(Политика)
При­ја­ло је би­ти му­шка­рац на не­дав­но одр­жа­ној три­би­ни „Же­не у пра­во­сла­вљу”. У згра­ди Ваз­не­сен­ске цр­кве би­ло је ве­о­ма те­сно и спар­но, али је вре­де­ло из­др­жа­ти. Јер ре­че­ни­це ко­је су се ни­за­ле, при­ја­ле су сва­ком му­шком уху ко­је се та­мо за­те­кло, као бај­ко­ви­та му­зи­ка: же­на је, да­кле, та ко­ја одр­жа­ва по­ро­ди­цу. Она тре­ба да бу­де до­бра мај­ка, же­на и ба­ка, по­слу­шна су­пру­га. И да при том не бу­де по­кор­на.  

Да су, са дру­ге стра­не, не­ка­да­шњу во­ди­тељ­ску зве­зду бив­ше Ју­го­сла­ви­је Ди­ну Чо­лић-Ан­ђел­ко­вић, мо­на­хи­њу Те­о­до­ру Ва­сић, на­ме­сни­цу ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ња у Бе­о­гра­ду, као и ле­кар­ку ур­гент­не ме­ди­ци­не, за­по­сле­ну у Хит­ној по­мо­ћи, др Зо­ри­цу Ку­бу­ро­вић, ко­је су опи­си­ва­ле жен­ску ми­си­ју у пра­во­слав­ном све­ту, слу­ша­ле фе­ми­нист­ки­ње или бор­ци за људ­ска пра­ва – ве­ро­ват­но би све три би­ле осум­њи­че­не за про­ма­чи­стич­ку, ре­тро­град­ну по­ли­ти­ку усме­ре­ну про­тив по­ли­тич­ки ко­рект­не рав­но­прав­но­сти по­ло­ва.

– Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли. Са­вре­ме­не же­не су из­гу­би­ле ту уло­гу. Ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци. Али, све ка­ри­је­ре, по­слов­не и по­ли­тич­ке, јед­ном про­ђу. И шта на кра­ју оста­је? Не­срећ­на, уса­мље­на же­на без по­ро­ди­це. Ђа­во, ме­ђу­тим, ни­је за­вр­шио свој по­сао са уни­шта­ва­њем пра­во­сла­вља  и по­ро­ди­це. На то­ме се и да­ље ин­тен­зив­но ра­ди – при­ча јед­на од нај­а­трак­тив­ни­јих во­ди­тељ­ки СФРЈ.

На пи­та­ње ка­ко су нај­леп­ше но­ге СФРЈ за­ко­ра­чи­ле у пра­во­сла­вље, Ди­на Чо­лић од­го­ва­ра:
– Кад сам по­кри­ла но­ге, от­кри­ла сам ум, ср­це и ду­шу. И ја сам жи­ве­ла жи­вот сво­је ге­не­ра­ци­је: од ко­му­ни­зма, хи­пи-по­кре­та, во­ђе­на оним сти­хом: „Узми све што ти жи­вот пру­жа”. У јед­ном тре­нут­ку сам схва­ти­ла – то ни­је то – ка­же она.  
Док­тор­ка Ку­бу­ро­вић је ту кад за­гу­сти, кад те­ло по­пу­сти. Али ле­кар у Хит­ној по­мо­ћи и пи­сац у сло­бод­но вре­ме, тру­ди се да за­ле­чи и по­ко­ју ра­ње­ну ду­шу.    

    
– Иако нас дру­штве­не на­у­ке уче да су му­шка­рац и же­на јед­на­ки у сва­ком по­гле­ду, жи­вот­на прак­са је по­ка­за­ла да је при­хва­та­ње тог на­о­ко исти­ни­тог и већ оп­штег ме­ста у фи­ло­зо­фи­ји, пра­ву, со­ци­о­ло­ги­ји, не са­мо на­шко­ди­ло же­на­ма, не­го и му­шкар­ци­ма, по­ро­ди­ци и оп­штем устрој­ству дру­штва. Оп­ште беш­ча­шће ко­је је же­ну све­ло на сред­ство ра­да, у име јед­на­ко­сти са му­шкар­цем, еман­ци­па­ци­је и сти­ца­ња илу­зи­је по­ли­тич­ких пра­ва и еко­ном­ске са­мо­стал­но­сти, по­че­ло је нај­пре уби­ја­њем ве­ре у же­ни. Тај про­цес обез­бо­же­ња, до­след­но и упор­но спро­во­ђен кроз исто­ри­ју, у на­шем ве­ку је до­вео до ра­за­ра­ња то­ли­ко по­ро­ди­ца, до уби­ја­ња то­ли­ко за­че­те де­це, да ни­је­дан ге­но­цид ни­је ра­ван том зло­чи­ну, ко­ји је у пра­во­слав­ном све­ту по­чео одва­ја­њем же­не од ње­не су­шти­не, ње­ним на­мер­ним и на­сил­ним скре­та­њем са бо­го­чо­ве­чан­ског пу­та.

Та­ко ре­че др Ку­бу­ро­вић. Ка­кав, он­да, она лек про­пи­су­је? Ево ре­цеп­та:
– Же­на је­сте раз­ли­чи­та од му­шкар­ца – и те­ле­сно и ум­но и осе­ћај­но. Њен жи­вот је раз­ли­чит од жи­во­та му­шкар­ца, а та­ко и тре­ба да бу­де. Њи­хо­ва раз­ли­чи­тост плод је раз­ли­чи­тих основ­них уло­га да­тих му­шкар­цу и же­ни лич­но од Бо­га. Али, за­то што им је Бог дао бе­смрт­ну ду­шу ко­ја ни­је ни му­шка ни жен­ска, му­шка­рац и же­на су рав­но­ча­сни у по­гле­ду сло­бо­де да иза­бе­ру свој пут и да њи­ме иду, сле­де­ћи све­те. И исти су у по­гле­ду че­жње за Бож­јом љу­ба­вљу и у по­гле­ду сна­ге љу­ба­ви пре­ма Бо­гу. Од­сјај те љу­ба­ви огле­да се у њи­хо­вој уза­јам­ној љу­ба­ви, љу­ба­ви пре­ма по­том­ству, на­ро­ду, људ­ском ро­ду и у мно­гим дру­гим љу­ба­ви­ма у ко­ји­ма се ис­по­ља­ва њи­хов пут обо­же­ња.

И мо­на­хи­ња Те­о­до­ра Ва­сић, на­ме­сни­ца ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ње у Бе­о­гра­ду, сле­ди тај траг. За­то по­ру­чу­је да је тра­ге­ди­ја чо­ве­ка и чо­ве­чан­ства у тр­ча­њу за ла­жним ци­ље­ви­ма и за­то им жи­вот, ко­ји је нај­ве­ћи дар, ни­је ра­дост не­го не­сре­ћа и јур­ња­ва, ва­ља­ње у пра­ши­ни од ко­је су ство­ре­ни.

– Сва­ки чо­век тре­ба да раз­у­ме и да раз­ми­шља о сми­слу жи­во­та.  Тре­ба да осе­ти и бу­де све­стан од­го­вор­но­сти пред Бо­гом и свим љу­ди­ма. За­тим да се пре­о­кре­не да жи­ви, не за се­бе (јер ће би­ти уса­мљен и не­сре­тан, пра­зан), већ да жи­ви ис­пу­ња­ва­ју­ћи во­љу Бож­ју. Хри­шћан­ство ни­је не­ка бо­го­слов­ска ше­ма, не­го прак­ти­чан жи­вот. Му­шка­рац-муж је по­себ­но слу­же­ње Бо­гу. А ми све то та­ко ола­ко и по­вр­шно схва­та­мо. Муж тре­ба да бу­де до­бар чо­век, уз­о­ран, по­штен, пле­ме­нит, пун раз­у­ме­ва­ња, љу­ба­ви, да бу­де за­штит­ник и стуб сво­је по­ро­ди­це.

Да по­шту­је же­ну и де­цу ко­ју му је Бог дао, јер ће од­го­ва­ра­ти за њих. Муж тре­ба да са же­ном жи­ви у љу­ба­ви и са­гла­сју, да се до­го­ва­ра­ју о све­му, али да је он тај ко­ји до­но­си од­лу­ке, за ко­је и од­го­ва­ра. Не сме да бу­де чо­век ко­ји фи­зич­ки или пси­хич­ки мал­тре­ти­ра сво­ју же­ну или де­цу. Не­го да се бри­не о њи­ма, да вас­пи­та­ва де­цу и чу­ва сво­ју по­ро­ди­цу и свој углед, тру­де­ћи се да кроз све то, кроз за­јед­нич­ки жи­вот ис­пу­ња­ва за­по­ве­сти Бож­је – пре­по­ру­чу­је ма­ти Те­о­до­ра.

Ознаке: жене, Мисија, православље, савети