Pročitaj mi članakAntisrpska kampanja u Crnoj Gori traje godinama i to stalno ističem u svima razgovorima sa prijateljima i tekstovima koje pišem o ovoj temi. Ta histerična kampanja protiv Srba, svega srpskog i Srbije uporediva je samo sa onih nekoliko godina mržnje koju je isijavala država Hrvatska u nastanku početkom 90-tih godina (1991-1994) , u vreme oružanih sukoba na tlu bivše Jugslavije.
Ова оркестрирана и врло пажљиво планирана антисрпска кампања у Црној Гори огледа се од раног јутра у првим пропагандним емисијама државне телевизије ЦГ, као што је емисија „На данашњи дан“ где се може чути :
да је Србија била агресор на Црну Гору,
да су Срби и Србија окупирали Црну Гору,
да је српска војска чинила злочине и убијала Црногорце,
да су српске власти отеле државност Црној Гори
да Срби негирају црногорску нацију…
Брутално прекрајање историје српско-црногорских односа
Зависно од датума у календару та неспутана мржња према Србима се „сеје“ међу грађанима Црне Горе и та гебелсовска пропаганда траје већ већ две деценије! Тако су сви уџбеници историје прекројени и историја односа Србије и Црне Горе је представљена као непријатељска, а Срби и Црногорци се приказују стално у сукобу и антагонизму у последњих стотињак и више година.
Главни циљ је показати да Црногорци никако нису Срби и да нису ни блиски са Србима, већ су дуго у непријатељским односима. Други циљ је да се потисне из свих публикација, књига, школске литературе и јавних написа ћирилица као оригинално српско писмо. У свим државним органима Црне Горе ћирилица је протерана, „каштигована“ како би се рекло у тим крајевима. А у школама се не учи српски језик, нити пише ћирилицом, већ се учи матерњи језик и говори (још кад би то било изводљиво) новокомпонованим црногорским језиком и писмом, чак су измишљена и нека бесмислена нова слова азбуке у том склепетаном и набуџеном новојезику, којем се смеју сви језички стручњаци и лингвисти.
Али то за осорну, препотентну, надмену и агресивну власт у Црној Гори, оличену у вођи Милу Ђукановићу није уопште важно. Они стварају и шире драматичну причу о угрожености Црне Горе, о агресији великосрпске политике, о хегемонистичким акцијама Србије против Црне Горе…
Наравно, сваком савремнику, било да живи у Србији или Црној Гори, је јасно ниједна од тих тврдњи није тачна, већ су то измишљотине „монтенегрина“ да се скрије политика затирања Срба у Црној Гори и њихова маргинализација.
Папа долази у Црну Гору без сагласности СПЦ
У таквој политичкој ситуацији у Црној Гори, која траје годинама, и огледа се у непријатељским поступцима власти, владе и државних органа према Србима и Србији, ћирилици и православљу, на ред за шиканирање је дошла и Српска Православна Црква (СПЦ), коју државни врх Црне Горе сматра главним носиоцем великосрпског хегемонизма и затирања свега црногорског. Шиканирање се огледа у прогонима свештеника СПЦ и свим облицима укидања нормалне сарадње већинске цркве и државе.
Тако је и постало могуће да римски понтефикс Папа Франциско долази ускоро у посету Црној Гори, а без сагласности већинске цркве у Црној Гори – Српске Православне Цркве. Сагласност и благослов није добио за посету Црној Гори, али папа долази у званичну посету што све говори о скандалозном поступку (и преседану) како државног врха Црне Горе , тако и Римске курије!
Како је то могуће да Папа долази у једну државу кад за то нема сагласност и одобрење већинске цркве питање је за верске стручњаке.
Једино је могуће ако Ђукановић сматра да је он и духовни поглавар Црне Горе!?
Као што је био Његош!
После доношења Закона о верским заједницима који би угрозио положај СПЦ у Црној Гори и био атак на њену имовину, што једнодушно тврде представници Српске Православне Цркве, али и други црквени ауторитети и институције ван Црне Горе и Србије, а негира само Ђукановић, грађани Црне Горе су започели масовне протесте у литијама и молебанима за спречавање реализације овог дискриминаторског закона.
Стотине хиљада грађана Црне Горе сваке недеље се окупља у свим градовима и варошима па чак и селима и сатима протествује због усвојеног антисрпског Закона о имовини и правима СПЦ. Такав вид масовног супростављања грађана Црне Горе иритира неприкосновеног вођу Ђукановића и изазива почетне знаке нервозе режима који се огледа у привођењу, хапшењу и премлаћивању учесника литија и молебана.
Огромно закашњење
У ситуацији у којој председник Црне Горе не исказује никакве намере да одустане од усвојеног Закона најављено је протеклих дана од власти из обе државе да ће ускоро почети разговори, преговори два председника Ђукановића и Вучића. Вероватно посвећени овом Закону и свеукупној сутуацији у Црној Гори, као и односима две државе, који су лоши, неискрени и захладнели што се огледа и у повлачењу саветника двеју амбасада…
Став СПЦ је јасан и једногласан: повлачење закона је једино решење које ће донети смиривање ситуације и преговоре СПЦ и Владе Црне Горе о решавању овог питања.
Тих преговора између представника државе Црне Горе и представника СПЦ још нема, али најаваљен је овај састанак два лидера. Наравно, после одсуства дијалога и разговора, сем протоколарних (као недавно у Јерусалиму) да ће свако разуман поздравити сусрет председника Србије и Црне Горе, две суседне државе у циљу побољшања и унапређења врло лоших односа.
У овом случају протекло време од неколико година у коме су проблеми ескалирали и гомилали се, а нису решавани отежаће било какве стабилне договоре, јер је стање лоше, погоршано, истекло је много времена, створена је „зла крв“, а изгубљено време се не може никад надокнадити. Осим тога, такво стање генерисано је углавном с једне стране, црногорске, јер је оно погонско гориво за опстајање Ђукановићег режима. За очајно политичко и безбедоносно стање у Црној Гори, ма шта ко говорио, је највише одговорна црногорска власт и држава.
Одговорност Србије и српске власти налази се само у томе што на време нису предузели неопходне мере и кораке да се ескалација антисрпске кампање заустави. Властима Црне Горе нису упућивани апели, упозорења и протести из Београда, нису тражени и вођени разговори (сем ако није било тајних) о прекиду антисрпске пропаганде и прогона Срба и свих српских институција у Црној Гори! А посебно, што се тај проблем није интернационализовао за шта су постојали и постоје сви услови.
Премијерка и председник државе Србије као да су били у вишегодишњем зимском сну, или у Лапонији па нису ни чули ни видели шта се догађа у најближем суседству. Или нису хтели да виде, јер је иза кулиса било другачијих интересних договарања и разноразне трговине.
Зато са доста сигурности могу да изнесем своје уверење „касно Марко на Косово стиже“, да се не може реално очекивати никакав дугорочнији успех ни стабилни договори од најављених сусрета два лидера.
Разлози за то су, по мом мишњењу, у томе што Ђукановић нема намеру да мења своју годинама уназад спровођену политику против Србије и Срба у Црној Гори, а други разлог је што је садашњи српски режим није до сада показао ни минимум интереса да брани положај Срба и њихова права у Црној Гори. Вођена је политика “баш нас брига”!
На другој страни, међународни контекст, англо-саксонска спољна политика већ деценијама попут млинског камена мрви српска национална питања и интересе. Црна Гора је ушла и у НАТО, а за тај савез српско питање је непријатељско питање. Ђукановић зато обавља делом посао и за њих, а не само за свој опстанак на власти.
Многе тешке прилике спољне и унутрашње надвиле су се над слободом и правом једног народа на живот.
Овај став потврђују протекли догађаји и збивања. Наравно, било би врло корисно и добро за односе два народа и државе да се поменути ставови два председника промене. Шта би томе могло допринети на жалост још није видљиво.
