Pročitaj mi članak
„Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе”, каже Иво Андрић у чувеном „Писму из 1920”, описујући, између осталог, како се у Сарајеву са различитих торњева рачунају различита времена и шаљу поруке преко авлијског зида.
Један закон, данас на Косову и Метохији, истовремено и копа тај јаз и подстиче неспоразум који из њега излази. „Нацрт закона о заштити од буке” који је, како се то овде каже, „у првом читању” изгласан у окупаторском шиптарском парламенту, на Космету, изазива реакције, оштра и различита мишљења. Против њега су били Срби, Бошњаци, Турци, а Албанци су га већински подржали.
Жива расправа се наставља, у разним комисијама и јавности уз питања: шта је повод за овакав закон, коме смета езан (мујезинов позив са џамије на молитву), је ли снажна звоњава са нове катедрале у центру Приштине изазвала ову реакцију или је то прегласно озвучење на минаретима, хоће ли се овим ућуткати ретка православна звона у градовима, стоје ли странци иза овог закона?
– Ја нисам активни верник, дакле не идем редовно у цркву, али волим када чујем звона са катедрале у Приштини. Што се овог закона тиче, више ме брине да у мојој земљи не донесу такав закон – каже један западни дипломата на служби у Приштини.
Њега звоно новоподигнуте католичке цркве, које се иначе чује у целом граду, подсећа на завичај. Ова огромна грађевина је у потпуном несразмеру са бројем верника и није сазидана да задовољи само потребе приштинских католика, којих ту никада није било у већем броју, него је у њу укључена политичка порука да је Приштина окренута Западу. Из дугогодишњег односа вође косовских Албанаца Ибрахима Ругове са западним политичарима, из сусрета са папом Јованом Павлом – заједничку фотографију њих двојице Ругова је држао на истакнутом месту – почело се формирати мишљење да он Албанце преводи у католичанство. Тако је и настала непотврђена спекулација да је Ругова пред смрт са ислама прешао на католичанство, мада је његова сахрана, по свему што се могло видети, личила на пропалу копију сахране Јосипа Броза Тита.
Исламска заједница је против закона, мада је према неким реакцијама из невладиног сектора њено оглашавање недовољно оштро и јасно. Тако Љуљзим Хакај сматра да бука није главни мотив закона већ да иза свега стоји политика и Запад.
– Тај закон је политика, настојање да се покаже како је Косово за модернизацију и Европу – изјавио је он медијима.
У међувремену, власти настоје да покажу како закон ништа не забрањује,него само ограничава буку. У основи, он ипак јесте политика и вишевековна унутрашња албанска борба између верске и етничке припадности, као и, у најновије време, формирање државног идентитета. Превага етничке припадности у односу на верско опредељење, у највећој је мери довршена у конституисању албанске нације. Албански национализам се изборио са универзалношћу две велике светске религије, исламом и католичанством, а нешто у мањој мери и са православљем које, у већој мери, баштини етнички идентитет (етнофилетизам).
Формула „албанство је вера свих Албанаца”, уз интензивну митологизацију етничких жртава, однела је победу над вековима искуства универзализма ислама, римокатоличке цркве, и посебности православља. Свеалбански уједињујући национални фактор ослоњен директно на западну подршку и помоћ, настоји да се, нарочито у америчким очима, представи као нека врста државног национализма какав они могу да разумеју и прихвате. С друге стране, подршка том национализму зависи и од тога колико ће он бити у стању да контролише исламску компоненту у албанском етносу.
Отуда се конкретним акцијама, безусловним преписивањем либералних западних закона и западном реториком која је на Косову постала, готово ствар фолклора, настоји показати једно мултикултурно, мултиконфесионално и мултиетничко друштво. У основи, реч је о етнократији која ће изгубити америчку подршку уколико под строгом контролом не буде држала разорни потенцијал исламских екстремиста. Тај потенцијал и моћ мимикрије су велики када су у питању Албанци,које Запад доживљава као апсолутне следбенике и пријатеље. Зато је убиство америчких војника на франкфуртском аеродрому 2011. које је извео исламиста из Косовске Митровице изазвало незапамћену панику у приштинској окупаторској шиптарској власти. Може ли овакав закон у некој од таквих личности препунити чашу гнева?
Закон се не примењује када бука долази „од звука звона или електроопреме за време обреда током верских празника, у складу са Законом о службеним празницима у окупаторској шиптарској Републици Косова”. Просечан и неупућен читалац би на основу комплетног текста закона и места на ком се у тексту налази реч звоно закључио да се ради о већински хришћанској територији и становништву.
– Наша звона немају ту јачину у градовима, наши верници у јако малом броју живе у њима – каже протојереј Саво Шмигић из Епархије рашко-призренске Српске православне цркве.
Кога онда на литургију, у храму Светог Николе у Приштини, успе да „дозове” звоно? Двоје или троје стараца Срба из Приштине, неколико Румуна, неколико Бугара и понеког православца на служби у међународним мисијама. Старци причају да се у „турско доба није смело звонити”, а конзул Милан Ракић је сакрио велико црквено звоно кад је напустио Приштину уочи рата. Он је у Балканском рату са ослободиоцима ушао у град, нашао то звоно, окачио га о грану код исте ове цркве и први зазвонио.
Данас у Вучитрну и Урошевцу звоно са обновљених храмова не може да дозове ни једног јединог верника, у Истоку их има око десет, слично је у Пећи, а у Призрену 14 његових становника и 40 богослова и професора може да чује звоно са Цркве Светог Ђорђа или Богородице Љевишке… Набрајање би заузело много простора.
Испада да су етничку стихију, што се Срба тиче, преживела само звона, она данас зову и звоне за онима, којих овде, у највећој мери, петнаест година нема. Прецизни и разорни ударци уништили су око 150 црква и манастира, многе од ових светиња се, након уништења,упорно обнављају. У њима се, без обзира на гласност, законе, препреке и неслободу, оглашава јасна порука: живи смо онолико колико верујемо и колико имамо снаге да трпимо!
(Политика)
