За кога је у украјинском врху и зашто опасан велики град Харков?

Пре неколико дана, у прајмтајм програму најгледанијег украјинског ТВ канала, одговарајући на питање апсолутно лојалне режиму и потпуно контролисане новинарке, шеф администрације председника (АП) Порошенка, Игор Рајнин констатовао је да у Харкову и даље постоји опасност од дестабилизације.

Ослањајући се на окрњено цитирање Рајнина, руски експерти су почели да нагађају: шта је то одједном толико уплашило украјинско руководство и не спрема ли се у Харкову оружани устанак?

У суштини, Рајнинова изјава нема алармантни значај и само је констатација чињеница.

Харков највећим својим делом не симпатише украјинске власти. Харковска област има дугачку (300 км) границу са Русијом и отприлике исту – са побуњеним Донбасом. У тој области је концентрисано 10 одсто избеглица из Донбаса (не мање од 100 хиљада људи).

Са тачке гледишта украјинских власти, то су, безусловно, дестабилизујући фактори. Рајнин је напоменуо да је, ако се ситуација препусти да иде својим током и не предузму се превентивне мере, дестабилизација могућа.

Исто то би се могло рећи за Одеску, Дњепропетровску, Запорожску, Херсонску и Николајевску област. Свуда је на југоистоку Украјине ситуација отприлике иста. Кијевске власти нису заборавиле, како су се марта 2014. године завијориле тробојке и да се кримско пролеће замало није претворило у свеукрајинско руско пролеће.

То, што су Рајнина питали конкретно о Харкову је сасвим логично. На крају крајева, на функцију шефа председничке администрације он је и дошао са позиције губернатора Харковске области, и цела његова политичка каријера је нераскидиво везана са Харковом и Харковском области.

Међутим, треба имати на уму да су сва питања у оваквим интервјуима (посебно „спонтана“) претходно договорена са АП и детаљно разрађена. То јест, скретање пажње на Харков не може бити случајно.

Ако овај фрагмент интервјуа нема никакве везе са међународном политиком Украјине (а Рајнин је одговоран за унутрашње послове, спољним пословима се бави искључиво Порошенко), ако није било значајних промена у сфери безбедности (а није их било) – о чему онда прича Рајнин?

Још једном наглашавам да су склони хистерији украјински медији спремни да виде „руску агресију“ и „сепаратистичку заверу“ чак и у промени времена, неочекивано пропустили прилику да изграде још једну завереничку верзију. Неми су остали и безбедњаци. То јест, сви су разумели коме је послат усмени сигнал и нису сматрали да је потребно мешати се.

Сетимо се да је позиција Петра Порошенка у украјинској политици, која се ни раније није одликовала снагом, додатно ослабљена у последњих неколико месеци.

Председник Украјине је две године балансирао између активних, утицајних и наоружаних заговорника изазивања рата (не само са Донбасом, већ и са Русијом) и становиштва које је маштало о миру. Међутим, у последњих неколико месеци, када је Запад (Француска и Немачка, чак и Сједињене Државе) заузео чврст став да је потребна непосредна имплементација Минских споразума, Порошенко је морао да се определи.

И он се определио, покушавши да буде најагресивнији од свих агресивних – главни јастреб Украјине.

И сам Порошенко, и његови најближи сарадници (укључујући и министра спољних послова Климкина, који не изговори ни реч, ако она претходно није одобрена од АП) скоро сваки дан јавно говоре да Минск неће бити испуњен никада, осим ако све стране не почну да га тумаче онако како га тумачи Украјина.

Међутим, изнуђена промена позиције само је додатно ослабила Порошенка. Он не може бити већи нациста од лидера пука „Азов“ Белецког. Он не може бити ни бруталнији од министра унутрашњих послова (још увек активног) Арсена Авакова, који је недавно јавно показао француском председнику Франсоа Оланду ко је он заправо.

Не помињем случајно Авакова и Белецког. Они активно сарађују у покушају довођења целог украјинског нацистичког корпуса на заједнички именитељ.

Пук „Азов“ управо постоји у оквиру Министарства унутрашњих послова и  бави се не толико војним операцијама, колико политичким активностима.

Ако код Дмитрија Јароша, оријентисаног на Коломојског, који такође покушава да створи јединствену украјинску нацистичку партију под својим руководством, ствари не иду најбоље, онда је Белецки уз подршку Авакова близу стварања класичне нацистичке партије. У њој ће „грађански корпус“ бити политичка компонента, а пук „Азов“ и повезане са њим нацистичке јединице Националне гарде постаће пандан нацистичким јуришницима, само са вишим статусом, с обзиром да су званичне јединице Министарства унутрашњих послова и да су наоружанене само стрељачким наоружањем, већ и оклопним возилима.

Такође, треба имати на уму да МУП Украјине располаже већом бројношћу и већим могућностима него војне структуре. Управо овај ресор обезбеђује Авакову контролу на целој територији Украјине, па чак и успева да помогне војсци на линија фронта грађанског рата.

У моменту спремности нацистичких политичких структура Белецког за потпуну трансформацију у партију, он и Аваков ће имати довољно моћан инструмент, не само да затраже ванредне изборе (о чему сањају сви Порошенкови противници), већ и да обезбеде жељени исход изборног процеса (без обзира на реалне резултате гласања). За разлику од Јулије Тимошенко, која има политички ресурс у виду странке Баткившћина (Отаџбина), али којој недостаје ресурс силе, и од Игора Коломојског, чији је утицај ван Дњепропетровске области озбиљно смањен, Аваков у тандему са Белецким може представљати више него озбиљну претњу за власт и живот Порошенка.

Да би се супротставило овој опасности, потребно је имати јако упориште у неколико кључних области. Порошенко се поуздано може ослонити само на Виницку област, која у виду базе не може конкурисати ни индустријским областима југоисточне ни идеологизираним областима западне Украјине. Кијев са припадајућом области, који је теоретскипредседничка сфера утицаја, је веома ненепоуздан, преплављен маргиналним елементом, и у најбољем случају може бити неутралан.

У областима Галиције и Волине, Порошенка отворено не воле. Централне области  увек повијају за „партијском линијом“ и увек стају уз победника. Половина Донбаса није под контролом Кијева, а у остатку доминирају позиције локалне олигархије, која ће положити јаја у све корпе. Дњепропетровск контролише екипа Коломојског, који са Порошенком има нерешиве противречности.

Сакашвили у Одеси не контролише ништа и не може ништа гарантовати, а локална елита је увек фокусирана само на очување свог прихода од шверца.

У принципу, од озбиљних региона подржати Порошенка може само Харков.

Харковска владајућа екипа Добкина-Кернеса увек је конкурисала Авакову. У случају победе министра унутрашњих послова у борби за власт у Украјини, они ништа добро не могу очекивати. Мораће, или да беже из земље или да прогласе Харковску Народну Републику, са неизвесним изгледима за сопствени политички и финансијско-економски опстанак (на крају крајева, у ДНР/ЛНР, нове војне вође су постепено истиснуле са територија република старе олигархе).

Све у свему, политички интереси Порошенка и харковске елите, непријатељски расположене према Авакову, тренутно се у значајној мери поклапају.

Превео: Срђан Ђорђевић

Извор: fakti.org

Ознаке: анализа, Галиција, Крим, протести, Ростислав Ишћенко, Украјина, украјински неонацисти, Харков