Pročitaj mi članakOvaj je put nemoguće zamisliti mir nakon još jednoga takvog rata. Samo jedan je razlog što tog rata, ipak, neće biti. Ničega zbilja važnog ovdje više nema. Blagoslovljeni su nevažni.
Овај је пут немогуће замислити мир након још једнога таквог рата. Само један је разлог што тог рата, ипак, неће бити. Ничега збиља важног овдје више нема. Благословљени су неважни.
Рат! рат! рат!, чују се у ове зимске дана узвици испуњени неки мрачним одушевљењем, страшћу и дјечачким весељем, јер се још до недавно чинило да рата задуго неће бити, или да га више никад неће бити, јер полако постајемо дио оне Еуропе, пристојне и суздржане, којој није до ратовања на њезиној земљи. Рат! рат! рат!, чује се онако како се 1991. није чуло.
У оно су вријеме људи, ипак, стрепили од рата, сви, осим оних који су поникли у заједничкој армији па су се за рат школовали, те разбојника и мафијаша, који су у могућем ратовању видјели могућност да се обогате и друштвено остваре. У оно вријеме људе је хватала нелагода пред оним што је наилазило, а сад као да све знају што је то, сјећају се како рат изгледа или знају из јуначки прича својих родитеља и старије браће, па им се чини како наилази час и њихова пунољетства. Осим тога, ваља исправити све оно што је заостало за прошлим ратом, довршити нешто што је тада започето, а остало је недовршено.
(Руку на срце, све је остало недовршено. Или скоро све.) Овај пут има се и сигурне савезнике, велике заштитнике, браћу по крви, вјери и земљи: Ердогана, тог заштитника ислама и јединственога турског права на Босну, Путина, великога руског цара, славенског и хришћанског покровитеља, Доналда Трампа, промотора традиционалних кршћанских и конзервативних вриједности, који ће повући црту између Запада и Истока.
Рат! рат! рат!, избија с насловних страница ултрадесних таблоида. Али наравно, како то сваки пут бива, за рат су криви, рат су започели они други. Из Србије се према Косову спушта влак у бојама српске тробојнице, ишаран на свим језицима једном паролом: „Косово је србско!“, уз ту ситну грешку у једначењу сугласника, проведену у натпису на језику материњем. С оне стране границе влак дочекују наоружане трупе војске косовских Албанаца. Из ничега, или скоро из ничега, рађа се драма међу народима, и већ је, кажу, сасвим извјесно да ће се заратити пређе ли влак границу.
Али он је не прелази. И онда се у сљедећих неколико дана говори о томе како је рат у посљедњем тренутку избјегнут. (Што, опет, не дјелује нимало умирујуће, јер који је то рат у посљедњих стотину година на Балкану избјегнут? Мало који је и – одложен.) Предсједник Србије каже да ће лично он, буде ли затребало, заједно са својим синовима, а двојицу их има, први кренути да ратује.
Рат! рат! рат!, чује се у Босни. Само се још разговара тко би се с ким удружио. Бошњаци се морају окренути Србији!, чује се слијева, јер Хрватска, заједно с Еуропском Унијом, води „хибридни рат“ против Босне и Бошњака. Здесна мисле мало друкчије. Али ни једни ни други не знају камо би у свему томе с Милорадом Додиком. Он је, ипак, гњеван и ратоборан према свима. И говори оно што се од раних деведесетих није чуло – да Дубровник није био у Хрватској.
Његове ријечи се, наравно, разлијевају Хрватском попут благовијести, као и ријечи Атифа Дудаковића, умировљеног генерала Армије Босне и Херцеговине, који с наступа у Луксембургу позива младе и старе Бошњаке да купују шаторе, вреће за спавање и осталу ратну опрему, јер да ће им ускоро затребати. Па кад се сутра зарати, или кад се буде требало знати тко је изазвао рат и тко га је започео, да се зна да је то био Атиф Дудаковић.
Или да је био Милорад Додик. Или да је био Томислав Николић, да је био стројовођа онога влака који се никад није докотурао до Косовске Митровице… Засад се, осим с насловница ултрадесних таблоида, нитко од Хрвата није заложио за почетак рата. Разлози су једноставни: у Босни и Херцеговини Хрвата за такво што није преостало. А у Хрватској? О томе ће се у сљедећој епизоди.
Рат! рат! рат!, чују се балкански одјеци инаугурације новога америчког предсједника. Ако он укине НАТО – а ратовође се наједном више него миротворци надају да ће га укинути – ако се захваљујући њему распадне Еуропска Унија, онда ће се на Балкану сигурно заратити. Ионако је све оно што је рату претходило, и избјегличка криза, и Бреxит, и Трампов избор за предсједника, свој смисао налазило у враћању суверенитета националним државама, у разбијању глобализацијског окова, у скидању негви међународног поретка, што све у нашем случају, изгледа, може значити само рат. Јер што је нама државни и национални суверенитет ако нећемо око њега заратити?
Али по којим ће се линијама водити рат ако се Трамп удружује с Путином, који је већ удружен с Ердоганом? Како ће се распоредити зараћене стране, уколико Путинови Срби против себе имају Трампове Хрвате, а једни и други су против Ердоган?ових Бошњака? Вјеројатно и на ово питање постоји неки разложан одговор. Постоји нека геостратешка логика према којој ће се ствари тако посложити да се коначно опет зарати. Можда у томе некако помогну Кинези.
Сваки рат који би се на Балкану повео након 1914. за свој је исход имао декултивизацију, губитак везе с Еуропом, прикључка оној традицији у коју ћемо се заклињати и прије и послије рата. Након свакога од тих ратова ове су земље бивале све мање налик себи, или оној пожељној слици себе, која се непрестано нуди не би ли се како успоставила црта разлике у односу на непријатеља. Након свакога од тих ратова ове су земље бивале све сличније својим непријатељима. Наравно, оним из првога сусједства, а оне оним који су прејахали Алпе или Карпате да би се до нас спустили.
Уз сваки велики рат, од онога Првога свјетског, па до задњега, оног што започиње уз пад Берлинскога зида, глобалне су прилике у нас кориштене за велике локалне обрачуне. Свеједно је хоћете ли те обрачуне тумачити као грађански рат или као сусједску агресију, сваки пут се радило о контакту између земљописно (и културно-цивилизацијски) блиских заједница. У сваком би таквом клању – јер сваки је наш рат прије свега другог клање – свака од зараћених страна успут провела и својеврсни кируршки захват на властитоме тијелу и на тијелу своје културе, одсијецајући у свакоме рату по неки властити уд, на путу према савршено обликованом тијелу нације, које ће бити без руку и ногу. Само глава и непокретно тијело.
И онда би наилазио шок првога послијератног дана. Тада бисмо видјели да је свијет којему смо жељели припадати отишао далеко од нас. И да се од њега разликујемо за још један наш рат и за још једно касапљење властитога тијела, које нам је требало омогућити да што активније и аутентичније мрзимо своје сусједе, да се од њих напокон почнемо разликовати до непрепознатљивости. Међутим, супротно нашим жељама и стремљењима, сваки нас је нови рат чинио све сличнијим и ближим онима против којих смо најжешће ратовали.
Тужно је и трагично да нас се опет догађаји у свијету тичу само због могућности наших обрачуна са сусједима. Милорад Додик је тако страсно жудио за тим да оде на инаугурацију у Wасхингтон, макар је тамо гледао на телевизорчићу у некој квартовској пивници. Има ли у Хрватској, Босни, Србији или на Косову иједан политичар који би чисте душе сад могао рећи да с Додиком не дијели исту чежњу? Има ли итко тко се не би сликао уз ограду Бијеле куће, онако како се сликала предсједница Хрватске?
Разлике су, вјеројатно, само у стилу и у начину, у томе да један навали као сивоња, све док му не ускрате визу, а да друга никога ништа ни не пита, него лијепо сједне у авион и оде. Али сви они некако мисле да ће Трамп бити против њихових сусједа, а за њих. Само што се једни уздају у његово јаранство с Путином, а други вјерују – овај пут исправно – да су интереси пребогате Америке, ипак мало друкчији од интереса економски изнурене Русије, па да од тог јаранства неће бити ништа.
Рат! рат! рат!, скандирају вође вјечно завађених племена, народа и држава, а нама се, дан по дан, ближи прољеће. Тужан је и невољан свијет који изгуби разлоге да се радује прољећу. Тужан је и невољан свијет алергичара, који ће почети да кишу, кашљу и шмрчу чим огрије сунце и вегетација оживи. Ако се у нашем крају свијета зарати, бит ће то рат марионета, који ће се водити по истом распореду међусусједских омраза и властитих националних самоостварења, по којем су се водили сви ратови од 1914. Али овај је пут немогуће замислити мир након још једнога таквог рата. Само један је разлог што тог рата, ипак, неће бити. Ничега збиља важног овдје више нема. Благословљени су неважни.
