Прочитај ми чланак„Држава је велика породица, а породица је малена држава.“ Није важно колико споро идеш, све док не стајеш.“ (Конфуције, 551-479, кинески филозоф и друштвени реформатор) „Циљ је исти, али постоје различити начини за достизање.“ (Кинеска мудрост)
„Република Кина“, позната као Тајван, фактички је независна држава у
источној Азији. Признаје је око 25 држава. Насупрот томе, Народна
Република (НР) Кина територију коју контролише Влада Тајвана сматра
својом.
Површина Тајвана је 36.197 квадратних километара, а насељава је око
24 милиона становника.
„Република Кина“ је основана 1912.године, након „Синхаи револуције“ и
свргавања последњег кинеског цара из манџуријске династије Ћинг.
Вође револуције били су Сун Јатсен (1866-1925, кинески државник –
први предсједник „Републике Кине“, љекар и политички филозоф; „отац
домовине“) и Сонг Ђиаорен (1882 – убијен 1913). Исте, 1912. године, они
су основали Куомитанг (КМТ) (прецизније: Гоминдан), односно Кинеску
народну партију. Сун Јатсен је једнако поштован и у НР Кини и на
Тајвану.
Предвођена генералом Чанг Кајшеком (1887-1975), КМТ је преузела,
1927.године, власт у Кини. У априлу исте године, отпочео је грађански
рат, између КМТ и Комунистичке партије Кине. Рат је завршен у мају
1950.године, побједом комуниста на челу са Мао Цедунгом. Поражени
куомитанговци су се повукли на Тајван, задржавајући име „Република
Кина“. Чанг Кајшек је на Тајвану диктаторски владао све до своје смрти
КМТ се, на Тајвану, самопрогласила једином законитом кинеском
владом. А комунисти су прогласили НР Кину за наследницу „Републике
Кине“ и Владу на Тајвану сматрају нелегитимном. Кинеска Комунистичка
партија и власти НР Кине, доследно и непрекидно, до дана данашњег,
спроводе политику „једне Кине“.
По Уставу НР Кине, Тајван је (историјски, још од 1886.године) једна од 23
кинеске покрајине. Међутим, како је то, фактички, независна територија –
држава, њиме не управља гувернер, као осталим покрајинама, већ
Канцеларија за Тајван у Министарству спољних послова.
Тајван је један од „азијских тигрова“. Садашњи номинални БДП је око 690
милијарди америчких долара (УСД), а по глави становника око 28.000
УСД. Поређења ради, у НР Кини БДП пер цапита је око 12.500 УСД.
Свој економски раст Тајван је остварио захваљујући благовременој
земљишној (аграрној) реформи – „земља земљорадницима“, из 1950-
тих; образованој радној снази (чак 45 одсто Тајванаца има неки облик
високог образовања, што је међу највишим процентима на свијету));
развоју инфраструктуре (путеви, телекомуникационе мреже,
високотехнолошки „научни паркови“…); „етици штедње“ која је дубоко
укоријењена у тајванској, као уосталом и у цијелој кинеској култури;
финансијским подстицајима предузетницима; и пореским олакшицама.
Мала и средња предузећа су главни носиоци економске активности.
Тајванску економију карактерише висок раст БДП-а, од око 9 одсто 50-тих
и 60-тих година 20.вијека, око 10 одсто у периоду од 1965. до
1980.године, до око 7,5 одсто до 1995.године. Стручњаци такође сматрају
да је реални раст БДП-а Тајвана, у задње три деценије, био око 8 одсто
годишње. Стопа незапослености је испод 4 одсто. Услужни сектор је
највећи привредни чинилац и главни носилац раста. Приходи тог
сектора, у другој деценији 20.вијека, чинили су око 62 одсто БДП-а.
Тајванска привреда је првенствено оријентисана на извоз, који је, крајем
2017.године, износио око 350 милијарди УСД. По износу девизних
резерви Тајван је пети на свијету и највећи је свјетски произвођач
рачунарских чипова.
Од почетка 1990-тих јачају економске везе Тајвана и НР Кине. Тајван је у
НР Кини постао највећи „страни“ инвеститор, а НР Кина је главни
спољнотрговински партнер Тајвана.
Према подацима Међународног монетарног фонда (ММФ), из
2020.године, БДП мјерен паритетом куповне моћи (енг. Пурцхасинг Поwер
Паритy – ППП) (укључује трошкове живота, инфлацију, број становника…),
износио је 1.294,478 милијарди УСД (19. мјесто у свијету). У принципу
ППП (мада постоје бројни корективни фактори) представља поређење
животног стандарда у домицилној држави и САД, односно добара и
услуга који се могу обезбиједити за одређени износ националне валуте
(тајвански долар) и за паритетни износ УСД у самим САД.
Готово двоструко већи БДП Тајвана, по паритету куповне моћи, од
номиналног БДП-а, прецизније исказује велику куповну моћ и висок
животни стандард становника, него што се то може сагледати из
номиналног БДП-а.
Економском напретку Тајвана допринио је и вишедеценијски режим
чврсте руке (диктатура). Ниједан важнији економски пројект није могао
бити реализован без дозволе власти. На Тајвану је 44 године, од 1950.
до 1994.године, владало ванредно стање, односно војна диктатура КМТ-
а. Демократизација државе била је поступна. Први вишестраначки
избори одржани су 1996.године.
Тајвану је погодовао и рат у Вијетнаму због великих америчких
инвестиција „како се комунизам не би проширио и на острво (Тајван)“
Амерички генерал Даглас Макартур (Доуглас МацАртхур, 1880-1964,
окупациони гувернер Јапана, од 1945-1950 и један од јапанских
„уставотвораца“) је Тајван назвао „непотопивим носачем авиона САД“.
Једна дигресија: за амерички начин геополитичког поступања
карактеристично је и понижавање оних које доживљавају као своје
непријатеље. О томе сликовито говори једна анегдота о генералу
Макартуру:
„…Врховни заповједник окупационих снага…Макартур је…послије
доласка у јапанску престоницу (1945.године) сачекао да му у посјету дође
цар Хирохито, ситуација дотад незамислива када се има у виду да су
императору приписивани божански атрибути…Иста таква, дубоко
симболична, била је и прва фотографија генерала и цара.
Из јапанске перспективе, најприје шокантна је била неформална одјећа
као и поза коју је Макартур узео, а друго, и можда још важније, било је то
што је први пут цар Хирохито фотографисан поред неког ко је виши од
њега. Јапанци су били шокирани, покушана је цензура фотографије, али
узалуд.
Божанска аура недодирљивости, која је приписивана цару, нестала је
оног секунда када је сијевнуо блиц Макартуровог фотографа…“
Интересантно је да је Макартур, за вријеме Корејског рата, 1950-тих,
пријетио Сјеверној Кореји бацањем атомских бомби и залагао да се у
међукорејском граничном подручју „посије“ радиоактивни кобалт, како би
се створила „отровна препрека“ за кинеске трупе?!
Почетком 1970-тих, након сусрета Маоцедунга са предсједником
Ричардом Никсоном, дошло је до отопљавања односа НР Кине и САД.
У то вријеме, „Република Кина“ (односно Тајван) била је једна од чланица
ОУН, као држава – оснивач те организације. Међутим, 1971.године,
мјесто у УН преузела је НР Кина. Резолуцијом 2758 Генералне
скупштине, из 1971.године, иако јој се не признаје суверенитет над
Тајваном, НР Кина је призната као „једини легитимни представник Кине
при УН“. Тиме је Тајван („Република Кина“) престао да буде чланица УН.
Године 1979, у Саопштењу о успостављању дипломатских односа између
НР Кине и САД, речено је:
„САД признају Владу НР Кине као једину владу Кине. У овом оквиру
амерички народ ће одржавати културне, комерцијалне и друге
незваничне односе са народом Тајвана.“ )“.
Међутим, у стварности и у безбједносном и у економском смислу, Тајван
зависи од САД, које су се обавезале да ће Тајван бранити, ако треба, и
војним средствима и јачати одбрамбену способност Тајвана „слањем
дефанзивног оружја“ (?!). САД (као и Њемачка) имају незванично
дипломатско представништво у Тајпеху (главном граду Тајвана).
Економије Кине и САД су дубоко испреплетане и на спољнотрговинском.
инвестиционом и високотехнолошком плану. Кина је далеко највећи
амерички повјерилац због позитивног спољнотрговинског биланса са
САД, те посједовања доларских обвезница чији је износ, по процјенама
стручњака, прије 2-3 године, износио преко 1.200 милијарди УСД.
За сложене односе НР Кине и САД скован је израз „френемис“ –
„пријатељи – непријатељи“.
Од 2016.године, предсједница Тајвана је Цај Ингвен (1956, економиста и
политиколог). Она је била шеф Демократске прогресивне партије. Та,
садашња владајућа, партија је на челу блока тзв. „зелених странака“, које
се залажу за „државу Тајван“ кроз „поступну независност“ и у потпуности
се ослањају на САД. Тајванске „зелене странке“ се залажу за принцип
„један народ – двије државе“.
Насупрот томе, (од 2016.године, опозициона) КМТ је на челу коалиције
тзв. „плавих странака“ и прокламује политику „Једна Кина – Република
Кина“. То значи да не признају НР (комунистичку) Кину. КМТ данас
подржава политику „Три не“, што значи: не – унификација, не –
независност и не – употреба силе
Чињеница је да, на Тајвану, либерализација политичког живота
(демократизација друштва) и висок степен материјалног благостања
негативно утичу на осјећај кинеског свејединства. По статистичким
подацима из 1994.године, на Тајвану је било око 44 одсто Кинеза и око 16
одсто Тајванаца. Међутим, 2004.године, само око 18 одсто становника
Тајвана су се изјаснили као Кинези, а око 31 одсто као Тајванци.
Совјетски (руски) генерал Николај Александрович Нартов (1891-1971),
у свом уџбенику „Геополитика“, пише да кинеску геополитику, у
историјском смислу, карактеришу два битна елемента: „Велики пут
свиле“ који је коришћен за трговину и „Велики кинески зид“ који је Кину
изоловао и штитио од остатка свијета.
Главни правци (императиви) савремене кинеске геополитике (интегралне
геополитичке моћи) су: јачање централне власти и унутрашњег (ханског)
јединства, осигурање контроле над окружујућим регионима (који нијесу
настањени Хан Кинезима – Синђанг, Тибет, Манџурија…) и заштита
обале од страних (војних) претензија.
Хан Кинези („народ Хан“) су највећа етничка групација на свијету (око 1,3
милијарде људи, или око 19 одсто укупне свјетске популације) и кинеско
су државотворно језгро. Назив потиче од династије Хан (206.п.н.е. – 220.
н.е., која је ујединила цијелу Кину, након пада династије Ћин) и од
истоимене ријеке у централној Кини. Хан Кинези живе на истоку и југу НР
Кине.
Кинеска геополитика заснива се на политичкој стабилности, јачању
војне, економске и технолошке моћи и на снази „духа народа“. Базира се
на кинеској пословици: „Што се више жури – теже је постићи циљ“. У
„Тао те Ћинг“-у („Књизи промјена“, „буквару“ кинеске таоистичке
филозофије) се, између осталог, каже:
„…Натегни (лук) до краја, / и пожељећеш да си га попустио на вријеме./
Кали мач до највеће оштрине / и оштрице му неће трајати дуго…“
Ширење свог глобалног утицаја НР Кина остварује економском
експанзијом и сарадњом са другим заинтересованим државама. А све у
складу са кинеском мудрошћу („…Постигни резултате, али не путем
насиља. Силу прати губитак снаге.“).
Спољна политика НР Кине, као што смо напријед навели, заснива се на
принципу „једне Кине“. То значи да на свијету постоји само једна Кина, а
Тајван је неотуђиви дио њене територије. Влада НР Кине је једина
легитимна влада која представља цијелу Кину. Поновно уједињење
домовине је „света дужност свих Кинеза“.
Примјеном принципа „једна држава – два система“ у састав НР Кине
враћени су Хонгконг и Макао. Сада је главни геополитички циљ враћање
Тајвана у државне кинеске оквире.
Враћање Тајвана у састав НР Кине важно је и због контроле над
Тајванским мореузом. Он је широк око 81 километар и дијели копнену
Кину и острво Тајван. Геостратези сматрају да онај који контролише
мореуз, контролише и поморски саобраћај од Јапана до Малезије и тиме
стиче највећу моћ на Пацифику.
Процјењујемо да ће НР Кина, у не тако далекој будућности, повратити
Тајван у свој састав без директне примјене војне силе.. Зашто?
1.Униполарни свијет са САД као доминантном глобалном силом нестаје.
САД ће, због унутрашњих расних и етничких сукоба слабити и бити
приморане да се све више баве решавањем својих унутрашњих
проблема. Реално је очекивати и социјалне сукобе, јер је повећање јаза
између богатих и сиромашних грађана је неолиберална законитост и
„достигнуће“.
2.НР Кина је највећи економски партнер Тајвана, тако да се увођењем и
примјеном економских санкција може изазвати погоршање животног
стандарда грађана Тајвана и, тиме, смањити отпор свекинеском
уједињењу.
3. Са повећањем унутрашњих проблема у САД смањиће се и могућности
те државе да војно штите Тајван. То би омогућило да армија НР Кине
уведе потпуну поморску и ваздушну блокаду Тајвана.
Вријеме ради за НР Кину, за разлику од САД и англосаксонског свијета у
цјелини.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 9, 2022
