Pročitaj mi članak
Ко су стварни косовски јунаци и шта се данас учи о боју на Газиместану. Да ли се иза Милоша Обилића крије Никола Горјански, а иза Југ Богдана Лазарев таст Вратко.
Највећи број држављана Србије не зна које су стварне личности учествовале у Косовском боју, а које је опевао народ у епској поезији. Још мање њих зна на основу којих су реалних српских витезова опевани познати јунаци.
Сви релевантни подаци о најчувенијој бици у историји могу се наћи у научним радовима објављеним 1889, поводом 500-годишњице Косовске битке, тврди Божидар Кљајевић, професор историје и географије, који се 37 година бави пореклом породица, и објавио је неколико књига.
– Према неким историчарима, народ је лик Милоша Обилића, којег су Турци звали Кобилић, највероватније опевао на основу лика војводе Николе Горјанског, мачванског бана, мада неки везују Горјанског и за овчарско-кабларско подручје – каже Кљајевић.
Он тврди да извори показују и да се у личности старог Југ Богдана крије лик кнеза Вратка, Лазаревог таста, односно оца кнегиње Милице. Вратков отац је Вратислав, унук жупана Димитрија и праунук Вукана, сина Стефана Немање. То показује да ова лоза најдиректније води корене од Немањића.
Иза лика Страхинића бана илити Бановић Страхиње крије се Ђурађ Стратимировић Балшић, зет кнеза Лазара, за којег је била удата његова кћерка Јелена. Косанчић Иван и Топлица Милан су војводе из Косанице и Топлице.
Мало се зна и за двојицу српских јунака – браћу Оливеровић, Крајимира и Дамира, врхунске мајсторе у мачевању на европским турнирима. Крајимир је дочекао одрубљену главу кнеза Лазара у посуди, заветујући се Богу да ће и његова „глава бити свуда где је кнежева“.
– Недуго затим, и заиста, његова глава биће одрубљена и, према сведочењима јаничара Михаила Константиновића, из Островице, наћи ће се у истој посуди – прича Кљајевић.
Такође помиње и скоро заборављене косовске борце Павла Орловића, рудничког војводу, од чије је браће остало широко потомство у Херцеговини, војводу Дамјана Тонковића, Орловићевог ујака, који је погинуо са својим сестрићем на Косову, босанског војводу Влатка Вуковића, Стевана и Лазара Мусића, сестриће кнеза Лазара…
Кљајевић се осврће и на Немањиће, и тврди да има доказа да постоје потомци ове краљевске породице. Реч је о племену Никшића, који воде порекло од Вуканове кћерке Офиније и грбљанског бана Владимира, и славе славу Светог Луку. По војводи Никши је Никшић добио име.
– Др Ружа Ћук и др Илија Синдик дошли су до података да су потомци Немањића по мушкој линији постојали у братству Богуновића, у Дубровнику, где се населио Лаврентије Богуновић, син Богуна Немањића. Он је 1350. отишао у пратњи цара Душана за Дубровник, и ту се породица одржала 252 године – каже овај историчар, и додаје да су касније наставили да трају кроз херцеговачке породице Зуровиће и Зуровце, и исламске Рамовиће и Зухриће, као и породице Богуновића, у шибенском подручју. Од њих су настали огранци Адамовићи, Цвјетичани, Миљуши, Ковачевићи, Шкундрићи и Грмуше.
А шта деца о Косовском боју уче у школи?
У уџбенику за шести разред основне школе Радета Михаљчића стоји да се од српске властеле кнезу Лазару у бици придружио само Вук Бранковић, господар Косова, и да је један одред у помоћ послао босански владар Твртко.
Ток и коначан исход битке нису познати. С бојног поља вратило се мало ратника. У жестоком судару и обостраној великој погибији, смрт су нашла два владара, кнез Лазар и султан Мурат. Турског султана убио је српски ратник Милош Обилић (Кобилић)…
Моравска Србија остала је без ратника и вође. Мада се нови султан Бајазит после битке повукао из српских земаља да би учврстио своју власт у Малој Азији, наследници кнеза Лазара признали су врховну власт султана, коме је још неко време отпор пружао Вук Бранковић, који је преживео битку“, пише Михаљчић.
Он додаје и да је касније изграђена легенда, на којој се базирала народна историјска свест, као и да су кнез Лазар и кнегиња Милица, Вук Бранковић и ратник Милош Обилић, били историјске личности. Измишљени су Југовићи, Иван Топлица и Милан Косанчић. Легенда је измислила и да је Обилић био Лазаров зет (у ствари вереник његове кћерке Оливере), и да је Југ Богдан био кнежев таст, каже Михаљчић.
Од 19. века историчари, практично, воде полемику да ли је Обилић заиста постојао и нису се сложили до данашњег дана. Ни наши, ни страни. Занимљиво је да је, према турским изворима, Мурат убијен након битке, када је српски војник који се правио да је мртав, пробо султана који му се приближио.
Италијанска ауторка Ана ди Лелио тврди да је Мурата, у ствари, убио албански витез – Милос Копилик, и да је тај еп распрострањен међу албанским живљем.
АНТИЋ: О БОЈУ СЕ МАЛО ЗНА
Покојни академик Сима Ћирковић је својевремено закључио да се о Косовској бици до данас у потпуности поуздано знају два податка – да се догодила и да су оба владара током њеног трајања погинула, објашњава историчар Чедомир Антић.
– Зна се да је султана Мурата убио неко од српских ратника, није извесно о коме је реч, а према неким верзијама то је могло бити приликом Муратовог обиласка бојног поља или приликом предаје неког властелина – каже Антић.
– Постоји писмо Влатка Мачека кнезу Павлу, у којем Мачек објашњава да су Јелачићи (фамилија бана Јелачића) у сродству са Карађорђевићима, јер су и једни и други пореклом из Херцеговине, потомци племићке лозе Војновића – закључује Кљајевић.
Име Милоша Обилића први пут се у писаним изворима помиње почетком 15. века, и то у прилично другачијој верзији тог имена. Поистовећивање Николе Горјанског са Милошем Обилићем представља слободну интерпретацију, више ослоњену на повест развоја књижевног него историјског лика, за коју нема довољно доказа, додаје овај историчар.
– Много је легенди, недоказивих тврдњи и нетачности везаних за Косовску битку. Рецимо, у османској традицији ваљало је објаснити како је у једној бици са малим народом заборављене државности, први и последњи пут у историји дошло до погибије султана.
Одатле тврдње да се у бици на Косову са Османлијама сударио савез војски из седам или девет држава, међу којима су били и Срби, Бугари, Арбанаси, Угари, Немци, Франци…
Историјска истина је, а о томе је 1989. један значајан рад написао и академик Ћирковић, да су у овој бици учествовале само војска Кнежевине Србије и војска из Босне коју је послао Твртко Први – објашњава Антић.
Кососвска битка није имала значај који јој је придавала народно предање. Реч је о једној од великих и судбоносних битака европског средњег века, али далеко је значајнија била Маричка битка из 1371. Године, после које су балканске земаље (Византија, Бугарска, српске и византијске државице…) већином постале турски вазали.
Српске земље су се одржале седамдесетак година после Косовске битке, али је због колективне успомене и наслеђа последњих српских владара (потомака кнеза Лазара), Косовски бој остао у историји забележен као пресудна и кобна битка за каснију српску историју, закључује Антић.
(Новости)
