Pročitaj mi članakU Beogradu na Zvezdari, u pravoslavnom hramu Svetog velikomučenika kneza Lazara, nalazi se čudotvorna ikona Svetog velikomučenika Mine, a brojni su svedoci isceljenja koja su se dogodila u ovoj svetinji.
Екипа Курир телевизије уверила се да стотине верника чека на улазу у ову светињу не би ли путем исцељења над иконом повратило наду.
Према наводима у књизи Чуда Светог Мине у Београду, аутора Јована Јањића, пред овом иконом „небројено много људских душа је нашло утеху, исцељење и пут до онога што чиста срца желе“.
Преко ноћи оздравила
Почетком 2009. године Драга Павићевић дошла је у цркву Лазарицу и у Књизи личних сведочења верних о чудима Светог Мине записала: „Данас се навршила година од мог излечења, па хоћу да посведочим о чудима Светог Мине.“
Госпођа Драга својом руком је исписала, а онда и лично посведочила аутору књиге како се излечила.
„Зглобови на рукама почели су да отичу. Болови су били јаки, а болна места поцрвенела. Медицинске терапије нису помагале, а ињекције је примала. Узрок болести остао је непознат и после више лекарских претрага. Упут је добила да иде на ВМА, јер се сумњало на системску болест. Пре него што ће кренути у болницу, три пута је одлазила у Лазарицу и палила по 40 свећа, уз молитве Светом Мини за оздрављење.
У недељу, дан пре одласка у болницу, пред чудотворном иконом Светог Мине свештеник јој је очитао молитву за здравље. Убрзо после тога, у току ноћи, бол је престао а отоци су се повукли. По пријему у болницу лекар је написао да је примљена у добром стању, ради испитивања.
Од тада Драга се захваљује Богу и Светом Мини, јер никада више отоци и црвенило нису се појавили на њеном телу. Био је то разлог да дан Светог великомученика Мине узме за своју славу“, стоји у поменутој књизи.
Исцељења у ходу
„Госпођа Добрила Љубојевић била је од оних верника који су настојали да одлазе на литургију тамо где служи патријарх српски Павле. На други дан Тројица, у Духовски понедељак, патријарх Павле служио је у селу Сланци поред Београда. Добрила је журила на аутобус, незгодно згазила и повредила ногу, пала и остала тако у болу. Цвећар надомак чијег локала је пала притрчи у помоћ, али није могао много помоћи. Телефоном је позвао њеног сина, да колима дође по мајку. По доласку кући, пошто је по струци виши физиотерапеут, Добрила сама себи стручно увеже ногу и легне да се одмори. Донела је нову одлуку да на литургију иде у своју парохијску цркву Лазарицу, ту надомак куће где живи, кад већ није могла да оде тамо где је планирала. Литургија у Лазарици почиње касније него у Сланцима, тако да је имала око два сата за одмор.
Нико од појаца тог дана није дошао. Добрила је била сама за певницом за време литургије у Лазарици. По завршетку службе, свештеник дође да се захвали:
Слава и хвала Богу да сте дошли, сестро Добрила, да нисте дошли, не знам како бих одслужио литургију!“
Добрили паде на памет да се можда баш зато није дало да оде у другу цркву, али то прећута. Сад она замоли свештеника:
„Оче, молим вас да ми очитате молитву пред иконом Светог Мине, сломила сам ногу!“
Свештеник не верује да је сломила ногу, с обзиром на то да је све време литургије престојала и без видног грча на лицу певала за певницом, али услиши њену молбу. Нико јој није веровао да се повредила, па је одлагала да иде на лекарски преглед. Отишла је тек петог дана. Уз урађен рендгенски снимак, у лекарском извештају је писало: „Дискретна пукотина фрактуре, све је у зарастању“.
Одбила је да јој ногу ставе у гипс, јер у том случају њена породица не би допустила да за Петровдан иде у манастир Благовештење, где је служио патријарх Павле. Ишла је у овчарско-кабларско Благовештење. нико није приметио какву повреду има. Онима који су за то знали, радосно је говорила: „Исцелио ме Свети Мина“, сачувано је у књизи о његовим чудима.
Хирург престао да се опире вери
Доктор Зоран Милићевић је хирург у Градској болници, истакнути члан Лекарске коморе и фондова за развој младих лекара. Он је посведочио о догађају након којег је постао верујући.
„Друге суботе фебруара 1999. године у 7 часова дошао сам на хитно пријемно дежурство и одмах пошао у шок собу да прво ту направим визиту. Већ на првом кревету затекао сам девојчицу од 17 година која је у лицу врло лоше изгледала, али без гримаса бола, патње и страха. била је ситне и мршаве грађе. Жалила се на болове у трбуху, надутост и изостанак ветрова и столице. Ово стање захтевало је хитну и неодложну операцију трбуха“, сећа се доктор.
За непуних пола сата девојчица је већ спавала на операционом столу и трбух је био широм отворен.
„Остало је можда још три, четири потеза до извлачења три и по метара изумрлог црева, кад … нешто ми је блеснуло у глави и проказало да ћу ако тим путем наставим, што се хируршки апсолутно наметало као нужно, пресећи крвне судове који хране преостали здрави део црева. Тада живота за пацијента више не би било, јер не би остало више здравог црева да могу да их саставим. Гледао сам запањено до чега је у два, три потеза могло да дође, да дете одведем у неминовну смрт.
Пресрећан сам био, што ми се то „велико сазнање“ јавило и што сам стао не начинивши погубно дело које више ни једна медицина не би могла да поправи. У тој ситуацији и стресу нисам помислио на Бога, то је дошло касније.
После завршене операције, отишао сам код начелника у собу који ме
је и даље ту чекао. У соби су биле мајка и тетка девојчице. Са сјајем у очима од суза, поново ми захвалише уз причу да су њих две, током операције биле у Цркви Светог Великомученика Лазара, близу болнице, и да су се пред иконом Чудотворног Светог Мине молиле за моје руке и успех операције“, испричао је доктор.
