Pročitaj mi članakKao glavna institucija, Evropski parlament, sa 751 poslanikom, zauzima površinu od milion kvadratnih metara u Briselu i zapošljava oko 10.000 funkcionera, savetnika i prevodilaca.
С обзиром да су акумулирани велики бирократски капацитети, уложено је много напора у реализацији два заједничка приоритета: територијално проширење и јачање утицаја. Група искусних функционера која чини Комисију за уставна питања парламента нема другу улогу осим да тамо седи, иако, треба поменути, њени потези немају никакав ођек ван тих зидова
Присталице Европске уније на приговор о њеном спорном демократском дефициту углавном имају унапред одређен одговор: то је Европски парламент као главни актер принципа заједничког одлучивања. Тај принцип има циљ да зацементира консензус између Комисије (једине овлашћене да издаје европске директиве и регулације), Парламента (који може да их коригује амандманима) и Савета (међудржавне институције која има моћ одлучивања). Заправо, Парламент располаже само двема опцијама – или да предложи прихватљиве амандмане, или да се помири са тиме да буде игнорисан.
Заједничким одлучивањем управљају лидери главних политичких група: Европска народна партија (ЕНП, десно-центристичка струја) и Прогресистичка алијанса социјалиста и демократа (С&Д, лево-центристичка). С обзиром на то да заједно имају солидну већину гласова, све што те две групе одобре аутоматски је изгласано. Састанак лидера тих партија постао је заправо прави центар управљања Парламентом: он одређује сусрете двадесет парламентарних комисија (риболов, сточарство, конкурентност, финансије, економија итд.) које пишу амандмане по смерницама Комисије. Такво стање ствари никако није омогућило да се избегне лобирање мултинационалних компанија, па чак ни оно на нижем нивоу – синдиката и невладиних организација (НВО).
Када се комисије сложе око формулације неког амандмана, он има извесне шансе да буде одобрен од стране Парламента. Шефови партија приказују амандмане Комисији и Европском савету ради постизања крајњег договора. Није тешко одрећи се стратегије која почива на личном бонтону учесника – јер би једина могућа опозиција било продужење састанака, што у окружењу тако лепо васпитаних људи делује крајње непристојно и очигледно.
Када се појаве неке нове политичке снаге (левица и Зелени осамдесетих година, Евроскептици деведесетих), они добијају средства, канцеларије и људство. Идеја која стоји иза тога? Подстицати их да се утопе у ту игру политичких група, где би њихова улога била пропорционална броју. Тако су бунтовници полако удављени у механизам парламентарне неутрализације и деполитизације – у механизам који би слатко насмејао италијанског интелектуалца Aнтонија Грамшија.
Додуше, било је покушаја да се онемогући постизање консензуса и то још деведесетих година. Леви центар је тако у једном моменту имао малу предност (60 места) у поређењу са ЕНП-ом. Шеф посланичке групе – француски социјалиста Жан-Пјер Ко, кога ће 1994. наследити британска лабуристкиња Полин Грин, покушао је да мобилише “прогресивну већину“ Парламента у корист социјалистичке Европе која би се борила за права радника. Ипак, то није донело конкретне резултате, јер ограничавајући се на логику критеријума Мастрихтског уговора која аутоматски фаворизује интересе послодаваца, ништа није могло да се постигне. Такође, с обзиром да су њихови функционери заузимали позицију власти у националним контекстима, делегације лабуристичке партије и СПД-а нису могле да се озбиљније ангажују и у Европском парламенту, тако да је њихова амбиција да створе “социјалну Европу“ била кратког даха.
Касније се одбрана корумпираних чланова комисије лево-центристичке тенденције окренула против Зелених и ескалирала почетком марта 1999. оставком Комисије председавајућег Жака Сантера. Током избора 1999, ЕНП појачава своју позицију у Парламенту, а почев од 2004. Гроссе Коалитион се враћа. Горепоменута је представљена као најбољи начин да Парламент поново постане “управљив“, како је то елоквентно утврдио један од високих функционера те институције.
У мери у којој програми главних партија функционишу у скоро потпуној фузији, парламенти држава чланица Уније постају све више херметички затворени за мишљење народа. Европски парламент је ипак сачувао предност када је у питању нетранспарентност. Јер Парламент никада не усмерава своју ‘одговорност’ према грађанима, већ само у односу са другим европским институцијама: што показује и чињеница да амандмани могу бити прихватљиви само уколико се постигне консензус са Комисијом и Саветом. Ни у ком тренутку шефови партија нису у обавези да полажу рачуне активистима својих партија; њих није могуће опозвати, а места су им загарантована. Укратко, уживају у систему који је ближи ономе великашких (нотаблес) партија XИX века, него масовних партија XX века.
Улога Парламента током кризе еврозоне савршено описује овакву еволуцију. На челу Гроссе Коалитион у то време, Жозеф Дол и Мартин Шулц извојевали су од Парламента одобрење за добијање најаутократскијих облика моћи, чиме им је олакшано усвајање скандалозних мера. То их није спречило да се касније представе као браниоци народа који осуђују одређене рупе у датим директивама, или да се говоре о ограничавању бонуса за банкаре. Став који је довољно храбар да испуни новинарска очекивања.
О АУТОРУ
Сузан Воткинс је главна уредница New Left Review из Лондона.
Као главна институција, Европски парламент, са 751 послаником, заузима површину од милион квадратних метара у Бриселу и запошљава око 10.000 функционера, саветника и преводилаца. С обзиром да су акумулирани велики бирократски капацитети, уложено је много напора у реализацији два заједничка приоритета: територијално проширење и јачање утицаја. Група искусних функционера која чини Комисију за уставна питања парламента нема другу улогу осим да тамо седи, иако, треба поменути, њени потези немају никакав ођек ван тих зидова.
За посланике и генерално оне који заговарају важност Парламента, аутократски заокрет Европе од почетка кризе представља златну прилику. Могу да га прикажу као једини довољно легитимни актер за компензовање моћи додељеној ‘тројци’, ојачавање Комисије и немачке канцеларке на потпуно неуставним основама.
Овај „поход на утицај“ био је нарочито актуелан 2014. током кампање политичке групације која је желела Жан-Клода Јункера на месту председника Комисије. Тешко да би европско право могло бити формулисано на лошији начин. Уговори заправо предвиђају да избор председника буде одговорност Савета, а Парламент може или да подржи ту одлуку или да се супротстави ветом. Aли шефови политичких група Парламента одлучили су да изаберу председника Комисије по систему Спитзенкандидатен (фаворита). Сматрали су да би кандидат групе која је добила највише гласова 2014. био најподобнији да води Комисију. Иако су шефови лево-центристичких партија (Шулц), либерала (Ги Верхофштат) и Зелених (Данијел Кон-Бендит) такође допринели подршци датој Јункеру, централна власт ЕНП-а унапред је осигурана.
У марту 2014, ППЕ је на састанку пред изборе у Даблину предложио Јункера као свог кандидата за председавање Комисијом. То је без сумње било по принципу ‘одужимо се старом пријатељу’. Тај еминентни специјалиста за буразерску политику био је на челу Еврогрупе током кризе и заузимао током скоро двадесет година место премијера Великог Војводства Луксембурга, познатог по пореским рајевима и праштању пореза великим компанијама. Јункер је морао да дâ оставку јула 2013. јер је био оптужен за заташкавање скандала који су дискредитовали тајну службу Луксембурга (СРЕЛ): незаконито праћење, одлив поверљивих информација у комерцијалне сврхе, системска корупција и комбинације које подсећају на аферу Гладио.
Тачније, средином осамдесетих година десила се серија бомбашких напада на државне зграде како би се повећале политичке тензије и подстицао страх од „црвених“. Одговорност за почињено имала је краљевска породица, која је гангренисала ту малу сликовиту државу. СРЕЛ је дакле држао снимак са почетка двехиљадитих година који показује Јункера како разговара са великим војводом Хенријем о уплетености његовог брата, принца Жана у извршавање атентата. Та открића се дешавају почетком 2013, као резултат истраге луксембуршког парламента вођене у исто време са суђењем, које је дуго било праћено уверењем да су у скандал Боммелееëр уплетена у ствари два млада полицајца.
После избора у мају 2014. једно време владала је несигурност: да ли ће Парламент успети да наметне свог кандидата упркос европским уговорима? Aли питање ко ће бити та особа никада није представљало недоумицу. У контексту ситуације у Европи након 2011. једино је немачка канцеларка могла да одлучи да ли ће Спитзенкандидат, оронули кандидат ЕНП-а, узети или не место најмоћније европске институције. Европски медији су једва ишта рекли о томе – ниједан новинар се није изненадио што реч Aнгеле Меркел има толику моћ у самој Унији.
Одлука канцеларке није била мотивисана бригом да се одбрани немачки национални интерес, него рецимо жељом да Уједињено Краљевство остане у Унији како би наставило да подржава конзервативне политике (тако да је Јункерова номинација донела осмех Евроскептицима). Њена подршка објашњава се и ситуацијом у партији из које долази: Хришћанско-демократској унији Немачке. У Немачкој, идеолошка коалиција обједињавала је медијску кућу Спрингер, Социјалдемократску партију и филозофа Јиргена Хабермаса, последњег представника франкфуртске школе. Ова коалиција је јасно ставила до знања да би било скандалозно да Јункер не заузме ту позицију. Тако, за Хабермаса, не номиновати за председавајућег Комисијом овог срамотом обележеног човека, било би заправо “смрт европског пројекта“. Након што је сондирала мишљења, Меркелова је само прилагодила свом политичком интересу плодове кампање групе Спрингер, а Жан-Клод Јункер је постао недодирљив.
Упркос објави значајних докумената у којима су детаљно описани начини на које је изведена кампања опроста на милијарде и милијарде долара пореза мултинационалним компанијама, уз Јункеров благослов, већина посланика му даје пуно поверење. “Господин Јункер је наш председник“, изјавио је вођа социјалдемократског табора Шулц, пре него што је сам поново изабран на чело Парламента.
Тврдити да је ово незаконито заузимање власти у Парламенту демократски чин, значило би пркосити здравом разуму. Г. Јункер не одговара европским бирачима, па чак ни бирачима који су гласали за десне центристе. Он суштински за своје резултате одговара само пред оном која га је поставила: пред немачком канцеларком. Доказ за то је подела радних места у склопу нове Комисије, као и именовање специјалних ауторитарних потпредседника, од којих су сви страствени браниоци мера штедње (као на пример немачки министар финансија Волфганг Шојбле).
Левица је свакако требало двапут да промисли пре него што је легитимисала такву операцију, учествујући на изборима са својом “листом Aлексиса Ципраса“. Учествовати у изборном процесу и радити на стварању транснационалне солидарности је једна ствар, али потпуно је друга ствар дати легитимитет идеји да Европски парламент чини Унију демократскијом. Он просто не поседује средства за тако нешто. Како је у потпуности организован око принципа заједничког доношења одлуке, он лишава Европу онога што свакој демократији највише треба: опозиције.
