Pročitaj mi članakNedavno je ekumenski carigradski patrijarh Vartolomej potpisao ukaz kojim priznaje autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve, ali samo na teritoriji Ukrajine. Da pojasnimo, kanonska teritorija priznatih pravoslavnih crkvi nisu nužno i državne teritorije koje je u imenu same crkve.
О процесу признања и георелигијским сплеткама, којима се служи у остваривању геополитичких и геостратешких интереса смо писали раније. Овдје ћемо се задржати на ономе што вероватно слиједи у православном свијету, посебице у околностима наводно напетих односа између Минска и Москве, иако је руско министарство спољних послова 11. јануара (сијечња) навело како нема никаквих већих спорова између двије земље и владе, те да Русија и Белорусија, као стратешки партнери, све проблеме решавају у оквиру тијела надлежних за свако од отворених питања.
Враћајући се на православну заједницу, након што је патријарх Вартоломеј из Цариграда одлучио укинути Цариградску ратификацију из 1686. године, гласови присталица црквене независности су све гласнији и у Минску. Овдје треба појаснити да је Кијевска митрополија, прије подвргавања Московској патријаршији, укључивала подручје не само данашње Украјине, већ и данашње Белорусије, па стога такозвани “томос” о аутокефалности треба дати не само украјинској, него и белоруској цркви.
Данас представници самопроглашене и ни од кога признате Белоруске аутокефалне православне цркве (БАПЦ) отворено говоре о овој теми. Но, занимљиво је и ко му је дао простор за ове изјаве. Наиме председник ове организације, “надбискуп” Свјатослав Логин, дао је опширан интервју о овој теми и захтјевима такозване Белоруске аутокефалне православне цркве у интервјуу за радио Радио Слободна Европа.
“Имамо све канонске основе да црква у Белорусији буде независна и право да прогласи аутокефалност”, рекао је “надбискуп” Свјатослав.
Православни белоруски националисти се боре за црквену “независност” нешто мање од стотину година, али их то не спречава да за свог претка сматрају Гргурја Цамблака, црквеног вођу 14. и 15. веку, рођеног у Бугарској. Прво проглашење белоруске аутокефалности се догодило 1927. године, на врхунцу бољшевичке “белорусизације”. Иницијатор је био бискуп Бобрујски Филарет, који се касније покајао због почињеног раскола и вратио у окриље Руске православне цркве. Белоруска аутокефална православна црква је посебном повељом потврдила “безувјетну оданост” совјетској влади и “одлучну осуду” контрареволуције. Међутим, то није спасило “аутокефалну цркву” од репресије тридесетих година прошлог века, током којих је потпуно уништена.
По други пут је аутокефалност проглашена 1942. године. У окупираном Минску се окупило такозвано Свебелоруско црквено вијеће, на којем су његови чланови упутили позив цариградском патријарху с молбом “да им да свој апостолски благослов за самосталан живот Свете православне цркве у Белорусији”.
Овај је захтјев прихваћен на иницијативу нацистичке управе, што је јасно наведено у самом документу:
“Године 1941. немачка војска је ослободила Белорусију од бољшевика и Пољака, а чином Генералног управитеља за Белорусију од 3. октобра (листопада) 1941. је легализиран живот православне цркве у Белорусији и њезина аутокефална контрола.”
Након рата су се белоруске “вође” из времена окупације одрекле аутокефалности која је проглашена под притиском нациста. У емиграцији су се придружили свештенству Руске православне цркве.
Међутим, међу националистима из малих градова који су се борили на страни нациста је било пуно присташа аутокефалности. У лето 1948. у немачком граду Констанци су трећи пут најавили стварање Белоруске аутокефалне православне цркве. Важно је напоменути да је за председника “Белоруске цркве” изабран “бискупа украјинске аутокефалне православне цркве” Сергеј Охотенко.
Садашњи вођа белоруске “аутокефалне” цркве, који је потрчао дати интервју за Радио Слободна Европа, такође долази из Украјине. Вјачеслав Вјачеславович Логин, који себе назива “надбискупом” Свјатославом, рођен је у Чернихиву, дипломирао на Кијевском политехничком институту, а потом на Кијевском теолошком сјеменишту. Пут свештеника у расколничкој цркви је започео у Канади и наставио у Сједињеним Државама. Вјачеслав Вјачеславович је повезан с Белорусијом само преко предака, то јест, посредно.
Од организације коју води су сви храмови изван Белорусије и налазе се у Сједињеним Државама, Канади, Аустралији и Великој Британији. Средиште такозване Белоруске православне цркве је катедрала св. Ћирила Туровског у Њујорку.
Током година се број жупљана БАПЦ брзо смањује, јер су се белоруски исељеници асимилирали, али и због чињенице да “аутокефални хијерарх” Свјатослав сам себе дискредитирао сталним свађама, унутар заједнице и с другим црквама.
У самој Белорусији се непризната БАПЦ бави више политичким него духовним активностима. Њени представници могу се видјети на догађајима парохијских националиста, као на Дан воље, Чернобилског пута и других догађања. 2016. је један од “свештеника” примијећен да је јавно благословио милитанте радикалне организације “Млади фронт” који су изразили спремност “за одбрану Белорусија од руске агресије”.
На последњим парламентарним изборима у Белорусији је самозвани свештеник Леонид Акалович у својим изборним говорима обећао је да ће Белорусија увести један државни језик, успоставити ригидну границу с Русијом и депортирати “свакога ко не призна њихову независност, историју, језик белоруску националну цркву”. Наравно, с таквим програмом Акалович је добио незнатан број гласова.
Став врховног руководства Белорусије око Белоруске православне цркве је огледало контрадикторних интеракција Лукашенка са жупним националистима. На примјер, 2002. су власти из Минска срушиле “аутокефални храм” који се градио, да би 2017. вођа расколничке цркве са сједиштем у Америци, Свјатослав Логин, био позван на Свјетски конгрес Белоруса у Минску на којем је судјеловао и министар спољних послова Белорусије Владимир Макеи.
Штовише, Свјатослав Логин је у Белорусију ушао из Украјине, и то тек у другом покушају и на директну интервенцију министарства спољних послова Белорусије. Прије тога су белоруски граничари одбили допустити госту из Америке да уђе у земљу, стављајући у његову путовницу печат којим се забрањује улазак у Белорусију. Сам Свјатослав Логин је врло оптимистичан у погледу изгледа “независности” његове цркве.
“Мислим да садашњи предсједник разумије да пуне власти може бити само када постоји независност, не само политичка, већ и духовна”, рекао је у једном интервјуу “надбискуп” такозване Белоруске православне цркве.
Лукашенко на путу у аутокефалности?
Предсједник Белорусије, Александар Лукашенко, 3. листопада 2010. је посјетио Турску и тада се сусрео с цариградским патријархом Вартоломејом. Према бројним изворима, једна од тема затворених преговора било је питање могућности додјеле аутокефалности Белоруској цркви. Важно је напоменути да је уред за односе с јавношћу предсједника Белорусије рекао следеће:
“Патријарх Вартоломеј је срдачно дочекао Александра Лукашенка. Састанак је одржан у врло топлом и повјерљивој атмосфери. Председник белоруске државе и патријарх разговарали су о односима између цркве и друштва. Александар Лукашенко детаљно је извијестио о томе како се у нашој земљи развијају односи наше владе и православне цркве.”
Питање је зашто Вартоломеј вјерује да је Белорусија у његовој надлежности, ако у тој земљи не постоји нити један храм Цариградске патријаршије?
У лето 2013. је Лукашенко у посљедњем тренутку одбио ићи у Кијев на прославу поводом 1025. годишњице преласка Русије на хршћанство, иако су на свечаности назочили Владимир Путин и бивши украјински предсједник Виктор Јанукович. Уочи прославе је Лукашенко новинарима рекао да је присталица поступне реформе цркве, укључујући и промјену језика богослужења. Захтјев за увођењем “промјена” у белоруски црквени живот, умјесто црквенославенског језика, одлика је присталица аутокефалности и жупних националиста. Када је у децембру (просинцу) 2013. патријарх Кирил именовао митрополита Павла Пономарева, заговорница аутокефалности и новинарка Комсомолске Правде у Белорусији, Ирине Козлик, назвала га је егзархом Белорусије.
Током интервјуа с новим егзархом, она га је формуларно питала:
“Под владиком Филаретом су се службе Белорусији почеле проводити на белоруском језику. Хоћете ли научити језик? Белорусија је земља, не као Русија, са својом вјерском традицијом. Јесте ли спремни за ово?”
Овдје се не спомиње случајно почасни патријархални егзарх Белорусије Филарет. Стратешки циљ независних цркава је супротставити се својим претходницима. Белоруски русофоби, којима се преко такозване Белоруске православне цркве управља из Њујорка, очекују да ће их користити као адут у својој аутокефалној игри. У међувремену, њима склони медији у земљи траже било какав изговор како би убацили клин између садашњих и бивших егзарха.
Често им такву пригоду љубазно пружа и предсједник Белорусије. Наиме, прошле године је Александар Лукашенко посјетио цркву на Ускрс белоруских светаца, гдје се сусрео с Филаретом и честитао му на последњем рођендану. Након тога је националистички лист Наша Нива објавио чланак с провокативним насловом: “Зашто се на Ускрс Лукашенко није састао с митрополитом Павлом, него с Филаретом.”
У публикацији се, између осталог, наводи:
“Морамо одати почаст митрополиту Филарету, који се ни на који начин не препушта мамцу “аутокефалности” и не проводи субверзивне активности у Белоруском егзархату. Владика Павле се такође залаже за јединство Руске цркве. Почеком 2015. године изјавио је да је питање које су поставили бројни свештеници и лаици о давању “самоуправе” белоруској цркви, што је први корак према аутокефалности, уклоњено с дневног реда”, наглашава Наша Нива.
Међутим, независне тенденције у Белоруском егзархату несумњиво постоје. Оне су се, примјерице, манифестоване током посјета патријарха Кирила Минску када је судјеловао у састанку Светог синода Руске православне цркве у листопаду прошле године. Већ на дан доласка патријарха Кирила догодио се скандал. Свештеник Александар Шрамко је објавио увредљив статус на својој Фејсбук страници у којем је оптужио Кирила за “демонстративни презир” према људима. Рекао је како врховни поглавар Руске православне цркве није ни близу римском папи који пере ноге илегалним мигрантима. Након овог иступа је декретом митрополита Павла Шрамку забрањено обављати све свештеничке дужности годину дана. Након тога је бивши клерик цркве св. Миховила Арханђела у Минску коначно престао скривати своје “погледе”. Тврдио је да је прије свега, према његовим увјерењима, екуменист, те стога иде “и католицима и протестантима”. Друго, по његовом мишљењу, Белоруси би требали имати “аутокефалност у глави”, Треће, он не види будућност Руске православне цркве у Белорусији.
“Према резултатима свих састанака и разговора, постоји осјећај да патријарх Кирил има мање изгледа у Белорусији него у Украјини”, рекао је Александар Шрамко.
Унаточ чињеници да се Белоруски егзархат, као део Руске православне цркве, придружио одлуци Светог синода Руске православне цркве и разријешио се еухаристијско заједништва с Цариградском патријаршијом, протојереј Фјодор Повни, којега зову “Лукашенковим исповједником”, дао је недвосмислен приговор. У својој недељној телевизијској емисији Недељна проповијед, изјавио је да је синодална одлука “изазвала забринутост код многих свештеника, али и многих обичних вјерника лаика”. Позвао је да се одбаци овај “наметнути компромис” којим се хкршћанство покушава искористити и прилагодити “тренутном времену”.
“Ако негдје и примијетимо поремећај, то не смије бити разлог да стварамо препреке и градимо баријере”, рекао је отац Фјодор и наговијестио потребу за јачањем пријатељства с Цариградском патријаршијом.
Протојереј Фјодор Повни и његова духовна дјеца, надалеко су познате у црквеном окружењу по аутокефалним склоностима. Исто мишљење дијели и бивши клерик Александар Шрамко, који је на Фејсбуку написао:
“Свако тежи аутокефалности, ако је то тако. И Лукашенка такође сања о њој. У том га не ометају ни будалаштво или други недостаци, већ снажна зависност о Москви. Он је само марионета. Чак је и митрополит Павле био присиљен од њега тражити траншу зајма.”
Са Шрамковим ријечима се подудара део из извјештаја британског Краљевског института за међународне односе из студеног прошле године.
“Фјодор Повни, лични исповједник Лукашенка, неколико пута је отворено вријеђао митрополита Павла и сада чини све што је у његовој моћи како би ограничио утицај московске патријаршије унутар Белорусије”, пише лондонски институт.
Други високи “независни” званичник у саставу Белоруског егзархата је протојереј Сергеј Лепин, који је данас предсједник Одјела за синодалне информације. Иза њега је читав низ русофобних афера. 2012. је објавио је пост на свом Ливе Јоурналу у којем је предложио обнову Великог Војводства Литваније, уједињујући Белорусију, Литванију и регионе Смоленск, Бријанск и руски Калињинград у једну државу. Врло мало људи је примијетило скандалозну прославу на коју је прошле године дошао Сергеј Лепин. 25. марта (ожујка) 2018. су белоруски националисти уз потпору власти бучно прославили 100. годишњицу проглашења фантомске Белоруске народне републике која је постојала само у свијести шачице националиста.
Наиме, Белоруска народна република је настала на подручју којег су немачке трупе окупирале темељем мировног споразума у Брест-Литовску, а основана је од стране локалних политичара окупљених у Белоруски национални савјет крајем 1917. Почела се гасити с повлачењем немачких трупа на истоку крајем 1918. и убрзо је престала постојати како би била успостављена Белоруска Совјетска Социјалистичка Република.
Протојереј Сергеј Лепин је дошао на ову прославу и одржао ватрени говор у којем је војнике Белоруске народне републике назвао “борцима против освајача”, али не немачког окупатора, већ Руса.
Прошлог маја (свибња) је Александар Бабук, жупљанин катедрале Светог Духа у Минску, написао је отворено писмо патријарху Кирилу у којем је рекао да је Сергеј Лепин позвао судионике акције “Бесмртне пуковније” у Белорусији нацистима и отворено им пријетио. Овдје имамо парадокс да белоруски грађанин који јавно користи белоруски нацистички поздрав нацистима прозива људе који као светињу чувају сјећање на своје претке који су погинули у Великом домовинском рату и за побједу над нацистичком кугом.
Истовремено се у црквеном животу у Белорусији глорифицирају нацистички колаборационисти. 2016. је у цркви у Гродну отворена књижница названа по пјесникињи Лариси Генијуш, једне од потписнице апела Адолфу Хитлеру да успостави “Белоруски протекторат у оквиру Чешке и Моравске Републике”.
“Ми, Белоруси, добро знамо да је наша домовина Белорусија од комунистичког јарма ослобођена од стране велике немачке војске”, пише у писму којег је потписала и Лариса Генијуш, која је позната и по свом изразито негативном ставу према белоруским партизанима, које је видјела као главне кривце за патње Белоруса и других народа током нацистичке окупације.
Иницијатор отварања књижнице назване по колаборационистичкој списатељици из Белорусије је био је ректор Коложскаје цркве, протојереј Александар Болоников.
Чак и овдје имамо прсте Радија Слободна Европа који је објавио интервју протојерејом Болониковим, који Ларису Генијуш назива “правом Белорускињом” и “искреним патриотом своје домовине”.
“Свиђају ми се њезина дјела. Зато говорим својој дјеци да виде како су лијепе пјесме на нашем белоруском језику, како лијепо звуче и с којом љубављу пјесникиња пише о сваком комаду белоруске земље”, рекао је Болоников за Радио Слободна Европа.
И то није једини случај “црквеног поштовања” Ларисе Генијуш у Белорусији. У близини Цркве св. Тројства у селу Зелва, 130 километара од Гродна, подигнут јој је споменик, а црква је организирала стални музејски поставку њој у част. Очито да љубав према колаборационистима веже шпиљске националисте свих боја. У овом случају “расколнике” или оне који су остали блиски канонској цркви, потпуно свеједно.
Као што можете видјети, Белорусија има свог Денисенка, Порошенка и Драбинка, што значи да би се у белоруском црквеном животу у будућности могао поновити украјински сценариј. Штовише, Цариградска патријаршија и не скрива своје расколничке планове. Представник цариградског патријарха на Свјетском вијећу цркава, архиепископ Јов, у интервјуу за украјинско уредништво ББЦ-а је изјавио да би црква у Белорусији могла бити проглашена аутокефалном, само треба да секуларне и духовне власти Белорусије пошаљу петицију у Цариград.
Како се Руска православна црква и канонска црква Белорусије могу супротставити овим трендовима, који су само наизглед канонска питања?
Чини се да постоје два главна подручја дјеловања. Прво, Москва још увијек има овласти да очисти белоруски егзархат од свештеника с аутокефалним и националистичким тежњама. Случај Александра Шрамка је показао да за то постоји правни механизам. Друго, што је посебно важно, у црквеном окружењу треба промовисатии идеју националног јединства Велике, Мале и Бијеле Русије, која би требала постати идеолошка алтернатива шпиљском национализму, који из године у годину јача своје позиције у цркви и другим сферама белоруског друштва. Први корак у том смјеру би могла би бити дуго очекивана канонизација архиепископа Јосифа Семашка, под чијим се водством пола милијуна белоруских унијата 1839. године “ујединило с љубављу” с Руском православном црквом.
Иако се ове теме могу чинити спореднима у трећем миленију, не заборавимо огледни примјер георелигијског експанзионизма помоћу протестантских цркви у Латинској Америци и политичког утицаја сваке од њих у земљама Јужне Америке. Говорити о аутокефалности украјинске цркве, чиме украјински вјерници нису добили ништа и своју су аутономну, иако је и аутокефалну православну цркву, дали у руке цариградског патријарха. Све приче о слободи и независности Белорусије кроз стицање аутокефалности долазе из Белоруске аутокефалне православне цркве са сједиштем у Њујорку, док у Белорусији ову идеју горљиво промиче Радио Слободна Европа. Не треба посебно наглашавати да би у овом процесу прва глава која би пала била она Александра Лукашенка, што он врло добро зна.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
