Pročitaj mi članakUmesto što se poziva na izbornu pobedu i uskraćuje građanima Ustavom zagarantovano pravo, premijer bi morao da raspiše referendum o ulasku Srbije u EU, da sutra ne bi raspisivao onaj o izlasku iz EU – koji bi takođe, u duhu naše tradicije, mogao da se zove – BREXIT!
Фото: Експрес
Уместо што се позива на изборну победу и ускраћује грађанима Уставом загарантовано право, премијер би морао да распише референдум о уласку Србије у ЕУ, да сутра не би расписивао онај о изласку из ЕУ – који би такође, у духу наше традиције, могао да се зове – БРЕXИТ!
“Тата, што ми идемо у Европску унију кад сви хоће да изађу из ње?”, пита ме, онако успут, у колима, док журимо на кошаркашки тренинг, 12-годишњи Ковачевић џуниор.
Непаметан шта да му кажем, оћутао сам. Па стварно, што дете да оптерећујем нечим за шта ни сам немам логично објашњење. Ево, питам сада и Вас: Зашто Србија и даље жели да постане део нечега што је очигледно прошло свој зенит и полако тоне ка свом сумраку, тј.заласку?!
Уместо одговора – изговор
Искрено речено, очекивао сам одговор на то питање од премијера на оној наврат-нанос сазваној конференцији пошто је јутро, које је по дифолту паметније од вечери, како у Београду тако и у Лондону, показало да су се Британци са милион и кусур гласова више одлучили за Бреxит.
Међутим, уместо одговора који, убеђен сам, интересује велики број грађана ове земље, нарочито после британског референдума, али и најава неких других земаља (Холандије и Француске) да би могли да следе острвски пример, добили смо један прилично упрошћен изговор – “да је тако најбоље за Србију”
А приде и још нешто што не приличи и није на част премијеру једне демократске земље, каква смо, ваљда, бар формално… Наиме, на питање шта мисли о томе да се у Србији одржи референдум о уласку у ЕУ, Вучић је дословце рекао: “Када победе на изборима, капа доле, водите политику како хоћете, ја улицу не признајем”.
Осим тона којим је ово поручио, овде је спорна и Вучићева аргументација.
Наиме, Дејвид Камерон, британски премијер, такође је, као и Вучић, добио изборе, и ништа га није обавезивало да нацију шаље на неизвестан референдум. Који је, узгред буди речено, могао само да га кошта власти, што се на крају и десило. Али га је Камерон ипак расписао, поштујући право грађана да одлучују о свом животу и будућности.
Камерон је, попут Вучића, могао да се позове на чињеницу да су грађани на изборима подржали његову политику остајања(ремаин) Велике Британије у ЕУ, али није, него је ставио на гласање нешто о чему су у тамошњем јавном мнењу, па чак и у његовој странци и кабинету, постојала опречна мишљења.
Бy тхе wаy, је ли Вучић сигуран да су сви његови министри, па онда и страначки функционери, безусловно за ЕУ? За неке коалиционе партнере проверено знамо да нису. Да не спомињем гласаче који су на протеклим изборима довели коалицију око СНС на власт…нешто нисам баш сигуран да би међу њима, сад да их поватате и пребројите, нашли више присталица ЕУ од оних који би, рецимо, рађе у савез са Русијом, Белорусијом и Казахстаном. На крају крајева, то су исти, или бар у великој мери управо они гласачи који су демонстрирали против хапшења Караџића, скандирали на митингу за Косово, а није искључено да међу њима има и појединаца који су палили америчку и демолирали немачку амбасаду.
Одлагање преговора много кошта Србију
Осим чињенице да у српској јавности очито постоје различити ставови око једне овако важне теме, о чему говоре и последња истраживања ЦЕСИД-а (април 2016), по којима чак 71,6 одсто испитаника сматра да за Србију није добар улазак у ЕУ и НАТО, док више од 55 одсто анкетираних каже да Србија треба да се држи Русије, постоји још неколико важних, суштинских разлога због којих би се требао, тачније морао организовати референдум.
Онај најактуелнији долази нам из Брисела, одакле шефови дипломатија држава чланица, истина обазриво, али прилично синхронизовано упозоравају да ће Бреxит “утицати на поступак проширења”, српски речено успорити пријем балканских земаља у ЕУ.
Шта то практично значи у нашем случају?
Па, рецимо то да ће преговори о фамозним поглављима 23 и 24, а онда надаље и о свим осталим, бити максимално успорени, што ће самим тим Србију оставити далеко од приступних фондова, који ће, како се већ наговештава, бити усмерени на санирање штете која ће настати и већ настаје иступањем Велике Британије. Рачуна се да ће само крпљење рупа после изласка Британаца из Европске централне банке коштати неколико десетина милијарди евра.
То даље значи да ће Србија наставити да губи драгоцени новац тапкајући у месту на путу ка ЕУ. Осим што им опраштамо новац кроз царинске олакшице на робу која долази из ЕУ, године једнострано примењиваног и успут лоше испреговараног Споразума о стабилизацији и придруживању коштале су (и коштају) Србију стотине милиона евра, и успут девастирале домаћу пољопривреду, мала и средња предузећа. Ако се његова примена настави истим интензитетом и под идентичним условима, то би се могло фатално одразити на српску економију, одавно упозоравају домаћи економисти, они који имају мало куражи и ауторитета.
Ако се некоме ови разлози можда чине одвећ лихварским подсетићу само да Британци нису гласали за Бреxит зато што им се не свиђа раздељак посред чела Ван Ромпеја или енглески нагласак оног Португалца Бароса, већ су за бежанију из ЕУ, поред једног броја конзервативаца, дигли руку рибари и пољопривредници које гуше преференцијали диктирани из Брисела, власници малих и средњих фирми које убијају корпорације и глобализација коју Унија намеће, бауштелци којима јефтина радна снага у виду миграната из Сирије и којекуд отима и оно мало цркавице, бакице и декице које се плаше да ће та иста емиграција на њихове улице и у кућице од цигле донети тероризам и криминал. Дакле, људи које је опредељивао живот, а не некакав заостали империјални идеолошки комплекс.
Томини аргументи
Што се, пак, тиче оних “виших интереса”, један од најјачих аргумената српске проевропске догме који је премијер често истицао ових година, дан после Бреxита цитирао је и председник Томислав Николић.
– Србија ће свакако наставити пут ка пуноправном чланству у ЕУ зато што на тај начин уређујемо државу по највишим правним стандардима – саопштено је из Николићевог кабинета дан по пребројавању брит-гласова.
Ок, лепо звучи, али имам пар питања у вези с тим: Поштовани председниче, а зашто би пут ка ЕУ био једини начин да уредимо земљу по највишим стандардима? Због чега то сами не би учинили, забога, ко нас у томе спречава?! Уосталом, већ знамо шта пише у законима земаља ЕУ, што их просто не би преписали и применили, невезано за то да ли ћемо постати чланица ЕУ или остати заглављени на путу ка њој?
Случај “вечитог кандидата” Турске даје нам до знања да се и ван Уније може организовати снажна и ефикасна држава која неће као просјак, са испруженом руком и молећивим погледом, чекати пред вратима Брисела, већ ће искористити године проведене у чекаоници да се профилише као озбиљан партнер.
Ваља само засукати рукаве, решити се корупције и партократије и врло брзо би се видели резултати такве политике. Ако је она овде уопште могућа, наравно. И ако ово упорно инсистирање на ЕУ заправо није само јефтино оправдање да се настави по старом…
Референдум, сада и овде!
Како год да гледамо на ствари, чињеница је да у околностима које су драматично промењене изласком Велике Британије из ЕУ, мења се не само позиција земаља чланица, него и оних које су на путу да постану део тог више не тако ексклузивног друштванца, попут Србије.
И зато…
Уместо што се позива на изборну победу и ускраћује грађанима њихово Уставом загарантовано право да непосредно одлучују о питањима од националног значаја, премијер Вучић би морао да распише референдум о уласку Србије у ЕУ, да сутра не би морао да расписује онај о изласку из ње – који би такође, у духу наше традиције, могао да се зове – БРЕXИТ!
Једно је сигурно, у случају неуспеха Вучић не мора да брине – сумњам да ће икоме овде пасти на памет да га, уколико Срби одлуче како нису за ЕУ, позива на одговорност и тражи његову смену. Не прети му Камеронова судбина, али би, за промену, могао да се угледа на Камеронове принципе, јер су они темељ сваког демократског друштва, неважно да ли оно било/постало део Европске уније или остало само рупа на њеном тепиху.
