Pročitaj mi članak
По ком основу је прадеда аутора овог чланка, топлички сељак Димитрије Рилак, који је погинуо на Церу, мање вредан од Димитрија Туцовића? Не да није мање вредан, већ напротив, он је са својом здравом сељачком логиком, неисквареном туђинским левичарским утицајима, представљао исконског српског ратника-сељака, домаћина чувара огњишта, заштитника православља и свега оног што је Србима било вековима свето, највише слободе.
Недавно је социолог Борис Јашовић објавио чланак у „Политици“ под називом „Деградирање Туцовића“. Овај чланак, али и вишедеценијско слављење Димитрија Туцовића, које је јавно изражено његовим спомеником на Тргу Славија (некада званом по њему), били су довољни разлози да се осврнемо на један феномен код Срба у другој половини 20. века: прослављање личности које то нису заслужиле или величање негативне идеолошке матрице.
Социолог Јашовић, по добром старом обрасцу комунистичке школе, назива Туцовића „великаном“ и криво му је што су га неки ословили само са „чувени официр“ пишући о његовој погибији 1914. године.
По његовом мишљењу, Туцовић је „храбро“ проносио „лучу прогресивних и еманципаторских идеја од универзалног значаја“, али његове и њему сличних идеје „у овдашњим конзервативним касабама“ тешко пролазе, „властодршци прогоне њихове проносиоце и неоправдано их гурају у историјски заборав“.
Даље рида над најавом уклањања бисте Димитрија Туцовића: „Не уклања се, дакле, са Трга Славија биста чувеног официра краљеве војске, већ се неправедно уклања „вечна кућа” Димитрија Туцовића – интелектуалца, левичара, противника монархије и критичара буржоазије.
Уклања се „вечна кућа” човека који је, уз Драговића и Дапчевића, проносио идеје социјалдемократије у Србији, који је утро пут синдикализму, уређивао марксистички часопис “Борбу” и залагао се за права радника.
На концу, уклања се „вечна кућа” интернационалисте коме су српски, немачки, бугарски или арбанашки сужњи били једнаки – на првом месту другови, а затим и људи узајамно повезани радничком солидарношћу.“ И следи битан закључак: „Укратко, не одређује Димитрија Туцовића официрска униформа у којој је игром судбине погинуо – већ га одређује његов друштвено-политички ангажман.“
Да утврдимо градиво. По социологу Јашовићу, Туцовића „великаном“ чини то што је он интелектуалац, левичар, противник монархије и критичар буржоазије; он је проносио идеје социјалдемократије, он је утро пут синдикализму, уређивао марксистички часопис „Борбу” и залагао се за права радника; он је интернационалиста коме су сви сужњи једнаки, а прво су му другови.
У ових неколико реченица изречено је више идеолошких квалификација које величају Туцовића, и било би нам потребно много више простора да одговоримо на сваку детаљно.
Ако желимо да закључимо у једној реченици, онда би она гласила: већина онога што је г. Јашовићу позитивно у Туцовићевом ангажману, нама је негативно, што је потврђено историјским искуством српског народа у 20. веку.
Фото: капетан Димитрије Туцовић
Ко је био Димитрије Туцовић?
Један од идеолога Српске социјалдемократске странке, којој је једна ставка у програму залагање за прелазак приватне својине средстава за производњу у друштвену, а чији је други лидер, Радован Драговић, изјавио да социјална демократија, иако ће се залагати за широке политичке и економске реформе, није „партија само реформи него и револуције, коренитог преображаја данашњег буржоаског друштва“.
Драговић је такође рекао: „Данашње друштво носи у себи клицу пропасти, а ми смо само његови гробари, и што будемо вреднији и оданији агитацији – гроб ће пре бити готов“.
Дакле, српски социјалдемократи су у познатом револуционарном стилу најављивали потпуну промену система, сматрајући да је све старо лоше, а да они доносе нешто ново и боље.
Треба нагласити да се Димитрије Туцовић отворено залагао да се Косово и Метохија припоји Албанији, док је ослобођење Косова 1912. називао империјалним освајањем.
Димитрије Туцовић није доживео оснивање Комунистичке партије у Србији, тако да његов евентуални политички ангажман у том времену можемо само да слутимо.
Ипак, према оном што је био програм његове странке и што је изјављивао његов партијски лидер, као и према његовим ставовима у вези са ослобођењем Косова као најбитније српске територије, које су сви Срби очекивали пет векова, осим Туцовића, можемо да претпоставимо да би Туцовић био перјаница комунистичке партије.
Да су га сами комунисти изразито ценили и да су га сматрали претечом, сведочи то што је сахрањен на централном београдском тргу који је понео његово име.
Након ових информација о Туцовићу, можемо да се зачудимо ставовима изнетим у тексту Бориса Јашовића. Да се којим случајем налазимо у 1984. години у кумровачкој школи, то би била сасвим нормална реторика.
Али данас, у 2016. години, након више од пола века комунистичке власти и њеног отвореног рада против српског народа, после деценија затирања српске православне свести и присилног утеривања у људски мозак марксистичких идеала чији је зачетник на овим просторима био Димитрије Туцовић, таква реторика је више него испразна.
Говорити тако данас, у времену када је објављено више озбиљних научних радова који потврђују да је комунистички револуционарни терор, заснован на марксизму-лењинизму имао разоран утицај на српски народ и у духовном и у физичком смислу, а имајући у виду да су Туцовићеве социјалдемократе најављивале револуцију, сматрамо да је потпуно ненаучно.
Димитрије Туцовић је био претеча, онај који је својом идеолошком матрицом утирао пут Брозовој страховлади, а у суштини преко својих социјалистичких ставова већ тада радио на завођењу српског народа туђинским идејама, које нису значиле суштинску борбу за бољи положај радника, већ борбу за стварање новог система вредности који ће направити раскид са српском духовношћу и погледом на свет који је био владајући од момента примања Хришћанства, посебно од времена Светог Саве.
Туцовићево одрицање од Косова је прави пример његовог немара према српском народу и српском националном прегнућу да после пет векова поново створи државу у историјским и етничким границама, и доказ да је прави претеча Јосипа Броза, који је урадио много на остварењу Туцовићеве идеје и практично припремио терен да албанско становништво покуша силом да отме Косово и Метохију.
Упркос свему наведеном, начин на који окончао овоземни век Димитрије Туцовић заслужује свако поштовање. Он је погинуо бранећи државу. Али, да ли је то довољно да буде сахрањен у центру града, и да трг понесе његово име? Не, то није довољно ни да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, јер би онда та Алеја морала да прими више стотина хиљада храбрих војника који су своје животе положили на олтар Отаџбине.
По ком основу је прадеда аутора овог чланка, топлички сељак Димитрије Рилак, који је погинуо на Церу, мање вредан од Димитрија Туцовића? Не да није мање вредан, већ напротив, он је са својом здравом сељачком логиком, неисквареном туђинским левичарским утицајима, представљао исконског српског ратника-сељака, домаћина чувара огњишта, заштитника православља и свега оног што је Србима било вековима свето, највише слободе.
Димитрије Рилак се борио из искрених родољубивих побуда, а није добио трг у центру Београда; Димитрије Туцовић је заводио српски народ под скуте антицивилизацијске идеологије (никако прогресивне и универзалне) која је своје право лице показала неколико деценија касније, и на крају, Димитрије Туцовић се одрицао Косова и Метохије, а постао је опште прослављен.
Данас у Београду хероји одбране Косова са Кошара не могу да сањају да по њима неки трг понесе име. То је злокобни усуд српског народа у другој половини 20. века – слави лажне, а не своје праве хероје.
Овде се, дакле, ради о два потпуно супротстављена погледа на свет: један који оличава Димитрије Туцовић и њему слични, и други који је цела српска историја до појаве Димитрија Туцовића и њему сличних.
Ово је борба две идеологије, која се нажалост још није завршила у српском народу и још увек не може да буде завршена јер су политички ставови које је покренуо Туцовић још увек живи.
Многи који се данас позивају на левичарске и либерално-демократске идеале, у ствари раде на слабљењу српске националне свести у народу ширећи интернационалну свест и занемарујући оне духовне координате које су у позитивном смислу биле преовлађујуће у српској прошлости, истичу индивидуализам као главну животну филозофију што за последицу има разбијање основних људских заједница (породица, нација, Црква), одричу се српске културе и негују поданички однос према туђинским културним утицајима…
Наведени ставови и дела су, мање-више, константа у идеологији левице, социјал-демократа, либерал-демократа од краја 19. века, Димитрија Туцовића, преко Јосипа Броза, СПС-а, ЈУЛ-а, дела ДОС-а, до разних савремених невладиних организација и дела СНС-а.
Већина њих су се одрекли Косова, тог најбитнијег дела српске територије (јер не схватају зашто је најбитнији, што је највећи проблем), почев од Димитрија Туцовића.
Због свега тога, ограђивање социолога Јашовића од оних који се зову социјалистима и сличним именима јер су наводно оскрнавили Туцовићеве идеје, нема покриће. Тек не видимо да властодршци прогоне проносиоце левичарских и сличних идеја, и да их неоправдано гурају у историјски заборав. Управо су духовна деца Димитрија Туцовића на најбитнијим положајима у држави.
Друга идеолошка линија је цела српска хришћанска историја са Светим Савом као централном личношћу око које су се сабирали сви свесни изданци српског народа који ни данас не желе да поклекну пред налетом разорне идеологије која ставља појединца и његова уживања у средиште света, одвајајући га од природних заједница у којима је рођен и васпитаван.
Али, присталице српског светосавског становишта се данас налазе на маргини друштвено-политичког живота, нема их на великим медијима, њихових узора је мало у школским програмима. И то је константа српске историје 20. века – левичарска пропаганда, скупа са југословенством, протерала је исконско српство.
Противници смо поделе на десно и лево јер сматрамо да је брига за народ и у поштовању његове традиције, у свим сегментима, и у борби за бољи социјални положај.
Али и данас, у 21. веку, потребно је да опомињемо на комунистичке злочине, физичке и духовне, и да пазимо да нам се њихово време не врати. Потребно је да се стално подсећамо да је марксистичка идеологија допринела савременој духовној болести која влада делом српског народа. Потребно је да раскрстимо са лажним узорима и да их коначно сахранимо на гробљу пропалих идеологија.
На крају, можемо да запазимо да је интересантан начин на који социолог Јашовић сагледава смрт Димитрија Туцовића. По њему, њега не одређује официрска униформа јер је он у њој само „игром судбине погинуо“.
То што је бранио државу за Јашовића није у првом плану, он би вероватно био срећнији да је Туцовић, ако већ мора да гине, погинуо од буржоаског метка у некој социјалистичкој револуцији.
Димитрије Туцовић јесте био великан социјалдемократске мисли, али није био великан српског народа. И у праву је Јашовић, Туцовића заиста одређује његов друштвено-политички ангажман. И баш због тога њему није место ни на централном београдском тргу ни у позитивном колективном сећању српског народа.
Зоран Павловић,
члан Председништва Двери
