Прочитај ми чланак

КАКО СУ НАС ПОБЕДИЛИ ХРВАТИ: Крајина пада вођа у Београду

0

Две деценије након пада Републике Српске Крајине у августу 1995. Слободан Вукосављевић, данас пуковник ЈНА у пензији, у својој књизи "Зашто је пао Книн - Испраћај народа", обелоданио је до сада мало познате податке који показују колики је, заправо, удео и одговорност српске стране за један од највећих егзодуса Срба у новијој историји.

Проговорио је о замени способног официрског кадра РСК послушним, изостанку војне подршке и Србије и тадашње Југославије, као и о истовременој смени генерала Ратка Младића са командне функције у Републици Српској.

Говорећи о подељености руководилаца у крајишким градовима, износи сведочанство о високим српским официрима, актерима тих догађаја, као и о Милету Мркшићу, врховном команданту Српске војске Крајина, који је у паду Книна добио улогу жртвеног јарца, док је Милан Мартић, председник РСК, остављен без помоћи. „Вести“ преносе одломке ове занимљиве књиге.

Напад у зору

Хрватска је 4. августа 1995. напала САО Крајину: Северну Далмацију, Лику Кордун и Банију. Тај напад је Вукосављевића затекао у Београду. Сматрајући да је дошао коначан обрачун са хрватском страном у рату, кренуо је пут Книна, са возачем Васом, Далматинцем, којем је породица остала у Кистањама, и са Личанком Зорком, чија су деца била на распусту у Доњем Лапцу.

„Сви они који су радили на разбијању Југославије, радили су на разбијању српског народа у целини и дали свој велики доприносу страдањима Срба Републике Српске Крајине, они су кључни кривци“, упозорава Вукосављевић. За почетак агресије хрватске војске на РСК сазнао је 4. августа 1995. изјутра, путем медија. Родитељи су му били у Барањи, у селу Дарда, али је он кренуо у Книн, уверен да ће тамо ићи и други добровољци.

Звао сам Генералштаб у намери да сазнам да ли има покрета добровољаца за Книн. Нисам добио потврдан одговор, осетио сам да тамо влада општа конфузија и да таквих планова нема. Из свога стана успоставио сам везу с Главним штабом у Книну, јавио се заставник Жежељ, ађутант команданта Главног штаба генерал-потпуковника Милета Мркшића. Затражио сам везу с командантом.“Упорно сам звао Главни штаб РСК, и у осам часова добио везу. Јавио се генерал-мајор Душан Лончар, начелник Главног штаба и одговорио ми:

– Долази одмах, добро се држимо, нарочито твој корпус, то је твој минули рад. Дељу они нас, али и ми њих… – Крећем одмах! – одговорио сам…

– Има састанак, није ми дозвољено да га прекидам – одговорио ми је смирено и уверљиво. – Каква је ситуација? – упитао сам.

– Ситуација је врло тешка, али није безизлазна…
Јавио ми се Драган Бједов и потврдио да ће доћи увече, и да ће ми дати службени ауто, јер он не може да иде у Книн, бар још три дана, председник Бабић дао му је неке задатке које мора решити у Београду.

Испраћај народа

Милан Бабић, кључни лидер народа РСК и челник десничарске СДС прво је био велики комуниста, а у преврату и враћању у капитализам, постаје велики антикомуниста. У поделама међу Србима постаје присталица четништва. Постаје миљеник у круговима страних служби, пре свега оних који спроводе програм за разбијање јединства Срба, те као носилац десничарске идеологије добија подршку с Пала и делимично из Београда. Али, као такав, не добија подршку већине народа, јер га је народ видео као човека подела, слабог ратника, тиме и као неубедљивог лидера.

Између челника и издајника

Председник Србије Слободан Милошевић је највећи српски лидер и најодговорнији српски политичар за судбину народа Крајине. Неспорно је и то да су Срби из Крајине пружили отпор Хрватима да их не одвајају од њихове матице, уз велику подршку Србије и њеног лидера. Очекивали су заштиту од Србије и Милошевића, који се пред ОУН обавезао да ће штитити Србе у Хрватској, те добио мандат за ту функцију. Али, неоспорно је и то да су председник Милошевић и најодговорнији људи СРЈ и Србије окренули леђа и препустили судбину народа на милост и немилост, дозволивши Хрватима да протерају Србе из њихове Крајине у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, о којима су, према подацима војно-обавештајне службе, били упознати.

Одбрани Крајине није поклањао пажњу, нити се интересовао за стање способности војске. Професионалне официре војске није прихватао и према њима је био веома одбојан. Тако је настала веома негативна селекција официрских кадрова за кључна места у војсци, где је Бабић имао одлучујући утицај. У поделама међу Србима био је присталица стварања паравојске.

– Зар је Бабић у Београду? – Да, у Београду је – одговорио је зачуђено. – И мени је нестрпљење било веома чудно!
С нестрпљењем сам дочекао Бједова, с којим сам се, као и с породицом и пријатељима, поздравио и кренуо на пут у рат, не сањајући да идем на испраћај сопственог народа из сопствене отаџбине.

Српска Крајина неспремна за одбрану

Слободан Вукосављевић, родом из Славоније, у рату 1991. и 1991. командовао је артиљеријом Прве оперативне групе ЈНА за Банију и Кордун, а 1993. радио у Главном штабу војске Крајине и командовао јуришном бригадом. Након тога је до јула 1994. био заповедник Седмог корпуса, Севернодалматинског, с командом у Книну.
На лични захтев, због, како наводи, нарушеног система руковођења и командовања војском Крајине, затражио је смену с дужности и сам поднео захтев за пензионисање, и у 48 година живота, по наредби Генералштаба, напустио активну војну службу.

Тумачећи зашто је одлучио да се, иако у добровољној пензији, врати у Републику Српску Крајину и помогне својим колегама и народу, он пише и следеће: „Мучила ме је борбена ситуација, знајући стање у Крајини у целини, а посебно у Северној Далмацији и Книну. Посебно ме је бринуло окружење Северне Далмације и града Книна јер су се већ седам дана налазили у полуокружењу и имали и друге озбиљне оперативне проблеме. Пре свега, слабо утврђене одбрамбене линије и неорганизоване снаге у одбрани праваца који с Динаре изводе на Книн, као и неприпремљених снага за непосредну одбрану Книна.“