Прочитај ми чланак
У манастиру Св. Петке Изворске крај Параћина основано је, у Другом светском рату, прво црквено прихватилиште за децу без родитеља, избеглу из БиХ, Хрватске и Крајине.
Након рата, комунисти су их све одвели у непознато, видевши да су деца ту пронашла и дом и Бога. Уместо њих, довезли су, у два камиона, децу са телесним и менталним ретардацијама и обољењима.
Након стравичног призора, тадашња игуманија Јефимија, која је у народу већ била сматрана светом женом, организовала је са сестринством комплетну бригу о болесној деци, која траје све до данас. „Многи не могу чак ни да се покрену“, говорио је о тој деци о. Милош Весин, „али, кад ставимо длан на њихове образе, кад их гледамо у очи, видимо да су они бића љубави, да се са њима комуницира љубављу“.
Овај манастир је метох манастира Раваница, а центар за бригу о болесној деци се сматра једним од најстручније и најбоље вођених у Европи. Данас тамо има око деведесеторо деце.
Учествујући већ трећу годину на Московском пасхалном фестивалу, Прво београдско певачко друштво, хор Саборне цркве, одржава у Москви и Подмосковљу и хуманитарне концерте. Прошле године, наступило је у месту Јужно Бутово, у Дому за незбринуту и децу са посебним потребама.
Док је хор певао кроз сузе, у живом и готово опипљивом присуству Богородице, догађала се Реч Божија о томе да Царство Небеско припада немоћнима, убогима, болеснима, сиромашнима духом – али чистога срца… Све аплаузе упућене хору надлетело је, радосно као птица, оно прво и најискреније дечије „Спасибо!“ – које се проломило одмах након концерта. Прота Петар Лукић, говорио је тада се управо на таквим крстоносним местима, где има страдања, жртве и милосрђа – може осетити истинска васкршња радост…
Упућени смо углавном на оне за које мислимо да нас могу чути, не увиђајуи да око нас живе они тихи и неприметни који, кроз своја страдања, чују и осећају више од других. Док њих не обрадујемо, док их не дарујемо, нећемо спознати шта је љубав на делу. Данашњи расхристовљени свет бучно нам поручује да су на цени само они „моћни“, богати, доброг изгледа, са значајним социјалним статусом.
Господ нам, више од 2000 година, у тишини срца говори да је све то прах и пепео, који ће се развејати пред смрћу, а остаће само наше душе, као једине ризнице у које вреди улагати. Говори нам и да пред Њим нису мали они који се људи стиде, одричу, изложени подсмеху и скрајнути у друштву. Јер, Он је Својим страдањима све убоге узвисио и ка њима раширио Своје руке.
Пред Њим узрастају сиромашни духом, тј. очишћени од сујете и својих гордих замисли и хтења, они који чувају једноставност, простоту и чистоту душе. Наша делатна љубав и помоћ потребитима је и наш одговор на Божију љубав према нама. Тамо где је крст и страдање, тамо се отвара и место сусрета са Богом и ближњима…
„Бог жели да човек живи љубављу“, објашњава о. Милош Весин, „човеков одговор би требало да буде говор љубави… Сви ми би требало тако да ишчекујемо једни друге, јер смо једи другима и поверени на чување“. Св. Епифаније Грчки учио је: „Права љубав је као пламен свеће: колико год свећа да упалимо на њу, њен пламен се неће смањити“.
На Олимпијади у Сијетлу, девет такмичара – сви ментално и физички оболели – стајало је на стартној линији за трку од 100 метара. Тркали су се у тројкама. Нису сви могли да трче, али су сви желели да учествују и победе. Пиштољ је дао знак за старт и трка је почела.
После краћег времена, један младић се саплео и пао, преврнуо се неколико пута и почео да плаче. Осталих осморо га је чуло и застало. Нису наставили да трче. Није их повукла себична жеља за победом. Вратили су се по њега, сви до једног…
Девојка са Дауновим синдромом села је крај њега и загрлила га. Помиловала га је по коси и питала: „Је л’ ти сада боље?“ Младић је климнуо главом и насмехнуо се. Помогли су му да устане. Затим је свих деветоро, раме уз раме, наставило заједно да корача, две до линије финиша…
Читав стадион се подигао и проломио се громогласан аплауз публике. Био је то вероватно један од најјачих и најдужних аплауза у историји Олимпијских игара…
