„Новости” са ученицима Призренске богословије у царском граду, сећају се свог духовног учитеља. Шалили смо се да је њих једанаесторо, с којима смо почели да обнављамо школу, једанаест апостола.

Када смо 2011. године почињали да радимо у готово непримереним условима, сви су мислили да ће то бити немогућа мисија. Aли Божија благодет те прве године осећала се на сваком кораку. Иако смо радили и живели готово у рушевинама, веровали смо у успех и приступали сваком новом дану с много ентузијазма.

Док у дневном боравку обновљене зграде ректората Призренске богословије описује тежак али успешан почетак рада ове најпознатије духовне школе у нашој земљи, професор Дејан Ристић подсећа да се те школске 2011/2012. године од почетка до краја није разболео ниједан ученик, али ни професор Богословије.

– Међутим, чини ми се да је много теже било родитељима ученика којима су одобрили њихово школовање овде, јер када су их довели у Призрен, већина њих је плакала. Ипак, воља деце била је пресудна, и сви смо се шалили да је њих једанаесторо с којима смо почели да обнављамо школу, једанаест апостола без Јуде – прича професор Ристић, и баца поглед на лепо уређену дневну собу у чијем се средишњем делу налази уметничка слика налик икони на чијем су горњем делу осликани светитељи, а испод њих оснивачи Богословије, тадашњи руски конзул Иван Јастребов, који је дозволио да се 1872. године отвори зграда Богословије, и владика Теодосије, ректор ове школе и професора.

– Ова слика, рад академске уметнице из Београда, симбол је обнове школе – појашњава Велимир Михајловић, професор историје хришћанске цркве, грчког језика и још неколико предмета. Одмах потом овај млади професор, који је у Призрен стигао са Опленца, озарено додаје да у овој школи све функционише с љубављу, и зато је, каже, атмосфера и међу ученицима и професорима некако породична.

Он је са собом у Призрен довео и супругу Јелену (32), коју упознајемо за ручком у трпезарији и кухињи суседне зграде где ученици често проводе слободно време уз музику и свирање гитаре.

– Када смо дошли овде пре две године, многи су нас жалили, сматрајући да нам је овде тешко јер смо, како они мисле, у својеврсној изолацији. Међутим, ми смо упућени једни на друге, сви имамо своје обавезе и дани су нам испуњени – прича Јелена, која се није покајала што је из срца Шумадије дошла у царски град, који су, као и она, заволели и ученици.

– Овде у Призрену се заиста десило мало чудо, а моје колеге професори пуни су љубави и разумевања. То су људи који су завршавали факултете у Србији и Грчкој, и рекла бих да смо са ученицима једна саборна, дивна заједница љубави, као једна кошница у којој су пчеле радилице – надахнуто говори професорка српског језика и књижевности Валентина Питулић, и додаје да би њихова мала заједница радости требало да буде пример функционисања свих заједница у Србији. Захвална је родитељима који су послали своју децу у ову школу и каже да је најважније што у њима има живота. Они су, каже, весели, орни за рад, чили, када треба да уче они уче, када треба да се запева они запевају.

ПОДМЛAДAК

И док појашњава да је Богословију ове школске године уписала пета генерација ученика, којих сада има педесетак, професор Дејан Ристић истиче да у призренској Богословији има и беба, јер је професор Милан, који је постао ђакон, добио сина Василија, а прота, старешина Цркве Светог Ђорђа, има два сина: Павла, који је добио име по партијарху Павлу, и Уроша.

Негован Малић (19), из Острожнице код Београда, с друговима из других разреда игра кошарку у спортској сали саграђеној и опремљеној захваљујући донацији међународне заједнице, која је донирала и средства за увођење централног грејања.

– Када сам одлучио да се упишем у ову школу у којој је својевремно предавао упокојени патријарх Павле и да пођем путем којим је он ходао, био сам свестан да је то част и привилегија. Отац се сагласио с мојом жељом, док је мајка била забринута, али сада су радосни због мене – прича Негован.

– Заиста нисмо имали никаквих озбиљнијих проблема од доласка овде. Ученике чак поздрављају на улици, а у знак добродошлице добили смо и колаче од комшија Aлбанаца. Имали смо утисак да се и наше окружење, иако готово потпуно албанско, радује због оживљавања наше школе. Јер Призрен је ипак специфичан град – каже професор Ристић, али додаје да ученици из предострожности излазе у град у групама и са професорима.

– Ја сам овде пронашао другове које нисам имао у свом селу у које смо се вратили из расељеништва, а где ми сада живе родитељи, брат и две сесре – прича Бранко Дашић (17), из Брестовика код Пећи, док његов другар Aлександар Дамјановић (16), из околине Чачка.

– Знао је цар Душан колико је леп Призрен, и зато је овде саградио тврђаву и остале задужбине, а та духовна јачина коју је касније употпунио и наш патријарх осећа се на сваком кораку – прича поносно Aлександар.

Вељко Стојаковић (15), из Лесковца, објашњава да је својевремено планирао да упише богословију у Београду, али да се предомислио када је на једној литургији у Нишу слушао владику Теодосија.

ВРЕДНОСТИ НЕМAЊИЋA

– После  дуго година, у Призрену се чује и предаје српски језик и читава армија наших српских писаца преселила се са српским језиком у Призрен. Велика је част бити овде, јер човек има осећај да ради веома важну ствар. Ми смо неки пелцер за будућа времена, када ће, надам се, у Призрену бити много више Срба. Верујем да ће се Срби вратити овамо јер овај град је један ванременски град, овде је време стало – прича професорка српског језика и књижевности Валентина Питулић, са Филозофског факултета у Митровици, која два пута недељно долази у Призрен.

– Ја имам осећај да ми још увек живимо у доба цара Душана, по оним вредностима које су Немањићи поставили као темељ нашег бића и које су нам оставили у залог да их чувамо и негујемо.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Драгана Зечевић, Космет, православље, Призрен, Призренска богословија, Срби