Људи су заборавили Бога – отуда свако зло

Драган Р. Млађеновић

07:00 25.11.2023.

Своју беседу Александар Солжењицин је закључио следећим надахнутим речима: „Наш живот не стиже своме циљу у потрази за материјалним успехом, већ у трагању за духовним растом достојним човека. Сав наш земаљски живот јесте само прелазни ступањ развитка у виши облик живота. Зато не треба да дозволимо да се сурвамо са тога ступња на још нижи ступањ, а ни да улудо, бесплодно, пројуримо својом животном стазом. (…)

Александар Исајевић Солжењицин (рус. Александр Исаевич Солженицын, 1918 — 2008) је, несумњиво, најзначајнији руски и светски писац 20. века. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970. године. Од 1994. године Солжењицин је члан Српске академије наука и уметности, а од 1997. и Руске академије наука.

А. И. Солжењицин је рођен у Кисловодску 1918. године. Студирао је на Физичко—математичком факултету у Ростову на Дону, ванредно и у Институту за историју, философију и књижевност у Москви. Када је нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, Солжењицин је имао 23 године. Пријавио се добровољно у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Пруској, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. Солжењицин је службовао као учитељ у Рјазању.

Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана Денисовича“ (1962), која се темељи на опису „обичног“ дана „обичног“ Руса у логорском заточеништву. Овом причом Солжењицин је у своју књижевност увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу списатељског опуса. Следе романи „У кругу првом“ (1968), „Одељење за рак“ (1968), „Август Четрнаесте“ (1971), трилогија „Црвени точак“… Врхунац Солжењициновог друштвеног и књижевног ангажмана представља „Архипелаг Гулаг“ (1973-75), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Реч је о тешкој оптужби совјетског система за пропаст и смрт милиона недужних људи – православних хришћана.

Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој теми пише, па је Солжењицин 1974. најпре ухапшен, а затим и протеран из Совјетског Савеза; чак му је и совјетско држављанство одузето.

У Западној Европи и у САД Солжењицин борави 20 година, од 1974–94. Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД (Вермонт), да би се 1994. вратио у Русију, гдје је дочекан и као идеолог руске нације.

После 20-годишњег изгнанства, Солжењицин креће на путовање по Русији.

Као искрени православни хришћанин, Солжењицин се у својим књижевним делима залаже за „развитак посрнуле религиозне свести“, јер с правом сматра да свеколико зло почиње због чињенице да су људи заборавили Бога. Зато му је хришћански Темплтонов фонд у Лондону 1983. године доделио признање и прву награду „за допринос развитку религиозне свести“. Ову награду је Солжењицину 10. маја 1983. у Бакингемском дворцу у Лондону уручио лично принц Филип од Единбурга (Крф 1921 — Виндзор 2021), супруг Британске краљице Елизабете Друге (Лондон, 1926 — Замак Балморал, 2022). На додели награде Солжењицин се захвалио следећим речима:

– Ваше краљевско Височанство! Дозволите ми да Вам заблагодарим што сте својим учешћем увеличали свечаност уручења ове награде. Она је први пут додељена једном православном хришћанину. Захвалан сам што је и наш допринос запажен у светском опсегу, али сам исто тако потпуно свестан своје личне недостојности да примим ту награду, имајући у виду светли низ истакнутих јерарха наше Цркве и православних мислилаца, од Алексеја Хомјакова до Сергеја Булгакова…“

Своју беседу Александар Солжењицин је закључио следећим надахнутим речима: „Наш живот не стиже своме циљу у потрази за материјалним успехом, већ у трагању за духовним растом достојним човека. Сав наш земаљски живот јесте само прелазни ступањ развитка у виши облик живота. Зато не треба да дозволимо да се сурвамо са тога ступња на још нижи ступањ, а ни да улудо, бесплодно, пројуримо својом животном стазом. (…)

Лакомисленим надањима двају последњих векова која нас доведоше до ништавила и до ивице нуклеарне и ненуклеарне смрти, можемо супротставити једино упорно трагање за топлом Божјом руком, коју тако безбрижно и самопоуздано одгурнусмо. Тада нам се могу отворити очи за грешке овога несрећнога 20. века, а наше руке се могу усмерити на њихово исправљање. Иначе нећемо имати чиме да се одржимо, а да не склизнемо у провалију; од свих мислилаца Просвећености ништа нам није преостало.

Наших пет континената налазе се у ураганском ковитлацу. Али, у таквим искушењима и на таквим испитима пројављују се и највише способности људских душа. Ако пропаднемо и изгубимо овај свој свет, то ће бити наша сопствена кривица“.

(Предавање Александра Солжењицина превео са руског тада јеромонах, а касније еп. бачки др Иринеј Буловић; часопис `Православни мисионар` бр. 6, Београд, 1983, стр. 262-270)