против свог руског становништва и претвори руску поморску базу на Криму у НАТО тврђаву. Ова амбиција, упоредива са Крезосовом, имала је за циљ да увуче Русију у борбу и исцрпи њену способност да се брани, уништи у том процесу њену економију и способност да пружи војну подршку Кини и другим земљама намереним да успоставе независност као алтернативу америчкој хегемонији.

После осам година провокација, наочиглед свих, припремљен је нови војни напад на Украјинце који говоре руски, и покрет ка руској граници у фебруару 2022. Године. Русија је заштитила свој народ од даљег етничког насиља тако што је организовала сопствену Специјалну војну операцију. Сједињене Државе и његови НАТО савезници одмах су запленили руске девизне резерве у Европи и Северној Америци и захтевали од свих земаља да уведу санкције на увоз руских енергената и житарица, надајући се да ће то срушити курс рубље. Делфски Стејт департмент је очекивао да ће то проузроковати побуну руских потрошача и рушење владе Владимира Путина, што би омогућило амерички маневар успостављања клијентске олигархије попут оне коју су култивисали 1990-их за време председника Јељцина.

Нуспродукт ове конфронтације са Русијом био је осигуравање америчке контроле над својим западноевропским сателитима. Циљ овог надметања унутар НАТО-а био је да се спречи европски сан о блиским трговинским и инвестиционим односа са Русијом помоћу размене индустријских производа за руске сировине. Сједињене Државе су прекинуле ту привилегију дизањем у ваздух гасовода Северни ток, одсецајући Немачку и друге земље од приступа јефтином руском гасу. То је оставило водећу европску економију зависном од скупљег америчког течног природног гаса (ТПГ).

Поред субвенције домаћег европског гаса да би спречила растућу неликвидност, велики део немачких тенкова Леопард, америчких ракета Патриот и другог „чудесног оружја“ НАТО-а уништава се у борби против руске војске. Постало је јасно да стратегија САД није само да се „боре до последњег Украјинца“, већ да се боре до последњег тенка, пројектила и другог оружја које се брише из НАТО залиха.

Очекивало се да ће ово исцрпљивање НАТО-овог наоружања створити огромно тржиште замене ради богаћења америчког војно-индустријског комплекса. НАТО купцима је речено да повећају своју војну потрошњу на 3 или чак 4 процента БДП-а. Али слаб учинак америчког и немачког оружја на украјинском бојном пољу можда је срушио овај сан, док европске економије тону у депресију. И пошто је немачка индустријска економија поремећена прекидом трговине са Русијом, немачки министар финансија Кристијан Линднер изјавио је за лист Велт 16. јуна 2023. да његова земља не може себи више да приушти уплату новца у буџет Европске уније, где је већ дуго највећи дародавац.

Без немачког извоза који подржава курс евра, валута ће бити под притиском у односу на долар док Европа купује ТПГ, а НАТО допуњује своје исцрпљене залихе оружја куповином новог оружја од Америке. Нижи курс ће смањити куповну моћ европских радника, док смањење друштвене потрошње за плаћање поновног наоружавања и субвенција за гас гура континент у депресију.

Националистичка реакција против доминације Сједињених Држава расте у целој европској политици, и уместо да Америка обезбеди контролу над европском политиком, Сједињене Државе могу на крају да изгубе – не само у Европи, већ, још важније, широм Глобалног југа. Уместо да се руска „рубља претвори у крш“ (игра речи: „ruble to rubble” – прим. прев.), као што је председник Бајден обећао, руски трговински биланс је скочио и њенe залихе злата су порасле. Као и златне залихе других земаља чије владе сада за циљ имају да дедоларизују своје економије.

Америчка дипломатија је та која прогања Евроазију и Глобални југ из орбите САД. Амерички охолни нагон за једнополарном доминацијом у свету могао је бити тако брзо разбијен само изнутра. Администрација Бајден-Блинкен-Нуланд постигла је оно чему се ни Владимир Путин ни кинески председник Си нису могли надати у тако кратком периоду. Ни један од њих није био спреман да баци рукавицу и створи алтернативу светском поретку у чијем центру је САД. Али америчке санкције против Русије, Ирана, Венецуеле и Кине имале су ефекат заштитних тарифних баријера како би се наметнула самодовољност у ономе што дипломата ЕУ Жозеп Борељ назива „џунглом“ ван „башта“ САД/НАТО-а.

Иако се Глобални југ и друге земље жале на доминацију САД још од конференције несврстаних земаља у Бандунгу 1955. године, недостајала им је критична маса да створе одрживу алтернативу. Али њихова пажња је сада усмерена на конфискацију званичних руских доларских резерви у земљама НАТО-а од стране САД. Она је распршила мисао о долару као безбедном средству међународне штедње. Ранија заплена златних резерви Венецуеле у Лондону од стране Банке Енглеске – која је обећала да ће их донирати свим неизабраним противницима њеног социјалистичког режима које америчке дипломате саме одреде – показује колико се фунта, евро и долар користе као оружје. Уосталом, шта се десило са златним резервама Либије?

Америчке дипломате избегавају да размишљају о овом сценарију. Они се ослањају на једину предност коју Сједињене Државе могу да понуде – уздржавање од бомбардовања, од инсценирања обојене револуције, „Пиночевања“ помоћу Националне задужбине за демократију, или од инсталирања новог „Јељцина“ и предаји економије клијентској олигархији.

Али уздржавање од таквог понашања је све што Америка може да понуди. Она је деиндустријализовала сопствену привреду, а њена замисао о страним инвестицијама је да створи могућности ренте концентришући технолошке монополе и контролом трговине нафтом и житом у рукама САД, као да је то економска ефикасност, а не захтевање ренте.

Оно што се догодило је промена свести. Видимо како глобална већина покушава да створи независан и мирним договором постигнут избор о томе какав међународни поредак жели. Њихов циљ није само да створе алтернативе коришћењу долара, већ читав низ институционалних алтернатива ММФ-у и Светској банци, систему клиринга банака SWIFT, Међународном кривичном суду и читавом низу институција које су америчке дипломате одузеле од Уједињених нација.

Резултат ће бити цивилизацијског обима. Оно што видимо није Крај историје, већ свежа алтернатива неолибералном финансијском капитализму са центром у САД и његовој ђубретарској економији приватизације, класног рата против рада и замисли да новац и кредит треба приватизовати у рукама уске финансијске класе уместо да буде јавно предузеће за финансирање економских потреба и подизања животног стандарда.

Иронично је да је историјска улога Америке била у томе да – иако сама није била у стању да води свет у овом правцу – њени покушаји да закључа свет у антитетички империјални систем освајањем Русије на равницама Украјине и покушајем да изолују кинеску технологију од разбијања претензија САД на софтверски монопол представљали су велики катализатор у гурању глобалне већине у том правцу.