Прочитај ми чланакГрупа отоманских официра којa je службовалa у европском делу већ посрчуће империје, све отвореније је заговарала нужне реформе. Било им је потпуно јасно да је то последња сламка, која може да омогући да царство преживи и можда чак узнапредује. Колико су им за то време намере биле позитивне када је реч о економском препороду, толико су у великодржавном концепту застранили. Усвојивши у целости пруску доктрину стварања јединствене нације пренебрегли су неке озбиљне чињенице.
Концепт који је створио немачки учитељ, заснивао се на процесу германизације који почиње још у основној школи. За немачку нацију то је био остварљив концепт, у то време становници њихових кнежевина били су већински само Немци, уз врло малу примесу мањина. То да ли су били католици или протестанти није никад правило неку суштинску разлику.
Поготово не у њиховом односу према православнима, то им је некако одувек служило само за лажни приказ различитог мишљења. За разлику од Немаца, отоманско царство је било конгломерат разних народа и бројних религија. При томе све је то настало и постојало много пре освајачког похода Селџука, као државотворне групе.
Зато су отомански реформатори плански омогућили отварање националних школа у европском делу. Помогло им је то што су те школе финансирале матичне земље, тако терет није падао на отоманску државу. Убрзо почиње свеобухватна реформа коју изузетно снажно подржаше и немачки индустријалци. Њихова подршка највише се огледала у давању сагласности и одобравању зајмова. Већина тих кредита и зајмова била је предвиђена за изградњу путева и железнице како би се лакше експлатисале окупиране територије. Тако се из тих средстава започела изградња железничке пруге до Багдада, модернизација Трепче, планско отварање нових и појачана експлатација старих косовских рудника…
Уствари за све оно где њихови стручњаци могу да дођу као модерни економски колонизатори, управо исти онај процес који се одиграва данас у Србији. Јасно припремајући и отварајући полако могућност да у следећем кораку наставе ка свом недосањаном сну. Спреман је запад увек био на све не би ли остварио вековни сан о продору на Исток. Било је то потпуно видљиво још после Берлинског конгреса одржаног од 13. јуна до 13. јула 1878. године.
На конгресу су били изасланици великих сила Немачке, Аустроугарске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске. Скупом је председавао Ото фон Бизмарк, а позната је његова изјава како Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира“. Имајући то у виду не би требало много да нас чуди што захтев Србије о враћању и поновном припајању вековних српских територија није наишао на разумевање и одобравање. Тако је између осталог за српску Босну и Херцеговину „ничим изазвано“ мандат за окупацију додељен Аустроугарској.(1)
Желећи да што пре овај незаслужени поклон добијен од великих сила и реализује, Аустроугарска није много оклевала. Само 16 дана након завршетка Берлинског конгреса Бечки двор је већ послао своје трупе, које су умарширале преко босанско – херцеговачке границе. Убрзо су аустроугарски војници већ били у српском Сарајеву, Мостару, Бања Луци, Тузли… Иако је декларација са Берлинског конгреса гласила да је ово за Босну и Херцеговину привремена мера, по догађајима на терену било је потпуно јасно да је то фарса. Бечки двор није тако сматрао а по реакцији осталих сила било је јасно да за то има и подршку запада.
Увелико су већ бечке новине најављивале некакво ново доба „аустроугарског Балкана“. Био је то по њиховом мишљењу први па самим тим и најзначајнији корак. Корак који је са једне стране отклањао „опасност“ на Балканском полуострву од царске Русије, а са друге поново отварао могућности прављења нових планова за тако жељени продор на Исток. Не чуди онда ни различито расположење народа у Босни и Херцеговини на појаву окупатора послатих од Бечког двора.
Мањинско католичко становништво је ове окупаторске трупе црно-жуте алијансе дочекало исто као што ће само пар деценија касније заједно са Хрватима дочекати нове нацистичке окупаторе. Радовали су се они новим газдама, клицали им и испред њих бацали цвеће. У исто време Срби су за разлику од својих католичких сународника показивали да су народ. Не прихватајући да буду ничије слуге и јасно показујући непријатељско расположење окупатору. Тако су док је ка њима марширало 200.000 војника у то време једне од најачих сила, а немајући ни војску ни довољно оружја Срби пружали скоро три месеца јак отпор. Нанели су у том периоду према подацима бечког генералштаба војсци окупатора губитке од 6.198 погинулих, рањених и несталих.(2)
Ипак без праве помоћи отпор није могао дуже да траје. После истицања своје црно-жуте заставе на сарајевској тврђави, окупатор је могао да настави са својим плановима. Да би реализација била што успешнија, поверена је Бењамину Калају чија је мајка потицала из мађаризоване српске породице Блашковић. Због чега не чуди његово одлично познавање српског језика. Управо то му је својевремено омогућило да своју политичку каријеру започне као заступник српске мањине у Мађарској. Са те позиције убрзо долази за генералног конзула аустроугарске у Београд где се задржава седам година (1868-1875).(3)
Као већ доказано одан Бечком двору а већ са богатим искуством са ових простора, Калај је био права личност за осмишљавање и даљу реализацију аустроугарских потеза. Његова је идеја да се на простору западно од Дрине отпочне са стварање измишљене бошњачке нације. Ову потребу је образлагао уверењем да ће Аустроугарска своје циљеве много лакше спроводити ако се направи нова нација која би тиме српски утицај ставила у други план. Управо због тога он покреће лист који се звао „Бошњак“. Ширећи и преко њега пропаганду о некаквој новој бошњачкој нацији и „босанском језику“.
У међувремену још 1888. године немачки капиталисти успели су да добију од Високе порте (турске владе) концесију на анадолску железницу. Немци тако постижу јак утицај на Турску и заједно са Аустроугарском предвиђају продужење пруге до Багдада припремајући терен за германски Drag nach Osten – продор на Исток. Идеја је била да се железничким путем повеже источна Босна преко Старе Србије до Косовске Митровице, да би преко Косова и Метохије затим Јужне Србије стигли до Солуна. Сем што би тако из Солуна могли лакше да дођу до Суецког канала, било је још важније свој утицај померити што даље.
Дошавши тако до Солуна отворила се могућност прављења још једне измишљене нације овога пута од арбанашких племена. Знали су да би се тиме Србији задао још један тежак ударац. Онемогућило би се дугорочно припајање вековних територија Старе Србије и трајно спречио излазак на море. Чиме Србија остаје стегнута у обручу, окружена зверима које спаја мржња ка свему српском а препуштена на милост и немилост Аустроугарској.
У сваком случају неометан Бечки двор почиње да своје „друштвене, политичке и културне“ стандарде намеће на окупираним територијама. Да би 1908. године анексијом Босне и Херцеговине прави планови били скроз и откривени. Тада Дунавска монархија заједно са својим Немачким саборцем искористивши као непосредан повод Младотурску револуцију и преврат изведен у Цариграду отпочиње још отвореније спровођење стратегије продора на Исток – процеса који су Немци започели још у средњем веку, а који се у њиховој литератури може пронаћи под називом Ostsiedlung –„насељавање истока“.
Они су у средњем веку искористивши ненасељена или боље рећи слабо насељена подручја средње и источне Европе полако се ширили по том простору. Тако намећући утицај њихове културе и језика ка истоку Европе. Та стратегија је неминовно довела до тога да су многа словенска племена полако асимилирана, а једино су се Лужички Срби успели одупрети тој тенденцији. Управо тај процес је довео и до постојања великог броја немачке дијаспоре на простору који је вековно припадао Русији. (4)
Сада се тежило даљем продору на исток, овог пута под називом Drang nach Osten. Стратегија је била одавно осмишљена а на путу се овог пута налазила баш Србија. Зато и не чуди да је након објаве цара Франца Јозефа од 5.октобра 1908 и Аустроугарске анексије најжешћа реакција избила у Србији. Изазвало је то озбиљну побуну српског народа као и његових умних глава, политичара, јавних личности, привредника, цркве… Анексија која је објављена само дан након Бугарског проглашења независности, деловала је некако синхронизовано.
Све је то јасно указивало да се непријатељи српства на челу са Аустроугарском полако утврђују на Балкану. Такав исход јасно је показивао опасност и најављивао будућност у коме је српство озбиљно угрожено. Можда се сав тај оправдани бес и незадовољство изазвано новом неправдом нанетом српском народу може најбоље видети кроз говор Надежде Петровић. Наша академска сликарка, ратна болничарка, велика друштвена радница и хуманитарка је те 1908 године у Београду на митингу испред Народног позоришта рекла:
„Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забола нож у срце српског народа у двема најлепшим покрајинама – Босни и Херцеговини. Уместо да је народу оставила право на слободно самоопредељење, она га је бацила у ново ропство… скинула му је окове с ногу, да би му лакше ставила ланце око врата. Тридесет година Босна и Херцеговина била је поприште експлоатације Аустроугарске, народ је материјално исцеђен, понижен. Наша дужност је да их у свему одлучно и свесрдно потпомогнемо, свуда где је наша помоћ потребна…“ (2)
Народ је био решен да се супростави новој неправди, иако је било јасно да ће то захтевати нове велике жртве. Ипак ненашавши праве савезнике који ће је подржати а сама није могла Србија бива принуђена да 31.марта 1909. потпише изјаву како анексија не погађа њене интересе. Ова потписана изјава подразумевала је и спречавање даљег деловања против Аустроугарске на својој територији, и заустављање народног бунта. Свима је било јасно да је Бечки двор анексијом извео незаконит акт, да је уствари једина аргументација за тај чин сила. Ипак Србија није имала у том моменту расположеног савезника који би се са њом томе супроставио.
Постојало је ипак и нешто добро што је донела новонастала ситуација. Ново отворена опасност по српство и Отаџбину ставља напокон крупна национална питања изнад партијских.(5)
Западу као и увек ништа није значила истина, правда, историја. Аустроугарску и Немачку са друге стране није интересовао свет онаквим какав јесте већ искључиво онакав какав би они желели да буде. За тај циљ нису постојала недозвољена оружја, није било у њима никаквих људских ограничења. Сходно томе приступило се плану стварања вештачких нација на простору Балкана. За све те папирне народе и нације било је важно само да им заједнички именитељ буде мржња ка свему српском и православном. Тако сада већ поменути Бењамин Калај сем своје идеје о некаквој измишљеној бошњачкој нацији увиђа још једну карику која Бечу може помоћи у освајачким плановима.
„…С тим у вези заједнички министар финансија, Фон Калај не пропушта прилику да укаже на то да се, према последњим примљеним информацијама, примећује тежња за зближавањем албанских муслимана са католицима, коју подржава Висока порта, са циљем да се заједно одупру православним Србима и Бугарима. Калај зкључује да би покрет овог типа био веома користан, због чега и предлаже да се без оклевања подржи.
Министар спољних послова, гроф Голуховски, задржава се на примедбама барона Фон Цвидинека, истичућу нужност да се што пре разјасни на којим територијама постоје највећи изгледи за успех аустроугарске интервенције и како се он може постићи. Барон подсећа да се стварањем независне Албаније, измећу осталог, жели постићи убацивање једног клина између Србије и Црне Горе…“(6)
Данас јасно видимо како тај неприродни клин „природно“ функционише. Нажалост сведоци смо времена у коме се браћа из све снаге труде да објасне како је то што је мајка једног дојила левом а другог десном дојком довољан доказ да нису истог рода. Тешко је неразумном пробудити разум. Тако сада поред свих ових других од запада створених папирних нација присуствујемо и тужном претварању светосаваца из српске Црне Горе у некакве montenegrine заљубљене у своје НАТО и ЕУ унесречитеље. Ипак вратимо се на стварање тог несрећног клина насталог од многобројних арбанашких племена.
„…У тренутку када Беч доноси одлуку да спроведе нови план за Албанију, постоји приближно двадесет различитих транскрипција албанских дијалеката. Међу њима три су основна: један користи арапска слова, други – грчка (ћирилична), а трећи латинична. Уз то свака дијалекатска варијанта има посебне знакове којима се обележавају специфичне фонеме албанског језика… Циљ Беча био је да уведе јединствен алфабет за све Албанце, али да их притом обавезно остави у уверењу да су то писмо сами направили.
Беч успева да оствари своје намере, тако да је писмо које Албанци и данас користе прихваћено на конгресу у Битољу 1908. године, где је пресудну улогу одиграо тадашњи аустроугарски генерални конзул, Крал. Чини се да није претенциозна тврдња да језичка унификација, извршена захваљујући многим иницијативама Беча, убрзава процес стварања албанске нације и представља значајно достигнуће за Дунавску монархију …“(6)
Српском народу евидентно је одавно како је приметила Надежда Петровић „забоден нож у срце“ од стране запада. Тамо где тај нож није био довољно ефикасан да изазове одумирање виталних функција светосавског народа убацивани су клинови. Ти додатни зарђали клинови који су требали да допринесу коначном нестајању српства са овог простора јесу управо разни измишљени народи. Зачуђујуће или не ти клинови нису успели да избришу и униште светосавски народ али су успели да својим деловањем одроде од матице један део оних слабих стварајући тако још ширу мрежу канцерогених тела.
Гледала је и доживљавала Србија и раније разне такве процесе кроз своју историју. Знамо како је било у Јужној Србији за време Егзархије, познато нам је да и тада лек нисмо нашли у чекању или додворавању болести и њеним западним творцима. Већ искључиво у чврстом отпору злу, који се у то време огледао у четничкој акцији. Шта се данас дешава са светосавцима где се изгубио онај четнички дух отпора злу и неправди? Прошлост нас је толико пута калила да не морамо да страхујемо за чврстину челика. Онда када одлучимо да се супроставимо свака звер ће сломити зубе о челик вере, части и чојства, као и много пута пре.
Морамо се што пре пробудити из хипнозе у коју су нас увели и сетити се ко смо. Сигурно је да знамо истину, немогуће је да не видимо стварност. Зашто онда верујемо западним лажима и њиховим слугама? Немамо права да квислинзима дозвољавамо да некажњено распродају српском крвљу натопљену земљу и наша вековна огњишта. Да оне умне, искрене, часне понижавају, да их погрешном политиком терају из земље док себи праве неки нови народ доводећи Пакистанце, Авганистанце, Ирачане…
Наравно да су домаћи пајаци за то добили подршку запада, па то је потврдио и омиљени гласноговорник, амерички амбасадор Скот. Увек ће они добити подршку за сваки нови нож и клин који треба да забоду у срце Србије. Питање је само докле ћемо ми то да им дозвољавамо. Сада су после измишљања разних народа а видевши да тиме ипак нису успели светосавцима да нанесу смртоносни ударац дошли на нову идеју. Нови клин у српско срце не треба да буде нова нација, већ да од некаквих избеглица Пакистанаца, Авганистанаца, Ирачана праве Србе.
Покушаће тако да од других направе Србе како би својим слугама обезбедили народ који могу да лажу, краду и издају. Како би испунили жељу нашег властодршца да Срби постану мит. Наравно не могу успети у томе, неће то светосавци никад дозволити. Знамо ми да се изборимо са свим неправдама и даље у нама гори пламен хероја и јунака свих оних српских бораца за слободу. Они су добро знали а знамо и ми да се зло и бол не склања брисањем суза већ узрока који су то зло и бол донели. Клинове више у наше душе неће забадати.
1. sr.wikipedia.org/sr-el/Берлински_конгрес
2. novosti.rs/…/clanci.119.html:276579-Aneksijom-u—prodor-…
3. sr.wikipedia.org/wiki/Бенјамин_Калај
4. hr.wikipedia.org/wiki/Njemački_prodor_na_istok
5. sr.wikipedia.org/wiki/Анексиона_криза
6. Теодора Толева – Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (издање „Филип Вишњић“ 2016 стр. 29 и 88)
