Док се ова рука чувала у Константиновом граду, о празнику Рођења Светог Јована Претече износио ју је за време богослужења патријарх на амвон, ради показивања народу.

Испочетка она би у цркви Богородице Фарске, у царском двору, да би је руске хаџије крајем XIV и почетком XV века помињале у манастиру Богородице Перивлептос, и да би њено последње скровиште у Цариграду, по свему судећи, била сама Велика Црква Спаситељева, названа Премудрост Божија – Света Софија, гдје је неки хаџија виде после 1424, а пре но што паде Источно Ромејско Царство.

У то време од руке су већ била одвојена два прста, од којих један још 1200. године помиње Антоније Новгородски, да је у саборном Претечином храму Студитског манастира. Биће да се тај прст данас чува у кивоту у облику десне руке, у Отоманском музеју у Цариграду. На окову грчки пише „Ово је рука Јована Крститеља“, и „Гле Јагње Божије“, и овако ју описује научник Лазар Мирковић: „На горњој страни длана је четвртаст отвор 3-4 см, који затвара поклопац. Када се са отвора дигне поклопац, види се кост руке да се може целивати“.

Други се ипак кивот чува у Сијени, и на њему је натпис српскословенским језиком „Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога“. Овде је реч о другом прсту десне руке Крститељеве, која је први пут благословила Савину земљу онда када је новохиротонисани архиепископ новорођене Помјесне Цркве донео њен прст као благослов патријарха Германа и цара Теодора I Ласкариса, и положио у славни дом Спасов, Жичу.

Потом он би чуван у Мајци свих Цркава, Пећкој Патријаршији, када у њу би пресељен престо архиепископски, све до пропасти Византијског и Српског Царства. Тада узе кивот са моштима Јелена, супруга Ђурђева сина деспота Лазара Бранковића, који прије тога, 1458. године, умре, и однесе кивот у Мореју, своме оцу Томи Палеологу. А када и тог рођеног брата последњег ромејског цара Константина XI Драгаша, Турци прогнаше са његовог престола, он 1461. одбеже у Италију, папи Пију XI под заштиту. Њему на дар он понесе ову светињу, коју папа, будући рођењем из Сијене, поклони, тамошњем храму св. Марије. Њу 1933. године тамо виде наш књижевник Павле Поповић, и протумачи запис на њој, испричавши потом да се она износи само на Духове, и да њен кључ имају само надбискуп, градоначелник, и још један грађанин Сијене, због чега је она недоступна.

А сама рука Претечина, остаде у Светој Софији и послије пада царскога града у турске руке 1453. године. Тада света црква Спасова би претворена у џамију, иако ни тада не доживи такво поругање као када крсташи 1204. године на њен часни престо посадише блудницу. А да је рука Претечина у то време, са царем и патријархом била склоњена у Никеју, не сведочи само то што је крсташи нису однели (а они су похарали све што се могло похарати), већ и то што је патријарх могао од ње одвојити прст на благослов новој, светосавској, Цркви.

Но, када је године 1484. султан Бајазит II имао „потребу да орасположи према себи витезове острва Родос, и у знак пријатељства послао је магистру Ордена (Реда) десну руку св. Крститеља“, пише у свом опширном месецослову Епископ банатски Хризостом. Тај ред латинских ритера би основан 1118. године са циљем заштите светих места у Јерусалиму, али када Свети град 1187. поново паде у муслиманске руке, јовановци се преселише на Родос. Преплићући се са тевтонским витезовима, ружиним крстом и низом других тајних и јавних друштава, постоје до дана данашњег, са крајње неизвесном улогом и судбином.

Њихов мир са Турцима, успркос поклонима, не потраја, јер Турци већ 1522. заузеше Родос, а витезови отпловише на Малту, која њима даде име под којим су и данас познати, а они њој – крст.

Наиме, они су са собом осим Претечине руке, донели и делић животворног Крста Господњег, који је великом магистру реда даровао Луј ХII , заједно са мачем Луја IX „Светог“, којим је овај водио два крсташка рата.

Исти велики магистар који је на Малту пренио ове две светиње, донео је и трећу, за коју не знамо како је доспела у посед малтешких витезова. То је Филермска чудотворна икона Богородичина, коју је живописао Свети Апостол Лука, у време након васкрсења Христова, када је Пречиста Дјева боравила у дому свога под крстом усвојеног сина, Светог Јеванђелисте Јована. Он је тада урадио још три иконе њене, од којих се једна, Млекопитатељница, налази у Испосници Светога Саве у Кареји.

Те три светиње су почивале на малти у сакристији катедралне цркве два и по стољећа, док Малту 1798. није покорио Наполеон и потерао ритере Јовановог реда у најнеизвесније изгнанство до сада. Тада је орден изабрао за великог магистра руског цара Павла I и он је 3. августа 1799. године код Петрограда примио изасланике реда, који су му поднели акт о абдикацији великог магистра барона Фердинанда Хомпеша, потписан 6. јула 1799. у Трсту.

Он је морао напустити Малту пет дана након њеног заузимања, а од победника је успео измолити три светиње које се први пут и помињу заједно по доласку витезова Јованових, 1530. године. Тако ће он 17. јуна 1798. поново покренути светиње које ће се ускоро обрести у дворској цркви Нерукотвореног Образа Спасова у петроградском Зимском дворцу.

Тада ће цар Павле дати да се за њих израде кивоти и окови у којима оне и данас почивају, украсивши их малтешким крстовима и сваком природном лепотом и људском вештином петроградских мајстора.

Његов насљедник, цар Александар III, заједно са царицом, данском принцезом Маријом, пренијеће их трајно у Гатчино, дворац удаљен педесетак километара од Петрограда. Помесна Руска Црква слави тај дан, као дан њиховог повратка у наручје хришћанског цара, где су оне први пут са Малте, 12/25. октобра, 1799. и доспеле.

А када и овај хришћански цар, 1917. године, падне, мајка Николаја I, опет Данкиња и опет Марија, пренијеће светиње у своју отаџбину. Након њене смрти, њене ће кћери, велике књегиње Ксеније и Олга, руку, Часни Крст и икону предати Митрополиту кијевско-галицком, Антонију (Храповицком). Под њиховим благословом ће он у Сремским Карловцима основати Руску заграничну Цркву, и предати их краљу Александру I, чија је сестра била удата за нећака цара Николаја II, и једва избегла покољ царске породице.

„Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом… По други пут Претечина рука донета је у Србију“, писао је 1936. године Владика Николај, поздрављајући Пророка, Претечу и Крститеља Спасова по други пут у земљи Немањиној.

Руком краљевом светиње беху похрањене прво у црквици Старог дворца, да би, након што је 1924. започета градња новог, биле чуване у цркви Двора на Дедињу до 1941., када у првом налету немачких бомбардера би срушен и пресветли дом Спасов и мајка свих српских цркава, Жича.

Тада их краљ Петар II и патријарх Гаврило покренуше до Острошког манастира, одакле краљ оде у Велику Британију, а Патријарх у ропство. Светиње су ту ћутале, покривене заборавом и свенародним страдањем, до 1945. године.

Тада наиђоше исти они који су похарали и друго велико лечилиште болних, манастир Светог Наума на Охридском језеру, где порушише пирг са црквицом коју Владика Николај посвети светој успомени мученичке смрти цара Николаја II. Одавде пак покупише и оно најсветије што је руски цар-мученик послао ове три светиње на чување своме српском рођаку, надајући се да ће светиње сачувати њега и он њих, и на упозорење на нарастајуће и надолазеће зло.

Ево шта о доспећу свих светиња у Црну Гору приповеда игуман Марко (Калањ):
„Када је априла 1941. краљ Петар II Карађорђевић стигао под Острог, рекао је: ‘Ове три светиње нећу да носим из Југославије’, и оставио их је у манастиру, са још доста злата и других драгоцености. Када су 1951, у соби старешине Манастира, архимандрита Леонтија (Митровића), испод дуплог патоса, открили злато, понели су га у Титоград, заједно са реликвијама. Јеромонах Герасим (Чечур), који је тада био у Острогу, стално је говорио: ‘Ништа ми није жалије од оне три светиње, што су однели комунисти. Сигурно су драгуље узели, а светиње побацали.’ Слично је о томе говорио и тадашњи ђак, а потоњи архимандрит острошки, отац Серафим (Кашић), а један Црногорац-партизан, коме ја име не знам, што је радио на откривању злата у Острогу, изјавио је: ‘Оче, тамо су биле неке свете ствари. Однесене су у Титоград и по наређењу Блажа Јовановића, стављене у трезор’.

Ишао сам секретару тадашње Вјерске комисије, Божу Мартиновићу, и он је рекао да су рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона предате Музеју на Цетињу, по наређењу Марка Орландића. Рука Светог Јована и честица Крста су предате Манастиру Светог Петра Цетињског и док смо постављали манастирску ризницу извршили смо проверу: рука Светог Јована нема читава два прста, мали и до малога, иначе је у целини очувана, до лакта.“

Четрдесет лета беху оне опет скривене прво на месту непознатом, па у ризници Цетињског манастира, све док их, као некад архијереј Константиновог града, не узе на руке архијереј града Ивана Црнојевића, о Ивањдану године 1993., и док се рука највећег рођеног од жене поново не показа међу људима.

Чудеса Претечине руке

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, гдје се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не одступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ Свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Аптиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

(Србин.инфо, Епархија бањалучка, ЦО Паланчиште)

Ознаке: Десна рука Светог Јована Крститеља, Цетињски манастир, чуда