Pročitaj mi članakKAKO rat u Ukrajini traje i širi se, sve je jasnije da će njegov ishod imati dalekosežne posljedice na američke interese u Evropi.
Европа је већ и политички и економски сломљена па је, наиме, сада преостало само да се у тим рушевинама спашавају амерички интереси. Досадашњи ток рата је у знаку пораза и Украјине и Запада а, како ствари изгледају, пораз ће бити и његов крајњи исход.
Амерички предсједник Џо Бајден је недавно на једном предизборном скупу изјавио да ће европске земље које се граниче са Русијом, укључујући Пољску, „остати саме ако Украјина изгуби у рату са Русијом“.
Посебно је занимљиво да је амерички предсједник такође забринут да ће и „земље Балкана одлучити да се понашају неутрално ако Кијев буде поражен“. И зато, рекао је он, „не можемо дозволити да НАТО пропадне“.
Свима је, међутим, одавно јасно, како је то једини јавно признао мађарски лидер Виктор Орбан, да рат у Украјини нема никакве везе ни са Украјином ни са Европом него прије свега са америчком амбицијом да се дочепа природних потенцијала Русије и њиховом контролом. И онда освајањем тих потенцијала, а тиме и Русије, отвара се пут до крајњег циља – Кине.
Тако би се Кина одсјекла од свога залеђа, природних ресурса и подршке руске технологије. То би, по америчким процјенама, у рату против Кине знатно ослабило кинеске могућности.
То је основна калкулација Америке, а они што се и даље представљају као Колективни запад нису уопште важни.
Без обзира на здравствено стање предсједника Бајдена, његове ријечи, наравно, слиједе и други који су у функцији америчке освајачке политике а коју симболизује Украјина. Тако је у исто вријеме Парламентарна скупштина НАТО пакта, чији је придружени члан и Србија од 2007. године а у којем статусу је од недавно и „Скупштина Косова“, у стварности и „Косово“, припремила извјештај о намјерама Северноатлантске алијансе према Србији и Републици Српској.
Оцењује се, такође, да је ријеч о простору „на прагу Алијансе“ и да је у свјетлу стратешког надметања зато од посебног значаја.
Основу чини приједлог драстичног ограничавања постојећих овлашћења Републике Српске. А када је ријеч о Србији препоручује се „одговарајући притисак“.
Уз захтјев већег ангажовања НАТО савезника, сугерише се „украјински модел“ који је и довео до рата у тој земљи. А крајњи циљ је чланство у НАТО пакту с тим што би у Босни и Херцеговини требало извршити уставне реформе којим би се укинула права конститутивних народа.
Индиректно су поручује да у случају непослушности Републике Српске треба да буде „спреман и одговор“.
Нејасно је какав би то требало да буде одговор, али се предлажу додатна средства за мисију ЕУФОР-а. Али, мисија ЕУФОР је у Босни и Херцеговини на основу сагласности Савјета безбједности а не НАТО пакта.
У преводу са бирократског језика, да ли ће се пораз у Украјини покушати да надомјести на Балкану?
И како? Употребом силе? И ко би то могао да уради?
Америка се полако припрема да напусти Европу као стратешки интерес па се буди сумња да би на крају поражена и сломљена Европа, тачније Европска унија, могла да покуша да своју силу тестира на Западном Балкану. То је могуће, али ипак мало вјероватно.
Све већ толико пута виђено али се упорно задржава модел који је и довео до дубоке кризе. Зато не би требало имати било каквих илузија.
Други дио приједлога се односи на Косово и његове „оружане снаге“ које би наводно требало да буду формиране од постојећих Косовских безбједносних снага. И, по први пут се предлаже да се размотри чланство „Косова“ у програму Партнерства за мир у којем је већ Србија.
Те косовске снаге већ дуго учествују у програмима и тог Партнерства и мисијама заједно са углавном британским и америчким војним снагама.
Помињу се, наравно, и страни утицаји које треба сузбити када је у питању Западни Балкан, врло конкретно се издваја Кина а ту је и Русија. Али, оцјењује се, Кина је највећи проблем.
У извештају се тврди да је Кина на цијелом Западном Балкану од 2009. до 2022. инвестирала 32 милијарде евра.
Са инвестицијама од 1,4 милијарде евра само у 2022. години Кина је постала највећи појединачни инвеститор у Србији.
За Русију се оцјењује да су њене везе са Србијом и Србима углавном политичке али се и истиче да је предсједник Републике Српске Милорад Додик европски лидер који је највише пута био у Москви од почетка рата у Украјини.
Симболику западних немогућности је показало и недавно обиљежавање 80. годишњице искрцавања западних савезника у Нормандији. Више је личило на парастос садашњој моћи него на сјећање на снагу оних који су се тада давно искрцали на француским обалама.
Празнине парастоса је попуњавао неизбјежни Владимир Зеленски.
Све је било апсурдно: од Зеленског до њемачког канцелара Олафа Шолца против чије земље је и било то искрцавање. А британски премијер Риши Сунак је усред манифестације напрасно напустио скуп и отишао за Лондон.
Наравно, није било високих представника Русије, али је зато скуп доминантно био у знаку анти-руске хистерије. Уосталом, и само искрцавање 1944. године је било уперено против Совјетског Савеза (Русије) како у побједничком таласу не би освојио цијелу Европу.
Без обзира што је све то још увијек на нивоу пропаганде и прича, не би требало сметнути са ума да тај наратив може прерасти и у агресивне акције. Иако Колективни запад све мање личи на респектабилног противника, ипак би требало обратити пажњу прије свега на ријечи америчког предсједника.
Шта би, наиме, могло да значи то што се Балкан види у контексту пораза у Украјини?
Није сасвим јасно на који то Балкан мисли предсједник Бајден јер Парламентарна скупштина НАТО пакта се усредсређује на такозвани Западни Балкан у којем доминирају српске земље.
Врло је вјероватно да Бајден мисли на цијели Балкан јер би са поразом у Украјини могло доћи до распада не само НАТО савеза него и Евопске уније па би без тих колонизатора балканске земље постале „неутралне“, другим ријечима Колективни запад губи Балкан што темељно мијења геополитичку карту овог дијела свијета.
У таквом геополитичком амбијенту, одржан је и први Свесрпски сабор чијом су Декларацијом уоквирени интереси и политика Србије и Републике Српске али и свих српских земаља и српског народа гдје год био. Наравно, Први свесрпски сабор, без обзира на свој повремени фестивалски карактер, није нека нова невладина организација.
То је, послије скупштинских верификација наредних недјеља, институционализација цјелине српског народа којом доминирају држава Србија и још увијек полунезависна Република Српска која је дио међународно признате државне заједнице Босне и Херцеговине.
То је институционални стратешки оквир а у политичкој свакодневици неизбјежни су и многи проблеми. Ти проблеми нису везани за суштинско опредијељење српског јединства у овим изазовним геополитичким временима него за различит геополитички интересни амбијент српских земаља.
Наравно, суштинска веза Србије и Републике Српске је основа и то независно ко је власт у Бања Луци и у Београду, али је положај тих земаља у великој мјери различит.
Званични Београд је и даље, барем јавно, упоран да буде дио европских интеграција, такозваног европског пута, а политика Брисела је ништа мање упорно против интереса Србије и српског народа у цјелини. Другим ријечима, Србија је објективно као независна држава спутана у својој геополитици. Није ипак јасно како помирити те двије амбиције.
Србија је повремено спремна на уступке Западу, па је тако амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил изјавио да је „задовољан сарадњом Србије са Украјином“.
А Република Српска има за нијансу другачији геополитички положај од Србије као и геополитичке интересе.
Основа њене геополитичке дефинисаности је да је она залеђе Јадрана и ту је њен значај за Запад. Тај положај залеђа Јадрана је у новијој историји, од Берлинског конгреса, у великој мјери одређивао геополитичку судбину њеног простора. Уз то, Република Српска има много чвршћа стратешка опредијељења, одлучно је против чланства у НАТО пакту и ултиматума Европске уније и окренута је ка оним земљама које са њом дијеле стратешке интересе а не сматрају је својом колонијом.
Тај антиколонијални осјећај је основа политичке борбе Републике Српске.
Као и обично када се учини одлучнији корак у организовању српског корпуса, јављају се многе сумње али упркос свему не би требало потцијењивати дубоки осјећај јединства у припадности српском народу и његову спремност да се одбрани када је најтеже. И то је оно што даје највећу енергију наде у овим бурним и опасним временима тектонских промјена у свијету.
