Pročitaj mi članak„Čuvena i slavna izreka kneza Mihaila „Zakon je najviša volja u Srbiji“ mogla bi se postaviti kao pravi temelj konservativnim idejama.“
„Чувена и славна изрека кнеза Михаила „Закон је највиша воља у Србији“ могла би се поставити као прави темељ консервативним идејама.“
Стојан Новаковић је био један од најаутентичнијих представника српске конзервативне мисли током друге половине 19. и прве деценије 20. века. Мало је познато да је Новаковић по рођењу добио име Коста које је носио све до студентских дана, када га је и он, као и многи други, у духу свог времена, посрбио у Стојан. Свој друштвено-политички ангажман започео је веома рано. Већ као двадесеттрогодишњак je 1865. основао и уређивао часопис „Вила“ све до његовог гашења 1868. године.
Такође, Новаковић је био и један од учесника у стварању књижевно-патриотске организације „Уједињена омладина српска“ (1866) која је окупљала представнике свих српских крајева. Већ врло брзо, након усвајања Намесничког устава 1869. године, када је установљена подела на либерале и конзервативце, Новаковић улази у политику, али не у редове конзервативаца, већ либерала. Након четири године проведене као „либерал“, Стојан Новаковић прилази конзервативцима Аћима Чумића од када и започиње његова конзервативна животна оријентација.
Иза себе, Новаковић је оставио бројна научна дела, а имао је и завидну државничку и дипломатску каријеру с обзиром да је неколико пута био министар, председник Владе, српски дипломата у Паризу, Цариграду, Петрограду…У свом делу „О улози владаоца у државном организму“ Новаковић детаљно излаже своја конзервативна становишта и размењује их са Живојином Перићем. Ту, где себе и прецизно назива конзервативцем, Новаковић наводи како се конзервативних идеја:
„У Србији још ми напредњаци једини сасвим не одричемо.“
Потом редом побројава да:
„У консервативне идеје иде поглавито чување реда, пажња на традиције колико их има, строго држање законитости, жртвовање свију ситних обзира дисциплини, оданост к својој служби, верност к заданој речи, к своме старијем и к закону, реформе еволуцијом, искреност политичких убеђења без претварања и без шпекулације.“
У истом писму, Новаковић сугерише:
„Изрека кнеза Михаила ,,Закон је највиша воља у Србији“ могла би да се постави као прави темељ консервативним идејама.“
Овај став јасно осликава убеђења готово свих конзервативаца да је, како то Миша Ђурковић у свом делу „Конзервативизам и конзервативне странке“ наводи ,,Поредак извор, основа и услов за све добро у друштву“. Новаковић је у својим излагањима сматрао да владар треба да буде непристрасан.
„Као слика богиње правде везаних очију с теразијама у руци (…) сувремено вршење власти тражи оно што је ред општи, јавни и земаљски.
Вршење власти није уметност, да у њему раде осећања и маште. Оно није борба да у њему раде смелост, страх или освета. Вршење власти треба да буде општа правда, истина и једнакост.“
Иза овако, наизглед, једноставног уметничког описа улоге владара у држави, крије се још једна природна црта Новаковићеве конзервативне личности. Наиме, како Ђурковић наводи, објашњавајући Аристофанов допринос који је овај оставио у наслеђе конзервативизму, сваки конзервативац је „склон књижевном и уметничком представљању својих идеја“, па од тога није одступао ни Новаковић. Ову полемику са Перићем Стојан Новаковић завршава следећим речима:
„Интереси владаоца и интереси народа увек су идентични. Странкама је задатак да служе потребама и интересима народа и да владаоцу помажу у извршавању власти његове. Ако се, какогод, озго или оздо, кривицом владаоца или кривицом народа, поколеба врховна равнотежа свију власти земаљских, послови иду неправилно. Стога је благословен сваки труд који светлошћу размишљања или науке осветљава питања за сваку земљу од најодсуднијег утицаја.“
Приметно је да Новаковић у једном типичном конзервативном духу наглашава потребу за ауторитетом владаоца, без обзира што је он заговорник уставног владара у држави. Такав став потпуно је у складу са чувеним принципом природног ауторитета – Бог на небу, краљ на земљи, отац у кући – који су бискуп Роберт Сандерсон и Сер Роберт Филмер изложили у свом делу „Патриархија“.
Поводом сто година од смрти Стојана Новаковића, Народна библиотека Србије организовала је изложбу у његову част
Новаковић у свом спису „Quid nunc?“ још једном недвосмислено показује искреност својих политичких ставова које заступа, како сам каже, „без претварања и без шпекулације“. У поменутом спису, Стојан Новаковић каже како
„Живот народни не сме да тече како га носе ветрови или таласи (…) правци у њему ваља да се разговетно предвиђају и напред рачунају и навијају.“
Овим се још једном потврђује идеолошка доследност „горостаса српске науке и политике“, како је Новаковића једном приликом описао професор Драган Симеуновић, јер се у наведеним речима указује на једно од општих места конзервативне мисли да еволуција мора имати предност над револуцијом, односно да елементи „рачунања и навијања“, којима се описује мирно, умерено, прорачунато и еволутивно сагледавање будућности, морају имати предност над „ветровима или таласима“, односно над револуционарним и бурним променама. Своју убеђеност у исправност еволутивног напретка и штетност гледишта револуције, коју још именује и као „радикално или демократско“, Новаковић образлаже следећим речима:
„По консервативним начелима поправка се тражи мирним и редовним путем, докле их присталице револуције ломе како стигну. По консервативним начелима неправилно искорењивање једнога зла сеје место њега десетину других зала. Стога консервативац и тражи да се свуда ради мирно и пажљиво.“
Да се ради о аутентичном конзервативном ставу најбоље говоре и речи самог Едмунда Берка, оца модерног конзервативизма, да ће „наше стрпљење постићи више од наше силе“ и да се „у спором и истрајном напредовању види резултат сваког корака“.
Како Ђурковић добро примећује, Новаковићеву недвосмислену припадност овој идеологији видимо и у:
„Заговарању једне класичне конзервативне институције, Сената, који је за владавине напредњака и уведен у Србији. Сенат је, по Новаковићу, онај инструмент који најбоље може да уравнотежи сталне сукобе између Представничког дома и владара. Он усмерава Скупштину и штити владаоца“
Иако се Новаковићу није свидело што нови устав, који је усвојен након Мајског преврата 1903. године, „није предвидео дводомни систем и што је укинут Сенат кога је сматрао значајним корективом у обуздавању притисака који би долазио од стране скупштинске већине“, како је то запазио Михаило Војводић:
„Најважније од свега било је, за њега, то што је у земљи обезбеђен уставни живот.“
Поред богатог литерарног дела које је оставио иза себе, Новаковић је постигао и оно о чему вероватно сваки државник сања – вечно име и захвалност свог народа, као и спремност будућих генерација да из његовог дела црпе снагу за будући национално-просветни рад.
