Прочитај ми чланакПошто митови нису истине, они наводно искривљавају свест народа, воде у заблуду при доношењу великих историјских одлука, отежавају разумне процене. Какав је то народ који слави поразе, кажу ови надобудни и не најбоље обавештени мислиоци.
Не знају, сироти, да скоро сваки народ слави поразе. Тим површним критичарима српске историјске свести препоручујем да погледају филмове Храбро срце и Јованка Орлеанка, ако немају времена за читање – текст из књиге „Алтернативна историја Србије“.
Намерно сам читав склоп српских сећања и мишљења о Косовском боју назвао недраматичном и непрецизном речи „сећање“. Они који кажу „мит“ често прећутно умањују важност Косовског боја. Пошто митови нису истине, они наводно искривљавају свест народа, воде у заблуду при доношењу великих историјских одлука, отежавају разумне процене.
Какав је то народ који слави поразе, кажу ови надобудни и не најбоље обавештени мислиоци. Не знају, сироти, да скоро сваки народ слави поразе. Тим површним критичарима српске историјске свести препоручујем да погледају филмове Храбро срце и Јованка Орлеанка, ако немају времена за читање. У тим филмовима се слави избор жртвовања за слободу и веру уместо избора живота.
Дакле, велика жртва је често темељ националног идентитета и много већих народа. Свечан и религијски израз „Косовски завет“ нагрђен је непромишљеним и неумесним изговарањем. У уста су га пречесто узимали људи који су сасвим супротни косовским витезовима.
Косовски бој је и без чудесне епске поезије коју је надахнуо и без Лазаревог опредељења које патријарх Данило Трећи сажима у реченицу „Боље је нама у подвигу смрт неголи са стидом живот“, епски догађај светских размера. Ретко се дешава да оба владара погину у бици или да јача војска напусти бојиште. Због турског одласка са Косова поља, многи Европљани су помислили да су Срби надјачали. Чак је и краљ Твртко јавио Фирентинцима о хришћанској победи.
Маричка битка, за коју Георгије Острогорски каже да је највећа и најсудбоноснија турска победа пре пада Цариграда, скоро да није остала запамћена у народу. Браћа Мрњавчевићи су тим бојем покушали да иду неколико корака испред Турака, да их поразе на њиховом терену, да им преотму нову престоницу Једрене. Упркос огромном значају овог њиховог подухвата, Вукашин и Угљеша су незаслужено оцрњени у народном памћењу, исто онако као што је Вукашинов син, Краљевић Марко, незаслужено постао највећи јунак наше епске поезије.
Косовски бој је први догађај о коме сам, још као дечак, почео да размишљам у контрафактуалном правцу. Читао сам СФ романе Пола Андерсона о ратовима кроз историју које воде људи из будућности. Тако би неки уљез из другог времена могао да промени судбину Ханибала, на пример. Шта би на Косову пољу могла да уради група људи са митраљезима, бацачима или нечим још јачим?
Сетимо се како су малобројни Шпанци срушили огромна царства Јужне Америке и уз помоћ ватреног оружја (али не само зато). Задржимо се засад на реалнијем нивоу домишљања, и замислимо да су ондашњи Срби, у тадашњем окружењу и са тада доступним средствима, надјачали Турке у ове две судбоносне борбе.
Сценарио 1: Срби побеђују на Марици
И ја мислим да би победа на Марици ставила Мрњавчевиће у средиште српске историје. Они би, а не Лазар и његови потомци, постали стожер окупљања српских велможа. Да ли би Вукашин и његов син покушали обнову велике балканске државе, као што је то смерао цар Душан? Онда би тек Марко Краљевић и у стварности могао да досегне величину коју има у песмама. Можда би постао нека мешавина цара Душана и Стефана Лазаревића. Али не би све последице нужно биле добре. Можда би дошло и до сукоба између Лазара и браће Мрњавчевић.
У тај рат би се јамачно уплеле и Угарска и Турска. Тако би, тек у овом сценарију, старији Мрњавчевићи могли да заслуже неславну репутацију која их је запала у народним песмама. А можда би се десило управо супротно. Јер Лазар би могао да затражи помоћ од Турака, којима не би било мрско да се освете Мрњавчевићима за пораз на Марици. На међународном плану, Турци би се скоро извесно опет подигли.
Они су то успевали у више наврата током 14. и 15. века. Али динамика њиховог напредовања би се променила. Можда би се променио и састав међународних коалиција. Византија не би била турски вазал од 1371. године, али на које време? Шта би урадиле западне силе са којима су Срби били у најближем додиру, Угарска и Венеција? Али о томе више речи у сценарију о победи Срба на Косову.
Сценарио 2: Срби су победили на Косову. Убили су и Мурата и Бајазита
Као што сам поменуо у ранијем сценарију, Турци су били у таквом налету да су се неколико пута опорављали и од оваквих пораза. Ипак, српска победа на Косову би изменила много тога. На пример, како би изгледала битка код Никопоља (1396), једна од последњих крсташких војни, у којој су Турци, уз подршку свог новог вазала, Стефана Лазаревића, до ногу потукли велику крсташку коалицију у којој су били Француска, Свето римско царство (Немачка), Угарска, Влашка, Пољска, малтешки витезови, Венеција, Ђенова, па чак и Шкоти и Швајцарци.
Енглези су одбили да помогну Французима, упркос текућем примирју у Стогодишњем рату. У овом сценарију, отац и син, Лазар и Стефан, и сви они „оклопници без мане и страха“ који би у том случају преживели Косово, преломили би исход. Турска се не би учврстила на Балкану. Ојачана Србија би постала једна од главних земаља европске ренесансе (Чеда Антић, рецимо, није сагласан са тим…). Али о томе у поглављу о Стефану Лазаревићу.
Оно што је сигурно, свест би нам била другачија без спомињања Косовског боја, чак и оних измишљених догађаја, пре, после и за време те битке. Тог сукоба који је као мало који у светској историји заслужио да постане епски догађај. Не можемо ни да замислимо српску културу и идентитет без Бановић Страхиње, Милоша Обилића, Косовке Девојке, Мајке Југовића… Његошево стваралаштво и идеје били би веома различити без сећања на Косово.
Нема епохе у модерној поезији, од Ракића до моје сестре Милене, у којој не одјекује, макар необично, Косовски бој. За разлику од осталог нашег контрафактуалног домишљања, које „може да бидне, а не мора да значи“, сасвим је извесно шта би било са српским идентитетом без Косовског боја и свих оних сложених трагова његових у колективном памћењу и свести. Без свега тога, ми бисмо били сасвим другачији народ. Није јасно какав.
