Pročitaj mi članak
Не знају им се гробови. Зна се, само, да су страдали, негде, на путу кроз дуга и страшна албанска беспућа. Да их је, на хиљаде, који су претекли тој голготи, стигла смрт на Крфу и Виду. А многи који су преживели и опоравили се на грчким острвима спаса и наде – нису претекли смрти на кајмакчаланском Добром пољу. Тамо далеко, у пробоју Солунског фронта, оставило је кости на хиљаде српских ратника у великој војни. У тој туђини вечној судбини – вечни су им гробови.
– Гробови им се не знају – говори нам историчар Зоран Живановић. – Али се белези разазнају, овде, у отаџбини. Мајке и очеви који су их чекали, деца која су им се надала, подигли су им споменике, када је било извесно да се никада неће вратити. Споменике беле, од камена, крајпуташе. Подизали су им недалеко од родног огњишта. Крај пута. Уз шљивике. Уз винограде. На сеоским раскршћима, верујући да је њихова душа жива и да ће тако лакше наћи пут до вечног смираја, уз своје најрођеније.
Ми смо у тамнавском крају Србије. Село Свилеува, општина Коцељева, између Ваљева и Шапца. Овде се и данас скида капа када се каже – српски ратник. Овде се и после читавог века и немерљивог страдања народа од 1914. до 1918. године, устаје када се спомену српске жртве, слобода и отаџбина.
На коју год страну да се окренемо: одавде према Ваљеву, Убу, Лазаревцу и Аранђеловцу… или напред, према Шапцу, Лозници, Лешници… према Дрини – сваки камен је историја. Али, нигде као у овом делу Србије нема толико крајпуташа.
– То је и најречитији одговор колико се ратника није вратило, а да им се за гробове никад није сазнало – каже Живановић, кустос у Народном музеју Коцељева.
Ово је прича о тим белезима – крајпуташима. Немим, а речитим сведоцима страдања и славе српских ратника из тамнавског краја. Прича, која би се, вероватно, делом могла да исприча и у другим деловима Србије.
Овде је причају чувари сећања на време уписано на једном од крајпуташа: „Нема живота без слободе“. И чувари сећања на ратнике који су: „Лаку земљу покровну, откупили је својом крвљу“.
– Обични људи, свештеници, ентузијасти, стручњаци, потомци ратника, годинама су из врзина, корова и са падина затрпаних смећем извлачили крајпуташе и поставили их на једно место, у Свилеуви, овде у порту Цркве Светог архиђакона Стефана – слушамо причу. – И то је тек симболичан део, колико још таквих споменика има у овом делу од Ваљева до Шапца. Има их, а недоступни су због потпуног зарастања у шибље и коров.
Пред нама споменици, као окамењени ратници. Разазнајемо у камену: Нинковићи, Нешановићи, Митићи… На једном споменику – три брата… Имена једва читљива… На другом отац и син. На трећем – три генерације. Ниједном од страдалих не зна се гроб. Место страдања, једва видљиви, негде Кајмакчалан, Крф… Читамо и да је место страдања и логор… Не помаже ни стара техника одгонетања записа: снажно трење свежом травом по споменику… Покушавамо да одгонетнемо и којој је чети, којој дивизији припадао погинули. Само на једном споменику јасно стоји: трећа чета, други батаљон, пети пук Дринске дивизије… И то да спомен подижу мајка Анђелија и отац Милан… На другом споменику, опет, једва се разазнаје да су погинулом споменик подигли синови, ћерка Ленка…
– Велика већина породица погинулих и помрлих војника у Великом рату, а чије су кости остале у Солуну, на Крфу и на Виду, због далеког пута и не имања пара, између два светска рата вероватно није могла да им походи гробове. Да им оде на задушнице, или годишњице. Да им свештеници опоје, окаде и прелију хумке вином – говори Живановић.- Уместо тога, родбина им је подизала споменике у својим селима и варошима. Споменике без гробова. Белеге без покојника. А, овде је, у овом крају, једна четвртина мушког становништва страдала. Једна четвртина помрла од тифуса и других болести… Једна четвртина… Нема овде куће која није имала страдалог у Првом рату.
Божанствени мир у порти. Божанствено уређен сваки педаљ простора око цркве, обновљене на темељима старе из 1884. године. Достојно светињи и достојно споменицима ратника чије су кости ево, читав век – далеко.
Млади свештеник Драган Исаиловић, под чијом руком се негује ово парче лепоте на земљи, каже нам овако:
– Ко не поштује прошлост, славу и страдање српских ратника и своју веру, није достојан ни будућности.
КРАЈПУТАШИ НАШ ФЕНОМЕН
Истражујући обичаје и народна веровања Срба, Душица Грбић закључује да је крајпуташ – споменик без гроба и покојника – феномен у нашем народу.
Слична обележја незаборава на начин како то наш народ чини нисам нашла у традицији других народа – каже нам. – Веровање да је душа без споменика у коме би нашла мир, проклетство и за покојног и за његове потомке. То је, вероватно, било пресудно да се подижу крајпуташи, као путоказ, како се верује, да душа оног за чији се гроб не зна што пре нађе пут до своје куће.
СТУДЕН КАМЕН
Сматра се, у нашем народу, да се душа покојника везује за студен камен – каже етнолог Душица Грбић. – Отуда и потреба нашег народа да, иако се покојнику не зна гроб, да му се подигне камени споменик за смирај душе. Страдали у Првом рату, иначе, нису први покојници чији су земни остаци далеко од отаџбине, којима су подизани крајпуташи. Обичај је од давнина, а посебно изражен после првих балканских ратова.
(Вечерње новости)
