Pročitaj mi članakNedavni lokalni izbori u Republici Srpskoj, 2. oktobra ove godine, protekli su u znaku kontroverzi koje je izazvala odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine da prihvati apelaciju bošnjačkog člana Predsjedništva BiH Bakira Izetbegovića, čiji je cilj bio da ospori obilježavanje 9. januara kao Dana RS.
Недавни локални избори у Републици Српској, 2. октобра ове године, протекли су у знаку контроверзи које је изазвала одлука Уставног суда Босне и Херцеговине да прихвати апелацију бошњачког члана Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића, чији је циљ био да оспори обиљежавање 9. јануара као Дана РС.
Будући да у овој земљи такви паралелни токови нису изузетак, већ правило, и наредни општи избори 2018, судећи према низу индиција, биће одржани у сјенци новог повода за националне тензије – намјере исте адресе, кабинета предсједника Странке демократске акције, да доведе у питање и сам назив Република Српска.
За сада, нови бошњачки подухват са централистичким предзнаком још је у рукама интелектуалне пјешадије, са тенденцијом да се у њега ускоро укључи и политичка артиљерија. Најгласнији заговорник напада на име РС у Федерацији БиХ већ годинама је професор Факултета политичких наука у Сарајеву, Суад Куртћехајић.
„Непојмљиво је да се ратним челницима РС суди или им је већ пресуђено за најстрашније злочине, а истовремено тај назив Република Српска и даље остаје као назив ентитета. То је огроман проблем и због тога се грађани РС који нису Срби осјећају несигурним, а ови, пак, као да је РС њихово власништво“, поручио је Куртћехајић у једном од ранијих јавних иступа.
Да његове екстремне замисли нису тек пуке вербалне егзибиције без икаквог одјека ван академске сфере, показала је прошлогодишња вишемјесечна процедура у Парламенту БиХ са циљем да се Суторина, насеље у општини Херцег Нови, издвоји из Црне Горе и припоји Босни и Херцеговини. Сумануту инцијативу јесте формално покренуо посланик СДП-а Денис Бећировић, али је њен стварни креатор био управо Куртћехајић, који је, да ствар буде бизарнија, и сам рођен у Црној Гори, у Бијелом Пољу.
Захваљујући дејтонском механизму ентитетског гласања, овај гротескни „империјални сан“ заустављен је у заједничким органима БиХ, али то није поколебало живописног научника. Вратио се на домаћи терен, инсистирајући на подношењу тужбе Европском суду за људска права у Стразбуру, очекујући да ће та институција „пресудити како у називу ентитета не смије бити одредница једног народа“.
Научен у случају Суторине да не може да иде главом кроз зид, Куртћехајић се опредијелио за „лукавију“ тактику, па за ентитет против чијег постојања се изјаснио много пута сада тражи „неутрално име“. Иако је пракса европских и домаћих правосудних структура таква да би, у хипотетичком случају усвајања одлуке о неприхватљивости постојећег назива, самој Републици Српској било препуштено да процијени шта подразумијева таква терминолошка „неутралност“, и покретачи читаве акције из Сарајева спремни су да „помогну“ на данајски начин.
Тако су, према незваничним информацијама из водеће бошњачке странке, у оптицају идеје попут „Република СБХ“, односно „Република Српска, Бошњачка и Хрватска“. Варијанта са очигледним циљем обесмишљавања званичног пуног имена РС, па и ругања на тај рачун, није нарочито оригинална, јер функционери и чиновници Хашког трибунала већ скоро двије деценије за језик(е) Јужних Словена користе искључиво скраћеницу са три слова – БХС, што у њиховом тумачењу значи „босанско-хрватско-српски језик“.
Познато је да Суд у Стразбуру, као услов да расправља о било каквој тужби, инсистира на чињеници да су исцрпљена сва правна средства за тај предмет у земљи из које тужба стиже. Због тога би Куртћехајићева опција морала да сачека потенцијалну апелацију Бакира Изебеговића Уставном суду БиХ, тијелу са уходаним односом снага 5:4, гдје два бошњачка и три страна члана редовно прегласавају два Србина, са тандемом Хрвата или без њих.
А док се температура у овом домену не приближи тачки кључања, није на одмет разјаснити аутентичне околности настанка назива Република Српска 1992. године, у времену када је стварност демантовала крваву утопију, према којој заједнички живот муслимана, Хрвата и Срба није могућ на нивоу Југославије, али јесте у „сувереној БиХ“.
Причу о томе актуелизовао је Горан Марић, предратни музички менаџер и сива еминенција „новог примитивизма“, познат и под некадашњим естрадним псеудонимом Малколм Мухарем. Он је прије двије недјеље у интервјуу за Недељник рекао да је име Република Српска његова идеја, настала у разговору са Соњом Караџић и Драгославом Боканом. Према Марићевој тврдњи, њих двоје су се одушевљено сложили са приједлогом, отварајући и дилему да ли Српска треба да буде република или монархија.
Соња Караџић, кћерка првог предсједника РС Радована Караџића, потврђује Марићеву верзију. „У принципу, он јесте у праву. Могуће је да је он први изговорио то име, у дружењу троје младих људи који су износили идеје о називу, јер смо сви у то доба претходне одлуке о називу третирали као прелазна рјешења“, каже Соња Караџић за Недељник.
Наша саговорница, која је данас потпредсједник Народне скупштине РС и посланик СДС-а у парламенту Српске, а тада је била у Прес центру Владе РС, хронолошки лоцира разговор током којег је први пут поменуто име Република Српска у почетак или средину јула 1992. године и прецизира да се то десило у мотелу „Олимпик“ на Палама. Она се присјећа да су неколико дана касније све троје били у Београду, гдје се у ширем кругу људи, а међу њима су били Маја Гојковић, Исидора Бјелица и сада покојни Драгош Калајић, дефинитивно „исклесао“ тај назив. Због тога је Гојковићева, помиње Соња Караџић анегдоту скорог датума, приликом недавне посјете Народној скупштини РС, гдје је боравила као предсједница парламента Србије, рекла домаћину Недељку Чубриловићу „да није само гост у НСРС, већ је и једна од кума Републике Српске“.
У сваком случају, након тих почетних корака, иницијатива је брзо озваничена гласовима посланика ратног сазива, па је српска територија добила, након што је током 1992. прво била „Српска Република БиХ“, а затим само „Српска Република“, 14. септембра те године добила треће и коначно име – Република Српска.
Ипак, за пажљиве посматраче јавних иступа актера тог времена одређене ситуације стварају недоумице. Драгослав Бокан, ратни командант добровољачке војне формације „Бели орлови“, у појединим реминисценцијама потврђивао је „тројно коауторство“ идеје о имену РС. Такође, министар образовања у првој влади РС, проф. др Љубомир Зуковић, прије четири године објавио је текст у којем истиче да је идеја да замјеница „српска“ постане именица, као у случају Француске, Чешке и низа других европских држава, у ствари, била његова.
Он је и сада, у разговору за Недељник, остао при тој тврдњи, истичући да је све околности у вези с тим детаљно описао у својим књигама „Убеђења и убеђивања“ и „Српска је рођена“. Према Зуковићевим ријечима, ову идеју је први пут саопштио политичком врху РС на састанку у паљанском одмаралишту „Кикинда“, почетком августа 1992, којем су присуствовали предсједник РС Радован Караџић, тадашњи премијер Бранко Ђерић, први човјек НСРС Момчило Крајишник, министар информисања Велибор Остојић и директор Српске телевизије Илија Гузина.
„Са називом Српска Република, наша држава и даље нема име“, присјећа се Зуковић свог образложења на том скупу, док је објашњавао осталима зашто тражи ротацију у редосљеду ријечи. Он додаје да је Крајишник одмах реаговао и затражио од Остојића и Гузине да ново име још исте вечери почне да се користи у ТВ дневнику, што се и десило. Међутим, Зуковић се, кроз смијех, осврнуо и на Крајишниково „лукавство“ на сједници НСРС на којој је у септембру усвојен приједлог новог имена, јер је стари назив покушао да прикаже као „грешку из ранијег записника, коју он сада исправља“.
„Недавно је у својој књизи ‘Јачи од силе и судбине’ Крајишник ипак истинито описао читаву ситуацију“, закључује Зуковић, актуелни потпредсједник Академије наука и умјетности РС и члан Сената Републике Српске, који данас, као универзитетски професор у пензији, живи у Новом Саду.
Ту није крај дилемама о настанку имена, јер се у сјећањима релевантних свједока ове епохе интерно помињу и друге идеје за назив. Конкуренцију садашњем имену Република Српска није, као што би се могло очекивати, представљала замисао Српске радикалне странке да то буде „Западна Србија“, јер би то, већ у старту, стварало збрку због простора с друге стране Дрине, од Лознице до Ужица, за који се дуго времена веже ова одредница. Мање је познато да је већу тежину имао приједлог „Нова Србија“, али се на крају од тога одустало, јер би било какво помињање Србије у називу републике, процијењено је тада у српском врху у БиХ, отежало ионако веома компликовану позицију званичног Београда на међународној сцени.
А када је ријеч о људима, поједини познаваоци тадашњих дешавања тврде да је истински креатор имена РС – Никола Кољевић, ратни потпредсједник Српске, од чије трагичне смрти ће 25. јануара 2017. протећи пуних 20 година. Кћерка Николе Кољевића, проф. др Богдана Кољевић, научни сарадник Института за политичке студије у Београду, нема сазнања о очевој улози у осмишљавању назива Републике Српске, али сматра да је било „природно и нормално да се првобитни назив Српска Република БиХ промени у тренутку када су сви српски посланици и комплетно руководство били приморани да се изместе на српску територију“.
„Јер у том часу је, заправо, БиХ престала да постоји, с обзиром на то да је подељена на три народа, три територије и три војске, а први апсурд тзв. међународне заједнице био је да је управо таква БиХ примљена у УН“, сматра проф. др Богдана Кољевић, истичући да „никаква решења о имену која би у себе укључивала одредницу Србија никада ни озбиљно ни званично нису била у оптицају“.
Иако данас постоје различите процјене о томе колико је назив Република Српска заживио међу обичним људима током двије и по деценије, што се илуструје тврдњом да се у свакодневном говору врло ријетко самостално користи именица „Српска“, саговорница Недељника нема дилему.
„Мало је рећи да је заживело – у битним аспектима то је сада можда и најживље српско име. И то пре свега у народу који РС сматра државом. А осећај народа је трајна категорија, јер увек далеко надилази поља привремених или повремених политичких и медијских пристрасности“, каже проф. др Богдана Кољевић.
С друге стране, Љубомир Зуковић каже да памти реакције Николе Кољевића и Радована Караџића из 1992. на нови назив републике.
„Кољевић је био на преговорима у иностранству када само о томе одлучивали, а када смо се срели након његовог повратка, за идеју о имену рекао ми је: Није лоше, али има једну ману, тешко га је превести на енглески језик. На то сам му, уз смијех, одговорио: Шта ме брига“, каже Зуковић, додајући да му је Караџић тада пренио да су прве реакције на нови назив биле одличне и да се „сви отимају за ново име“.
За Соњу Караџић, када је ријеч о питању настанка имена, нема никаквог повода за ривалитет. Она сматра да је „најближе истини читаву идеју назвати међугенерацијским колективним дјелом“, а за трио у којем се, са Марићем и Боканом, нашла приликом помињања новог назива, она каже: „Ми нисмо били организација, већ млади људи који су кроз неформалну, опуштену причу дошли до те замисли, а данас нам је лијепо у души зато што знамо да смо били дио тога“.
Ипак, постоје и они којима назив РС изазива потпуно супротну реакцију. Осим фамозног Суада Куртћехајића, на сарајевској јавној сцени постоје и друге личности, које додатно помјерају границе бошњачког радикализма. Један од њих је Ибрахим Бушатлија, географ и члан Академије наука БиХ. На скупу Форума бошњачких интелектуалаца, 14. децембра 2015, он је бурно реаговао на Куртћехајићево заговарање „промјене имена РС правним путем“.
„Ми правним поступцима не можемо више ништа направити. Ми се морамо упитати – имамо ли ми силе или немамо? Ако смо спремни признати да немамо силе, наставимо се играти правно. Али ја сматрам да ми силе имамо и да наш војни и обавјештајни естаблишмент треба поручити Бањалуци – будете ли правили државу, добићете рат“, бијеснио је Бушатлија.
Када је причу допунио тврдњом да би Бошњаци у рату који он заговара „побиједили Србе квантитативно“ и подсјећањем да његов народ „има примјере да неко дође кад им затреба, од Алжираца до Ал Каиде“, Куртћехајић га је упозорио да би видео запис са јавне трибине могао отићи у медије. На то је „јастреб“ Бушатлија, довршивши (не)могућу мисију претварања Куртћехајића у „голуба“, одговорио да му је сасвим свеједно и да он нема намјеру да „чека до кијамета“ да правним механизмима буде остварен циљ демонтаже РС.
Уколико се ускоро испостави да постоји чудесна симбиоза између оног што Суад Куртћехајић мисли, Ибрахим Бушатлија говори, а Бакир Изетбеговић ради, апелација Уставном суду БиХ о имену РС отвориће нову етапу жестоких националних тензија. Наравно, то може да буде повод за национално одговорну политику у Српској, али и идеалан терен за разне манипулације. Од оних које пласирају ововремени „родољупци“ из Стеријине књижевне радионице, до друге врсте демагогије, оличене у матрици „народ нема шта да једе, а ви ту паламудите о некаквим симболима“.
А да симболи, ипак, знају да буду и те како важни, показује примјер Амора Машовића. Њега је Алија Изетбеговић у тестаментарном интервјуу из 2003. за сарајевски „Старт“ означио као „младог политичара којем највише вјерује“. Не марећи за тај предсмртни „комплимент“ оснивача СДА, страни фактор је Машовића од оснивања Института за нестала лица у БиХ до данас третирао као вјечног неупитног шефа овог тијела, задуженог да трага за тијелима жртава посљедњег рата.
Иако такав статус подразумијева минимум објективности и непристрасности, не тако давно, Амор се јавно „похвалио“ да никада у животу није изговорио официјелно име „мањег бх. ентитета“. Будући да ово извитоперено лично правило изискује надљудске напоре и апсолутну концентрацију у сваком моменту, Машовић је, свакако, заслужио уврнуто признање и од оних које назива „Бањалуком“ и другим еуфемизмима. Јер, несвјесно је дао рецепт за излаз из кризе на хоризонту. Још само да убиједи Бакира Изетбеговића да је боље да слиједи његов резон, што се тиче назива Република Српска, него да апелацијом покреће лавину која може затрпа мету, али и стријелца.
