Прочитај ми чланак"Сећам се као мали, враћам се ја из школе, уносе се столови ту у локалној биртији некој, људи улазе и замандаљују врата. Увек сам се питао шта то значи, што се они закључавају, чему то... Два дана, закључано! Отац био поприлично нервозан, волео је мало са рајом да окваси грло, да се исприча, али нема где! У то време, није свако баш тако могао у градске кафане, оне су биле мало отменије, а друго - ту му је седело друштво, комшилук и познаници", прича чика Бошко, човек који је одрастао у Јатаган мали.
Након та два дана, каже он, у дворишту везујем ципеле да кренем у школу.
„Кад мој комшија излази умотан у столњак, го као пролетер, и правац низ улицу. Видело се оно његове срамоте кроз онај столњак, па мени мајка једну руку на очи, а другу себи на очи, па ће: „Црни комшија, па шта би?“. Овај ћутке продужи. Пуче глас – одрали га на покерици. Ја сам тек после рата сазнао да су ту играли озбиљни мангаши, пуни сумњивих пара. А биле су то бећарине, Паки! Ту су женске, ту одела, ту сатови… кола нису имали, за то је требало у оно време право мало богатство. Пази, били су они сиротиња, данас има – сутра нема, али кад се носе… као права господа! Ја сам зато после носио одела цео живот, до у старост, кад више није било потребе“, каже чика Бошко.
Испричао је да је први пут у животу рану видео у Јатаган-мали.
„Неки Цигани се поџапаше на калдрми, те џафте-џафте, па оп, бритвица, па у трбух. Липти оном Циганину крв из трбуха, они њега на нека колица, па у болницу. Претече, али се одсели. Дођу жандари, ко га убоде – нико. Ма к’о један! Нико, не знам, нисам био ту, нисам видео… жандари, шта ће, слегну рамена, па пиши извештај…“
Можда најсмешнија епизода из Бошковог живота у Јатаган-мали јесте повратак из рата.
„Нису „јатаганци“ волели комунисте много, јер су потоњи били одраз нове државе, нових вредности које су биле дијаметрално супротне са њиховим животним ставовима. Нема крађе, нема похаре, нема проституције. То се сматрало реликтом капитализма и класне неједнакости. Са тим је требало раскрстити, а „јатаганци“ , као и многи други су морали пут поља, фабрика, радних акција… тад је, у ствари, та мала кренула да умире. Ја сам из рата дошао 1947. године. Две године након краја рата, био сам у разним деловима бивше државе, јер још нисмо били демобилисани.
Враћам се ја у малу, код мојих родитеља, и ту ћу живети још неколико година, док нисам добио премештај и свој стан, па засновао своју породицу. Међутим, видим ја, људи ме гледају чудно, ретко ко ми се зарадовао, а ја сам у срцу стварно био и даље онај дечак из мале, ма никакав поглед са висине нисам имао према тим људима. Штавише, било ми је драго да ми је мој поручнички чин дао шансу да им се мало приближим. Ипак су то за мене били неки ауторитети. Ја сам живео на њиховој територији, јасна су ми била сва та њихова неписана правила. Доста је њих већ било отишло.“
Најсмешније ми је била ситуација са мојим оцем, када сам се вратио из рата:
„Јел’ сине, шта ти оно беше у рату?“
„Поручник, тата.“
„Кукаван си ти поручник, а вратио се у малу да живиш… па знаш ли ти, човече, шта је поручник? Па, униформа, па рукавице, па чизме, па кола, па сеиз… шта ти имаш од тога? Ти к’о да си са копања дошао“, а ја дошао на одсуство. Након пар дана долазе из месног одбора по мене, амерички џип, возач и водник који ми салутира. Отац стао, ја у униформи, шеретски се смејем:
„Шта кажеш, сад, тајо?“, насмеја се он и пољуби ме.
„Двадесетак година касније, ја увелико у Скопљу, отац је преминуо, а на кућу стигло – решење о експропријацији земљишта и рушењу објекта! Нисам марио много, јер сам знао да ништа ту не могу, а експропријација је неумољива. То је заравњано и ту подигнута зграда, као да никад ништа ту није било. Касније је ту битно промењен крајолик, тако да никад нисам имао жељу ту да прођем, јер ме ништа више није подсећало на дом и то доба“, испричао је чика Бошко.
