Прочитај ми чланакРуководећи се уверењем да „свака генерација има и право и обавезу да демонстрира свој угао гледања на импресивну историју СПЦ и раскошно културно-уметничко богатство које се, за осам векова њеног трајања, наталожило у овдашњим сакралним здањима и ризницама и које ван сумње…
… представља темељ српског културног идентитета“, издавачка кућа „Дата Статус“ објавила је монографију „Српска православна црква – Осам векова историје у слици и речи“. Повод је 800 година аутокефалности СПЦ и то је једино издање о овом јубилеју које се до сада појавило у Србији.
– Одлучили смо да историју исписану пером савесних и даровитих истраживача, попут Димитрија Руварца, Душана Поповића, Радослава Грујића, Ђоке Слијепчевића и других, поново објавимо у концизној форми, изведеној кроз интерпретацију модерне науке и праћеној великим бројем квалитетних и ретких ликовних прилога, који би читалачкој машти пружили додатни подстицај за тражење нових одговора на вечите духовне и егзистенцијалне теме. На књизи смо блиско сарађивали са СПЦ, где су нам пружили пресудну стручну подршку – каже за Данас Срђан Ерцеган, уредник и један од аутора овог издања у коме је енциклопедијски, систематично и хронолошки приказана историја СПЦ у слици и речи, уз опрему књиге достојну јубилеја СПЦ.
Двоструки јубилеј
– СПЦ у 2019. обележава још један јубилеј – 100. годишњицу Уједињења српских православних црквених области, које је краљевским указом 1920. озваничио регент Александар Карађорђевић, што је касније потврђено и Томосом Цариградске патријаршије. Реч је о догађају о коме се у СПЦ последњих деценија много не говори, а и Срђан Ерцеган каже се „може стећи утисак да је овај догађај, иако је веома значајан за историју СПЦ, некако скрајнут под сенком импозантног јубилеја којим се обележава 800 година њеног трајања.
„Одлуку јерархије да се уједине у СПЦ, прогласио је регент Александар Карађорђевић, краљевским указом од 17. јуна 1920. године. Уједињење српских православних црквених области извршено је у Београду још 13. маја 1919, док је проглашење Патријаршије, на веома свечан начин, обављено у престолној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, 30. августа 1920. године. Њено васпостављање претходно је усвојено акламацијом чланова Светог архијерејског сабора, чиме је заправо, извршено обнављање Патријаршије пећке, што је било веома значајно, јер је само тако уједињена Црква могла поново добити свој стари ранг у православном свету“, напомиње Ерцеган.
Концептуално, садржај монографије подељен је по вековима, не рачунајући увод о предисторији стварања самосталне Српске цркве, а сваки од векова обрађен је по обрасцу – важни историјски догађаји, личности и култура одређеног доба, чиме се истиче суштинска улогу и значај СПЦ у духовном и културном идентитету српског народа.
Посебно је драгоцено што су у књизи сакупљене биографије свих српских архиепископа и патријараха – од светог Саве до данашњег патријарха Иринеја.
– Православна црква је не само најстарија институција у Србији, већ представља и једину константу њене историје. Након пада средњовековне државе, у вековима када су Срби били поданици Османске и Хабзбуршке царевине, Црква је била искључиви извор њиховог идентитета, под чијим окриљем се развијао и комплетан културни живот. У 18. и 19. веку, православни јерарси били су оснивачи првих болница, штедионица, библиотека и просветних установа. Симпатичан је податак да је први Србин који је користио и поседовао четкицу за зубе био карловачки митрополит Викентије Јовановић. Уосталом, корен саме речи „култура“ је латински израз „цултус“, који означава религиозне обреде и служење божанству, око кога се, временом, наталоже друге материјалне и духовне вредности, знања и остварења, формирајући културни амбијент одређене групе људи. У случају Србије, ван сваке сумње, ту улогу је одиграла СПЦ – истиче саговорник.
Уводни текст говори о Србима и хришћанству до 1219. и улози Источног римског царства у формирању српског средњовековног поимања света. Срђан Ерцеган подсећа да је „средњовековна Србија је у 9. веку настала под сенком Византијске царевине, а и касније је била део византијског комонвелта“. Током протеклих векова, црквену и државну историју Србије, како сведочи и ова монографија, обележила су два култа – Светог Саве и кнеза Лазара.
– Свети Сава је дословно покретач те велике историје. Са величанственом духовном снагом, али и ретким дипломатским тактом, он је створио институцију која ће, упркос дивљим историјским бурама, трајати у наредних 800 година, полако градећи аутентичну културу једног европског народа. Црква, коју је он утемељио, сведочила је рађању и умирању многих моћних држава, да не спомињемо друге установе и осванула је у 21. веку, као и даље витална и угледна организација. Насупрот томе, кнез Лазар је симбол краха средњовековне државе и пропасти друштва које је створила династија Немањића, али и симбол херојског отпора, жудње за слободом и подношења највише жртве. Победа Светог Саве и пораз Светог кнеза Лазара, како би психолози рекли, начинили су од њих праве тотемске фигуре српског историјског памћења, који у верницима буде асоцијације на јеванђелско сведочење оваплоћења и голготских страдања, након којих неизоставно долази васкрсење – истиче Срђан Ерцеган.
На питање да ли је српска црквена уметност у највећој мери важан, ако не и главни историјски извор, посебно у доба Немањића, Ерцеган одговара да таква тврдња није у потпуности исправна, јер „поред житија из тог периода, савремени историчари у значајној мери користе и изворе грчке и латинске провенијенције“.
Он напомиње да „сакрална уметност, ипак, верно осликава стање духа тог времена и дочарава будућим генерацијама, не само важне утицаје који су на српску културу вршени са истока и запада, већ и династичке односе, као и укупне политичке прилике у држави Немањића“.
– Визуелни приказ увек представља веома важно сведочанство. У цркви Светог Ахилија у Ариљу, поред краља Драгутина, насликана је и његова супруга Кателина, што је један од само три сачувана савремена портрета угарских принцеза – истиче Ерцеган, који упитаност да ли је ова монографија коначно „помирила“ византију и барок у српској црквеној уметности разрешава објашњењем да је жеља аутора овог издања да „нагласе читаву лепезу различитих начина на који су, током осам векова постојања Српске цркве, уметници доживљавали православне истине“.
Ауторски тим
Са Срђаном Ерцеганом на књизи су као аутори текстова сарађивали: Борис Стојковски, доцент на одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду и историчар уметности Валентина Вуковић. Фотографије су дело Мартина Цандира и Павла Марјановића. За дизајн књиге заслужни су Атила Капитањ и Слађана Новаковић. Књига је штампана у новосадској штампарији Ђерђа Балатона. Издавач, београдска кућа „Дата Статус“ позната по стручним публикацијама, посебно за медицину, током две деценије рада објавила је неколико капиталних издања која се баве историјом, историјом уметности и другим друштвеним наукама.
– Уобичајено је схватање да између византијске уздржаности и барокне разнежености постоје непремостиви антагонизми. С једне стране, византијско стваралаштво велича се као једини ликовни израз који је у складу са канонима Православне цркве, док се према барокној уметности граде резерве, пре свега због њених противреформатских, исусовачких корена. Од својих почетака, Црква је била жив организам, који своје религиозне потребе задовољава у датим историјским околностима, тако да еволуција сакралне уметности упућује на виталност и креативност једне динамичне културе – каже Срђан Ерцеган.
Једно од поглавља има провокативан и чак, у српском посткомунистичком друштву актуелан наслов „Изазов грађанске побожности“.
Шта се из тога крије, образлаже Данасов саговорник:
– Због губитка државности, али и чињенице да је Црква вековима деловала у полуфеудалним, иноверним државама, које су на Србе углавном гледале, не као на територијалну, већ верску заједницу, њени предстојатељи су своју јурисдикцију проширили и на политички живот својих верника. Поред свих покушаја да се митрополитова власт ограничи током 18. и почетком 19. века, дакле за време просветитељских покрета и узлета грађанског сталежа, енергичнији архијереји управљали су својим стадом на прилично суверен начин. Тако народно-црквени сабори, као највиша инстанца српског политичког, црквеног и културног живота, у 19. веку почињу да личе на бучну арену за борбу политичких странака против световног утицаја јерархије. Најуспешнију теократију Српска црква је остварила у Црној Гори, где се на челу државе налазила права првосвештеничка династија. Потпуну централизацију власти у Црној Гори извршио је Петар Други Петровић Његош, са таквим успехом да је његов наследник Данило, одлучио да остане само секуларни поглавар, док је на митрополитски престо поставио адекватну духовну личност са којом није био у сродству – каже Ерцеган.
Последње поглавље је најкраће и у њему нема много детаља о страдању СПЦ у два светска рата, док је погром на Косову и Метохији под протекторатом УН после НАТО бомбардовања 1999. изостављен. Ерцеган, пак, сматра да су аутори „у довољној мери нагласили мучеништво православног свештенства и њихових верника током два светска рата, али и током тешке маргинализације свих облика религиозности под комунистичким режимом“.
– Страховити злочини на овим просторима нису инцидент везан искључиво за Други светски рат и представљају једно од важних својстава „грозног, мутног бездана наше прошлости“, како је овдашњу историју дефинисао Милош Црњански. На страдање Срба, на жалост, још увек не можемо гледати као на некакав прохујали догађај, већ као тужну и кошмарну стварност из које тек треба пронаћи излаз. Наша жеља је била да представимо мозаични уопштени приказ осмовековног трајања наше најстарије институције, а положај и улога Српске цркве на крају 20. и почетку 21. века, који свакако превазилазе оквире косовске трагедије, захтевају детаљне и трезвене анализе критичке историографије. Управо због тога смо се одлучили да књигу завршимо на тако сведени начин, приказом изградње заветног храма Светог Саве, као израза сјајне материјалне обнове Српске цркве, уздржавајући се од дубљих промишљања свежих историјских процеса, који још нису окончани – објашњава Срђан Ерцеган.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
