Прочитај ми чланакИсторичар пише за „Новости“ контроверзном кардиналу. Не само да није осудио геноцид над Србима, него га је и инспирисао.
Фебруара 1960. године угасио се живот контроверзног надбискупа загребачког и кардинала др Алојзија Степинца, осуђеног ратног злочинца на судском процесу у Загребу, октобра 1946. године. Ради се о злочинцу-духовнику Римокатоличке цркве, високорангираном прелату такозване Цркве у Хрвата, који је обезбедио и пружио духовну и моралну подршку својој пастви, да уништи више од милион православних Срба и насилно преводи преживеле на римокатоличанство. Његова активност је јединствена појава у Другом светском рату у Европи и издвојила је Хрватску по учинку у работи уништавања људи. Надбискуп загребачки по делотворности у злочинима надмашио је немачке нацисте, чак и Адолфа Ајхмана.
Државни тужилац Народне републике Хрватске Јаков Блажевић поднео је Врховном суду Хрватске оптужницу против надбискупа због кривичног дела подршке и организовања усташких терориста током 1945, до хапшења 1946. године. Успут, оптужница је теретила надбискупа и за сарадњу са усташама 1941-1945. године, са самим поглавником Антом Павелићем, терористом и вођом Хрватског ослободилачког покрета.
Каптол, одмах после смрти кардинала др Алојзија Степинца, 1960. године, од њега прави хрватског бога. Такозвана Црква у Хрвата се труди да избрише трагове злочина уверена да беатификација са канонизацијом може да донесе ревизију историје. Блаженство и светаштво др Алојзија Степинца проглашени су у Хрватској ради неутрализације злочина геноцида државе Хрвата, свештенства и народа са надбискупом на челу.
Овај део оптужнице показује да су усташки поглавник др Анте Павелић и надбискуп др Алојзије Степинац политички иступали држећи се тезе да држава и хрватство са римокатоличанством чине јединство. На овој, заједничкој основи, сваки за себе створио је посебан став, који је, вођењем политике и са последицама по православне Србе у Независној Држави Хрватској, спојио кроатонацизам са римокатоличким фундаментализмом. Овај спој, 58 година након смрти осуђеног ратног злочинца др Алојзија Степинца, показује да је надбискуп загребачки био важнији од терористе Павелића, којем је пружио духовно-моралну подршку за извршење злочина над православним Србима према програму Хрватског ослободилачког покрета.
Програм терористичке организације ХОП прихваћен је као програм реформисане организације Католичка акција, коју је водио надбискуп, а која је деловала унутар тзв. Цркве у Хрвата од 1922. године. Усвајањем програма ХОП 1935. године др Алојзије Степинац је реорганизовао Католичку акцију у Чисту католичку акцију и дао духовни темељ уређења НДХ – геноцид. За разлику од НДХ, нацисти у Немачкој нису са Римокатоличком црквом чинили једно тело у вршењу расних и конфесионалних ратних злочина у целини.
У кроатонацистичкој НДХ свештенство и редовништво уз ћутање надбискупа загребачког др Алојзија Степинца учествовало је, као елита ЧКА, у пљачки и убиствима Срба у име тзв. Цркве у Хрвата. Они су били ти који су надбискупов позив пастви у име Цркве у Хрвата на лојалност НДХ априла 1941. године прихватили.
Свештеници и редовници носили су оружје преко свештеничке одоре, подстрекавали су паству Хрвате и римокатолике и претварали их у органе „усташке револуције“. Исти свештеници и редовници давали су сваком злочинцу опрост за убиство, присилно покрштавање православних, силовање жена, а кајање претворили у формалност. Сам надбискуп града Загреба и председник Бискупске конференције је о свему овоме ћутао заједно са врхом тзв. Цркве у Хрвата. Није због ових злочина ушао у сукоб са хрватским нацистима, поглавником др Антом Павелићем, или министром унутрашњих послова „балканским Химлером“ Андријом Артуковићем. Са овим другим је чак одржавао пријатељске везе. На овој основи лежи индивидуална одговорност др Алојзија Степинца за злочине које су извршили припадници ЧКА, усташе и паства Цркве у Хрвата као организоване хорде!
Православни Срби у НДХ били су изложени непрекидном, најсуровијем гоњењу и сталном притиску да прихвате римокатоличанство или чак ислам, што је праћено масовним физичким уништењем на окупираним српским територијама. Такозвана Црква у Хрвата, захваљујући ставовима др Алојзија Степинца, председника Бискупске конференције, већ априла 1941. године вршила је притисак на Србе као део тек успостављене кроатонацистичке власти НДХ. За извршени злочин пастве и свештенства тзв. Црква у Хрвата се никада није покајала.
Злочини над Србима су заокружени садистичким убиствима одсецањем глава и делова тела, вађењем очију, чак печењем живих људи на ражњу. Надбискуп своје свештенство и паству није упозорио да не чине злочине, а још мање је казнио највеће злочинце. Уздржавање надбискупа паства је тумачила као да је злочин над православним Србима важна верско-морална обавеза.
Последице овог става видели смо у данима кризе и распада СФРЈ када тзв. Црква у Хрвата није свој утицај на паству користила ради смањења непријатељства према Србима, него је подстакла обнову кроатонацизма ослонцем на већ изграђени култ др Алојзија Степинца, као оца кроатонацистичке државе. Геноцид над Србима извршен 1941-1945., добио је нови облик 1991-1995. године и продужен је до савремених дана њиховим католичењем и поништавањем духовног и цивилизацијског идентитета.
