Прочитај ми чланак
Ризница чува најлепше речи изречене или написане на српском језику. Њима се будила нада, уливала храброст, кварила савршена белина папира како би настала дела које ће инспирисати милионе. Благо нашег народа не сме да лежи заборављено на страницама књига које нико не чита. Доносимо га пред Вас, да га упознате и с поносом уживате у најлепшим речима својих предака.
У октобру 2012, Србија је некако тихо и уздржано обележила стогодишњицу почетка Првог балканског рата. У сећање на 1912. годину, у којој је започео процес ослобођења територија које се Србији оспоравају или су давно оспорене, на време када се јунаштвом само одлазило у славу, нека послужи и сећање тадашњег ђенерала Живојина Мишића, преузето из његове књиге „Моје успомене.” Речито ће посведочити, попут какве слике са хиљаду боја, шта смо били а шта јесмо.
Враћајући се аутомобилом из Гостивара ка Тетову стигох једну старицу из околине Параћина с торбом на леђима и штапом у руци. Зауставих ауто и запитах је одакле иде. Рече ми да је била у Битољу да обиђе свога болесног сина, који је, по несрећи, умро у њеном наручју у тамошњој војној болници.
– А одакле ти, господине, идеш? – упита ме старица.
– Враћам се, снашо, из Гостивара у Скопље.
– Јеси ли ти капетан, шта ли си по чину, господине? – питала ме даље она.
– Јесам снашо… Ја сам капетан, па сам неким послом ишао у Гостивар – одговорих ја.
– Опрости ми, господине, могу ли нешто да те упитам? Онамо у Битољу говори се да ћете Битољ предати Бугарима, а ја сам у Битољу сахранила мога јединца, моју једину узданицу и храниоца, па хоћу да знам је ли то истина. Ако је то истина, синко, настави старица, онда реци ти тамо онима у Скопљу да се не шале и Битољ предају Бугарима, јер ћемо се ми жене дићи с моткама да бранимо гробове наших синова који тамо леже. Зар ја, самохрана старица, да не могу да обилазим гроб мога сина који је живот положио за Битољ, већ да погледом у туђини тражим његов гроб.
– Не води бригу, снашо… Битољ никада неће бити бугарски – одговорих одлучно.
– Е хвала ти, синко, на томе као свом детету – рече смирено старица.
(srpskaistorija.wordpress)
