Pročitaj mi članakNe znamo da li je istinita priča; ovu ispovest smo pronašli na jutjubu. No, pošto priča odlično, nažalost, oslikava ne tako retke porodične odnose u našem društvu,, mi je prenosimo u celosti nadajući se da će mnoge postaći da budu plemenitiji prema svojim roditeljima:
Имао сам мајку с једним оком. Много сам је мрзио зато што ме тиме доводила у незгодну ситуацију. Радила је као куварица у школи, како би нас прехранила. Једног дана, док сам био у основној школи, дошла је да ме види. Довела ме је у веома незгодну ситуацију. Како ми је то могла направити?!
Ја сам је игнорисао и с пуно презира погледао. Наредног дана, један ученик ми рече:
„Ух, твоја мајка има само једно око!“
У том часу би волио да нисам жив и да моја мајка нестане из мог живота. Наредног дана сам јој отворено рекао:
„Зашто ме исмејаваш?! Зашто једном не умреш?!“
Али она није ништа одговорила.
Нисам нимало оклевао да то кажем нити сам о томе размишљао, јер сам био јако љут. Нисам обраћао пажњу на њене осећаје. Желио сам што прије напустити ту кућу.
Марљиво сам учио и добио стипендију за студирање у Норвешкој. Отишао сам студирати, оженио се, купио кућу, добио децу, након чега сам био сретан и задовољан својим животом. Ниједном нисам позвао своју мајку да нам дође у посету: ни за моју венчање, рођење деце, празнике. Никада; нисам је ни позвао телефоном.
Једног дана дошла је моја мајка да ме посети јер ме годинама није видела, а своју унучад никад у животу. Када се нашла испред мојих врата, моја супруга је отворила врата, а моја се деца почеше смијати, а онда се кћеркица и заплакала: Повикао сам на нашем језику, који не разуме моја поридица:
„Како си се усудила доћи и страшити моју дјецу?! Ван! Не желим те више никада видети!!!“
Смирено је одговорила да је погрешила адресу и отишла. Никада више није дошла да ме посети.
Једног дана ми је стигло писмо из моје основне школе да се одазовем на скуп. Слагао сам супрузи да имам пословно путовање
Након састанка, отишао сам старој кући у којој смо живјели, из чисте радозналости. Комшије су ми рекли да ми је мајка… умрла. Нисам пустио нити једну сузу!
Онда ми је, наш најближи комшија, уручио њено писмо. У њему је писало:
Драги сине, доста сам о теби размишљала.
Опрости ми што сам долазила у Норвешку и што сам уплашила твоју децу.
Била сам јако срећна кад сам чула да ћеш доћи на окупљање својих другова.
Ја можда нећу моћи устати из кревета да те видим.
Опрости ми што сам те у неколико наврата довела у незгодну ситуацију у твом животу.
Кад си био дете имао си незгоду и изгубио око, а ја те нисам могла оставити да одрастеш с једним оком па сам ти поклонила своје. Била сам пресрећна и поносна што моје дете може видети свет тим оком.
С љубављу, твоја мајка”
