Прочитај ми чланак
(Вести)
Пре нешто више од 15 дана, на Војничком гробљу у Братунцу, без икакве медијске знатижеље, Радинка Вујадиновић (58) сахранила је оца, Ристу Гвозденовића. Ристо је са још двојицом својих комшија из Сандића ухваћен почетком маја 1992. године у нападу муслиманских снага на српско село Сандиће код Сребренице и од тада породица, све до прошле године, није знала ништа о њему.
– Онда су их, прошле године мислим, открили у неком шипражју и ДНК анализом у Тузли утврдили да је један од њих и мој отац. Мој тата је тада имао 70 година, а пронађена му је само кичма, једна чизма, остаци џемпера и канап којим је ваљда био везан. Није било главе, па сам га тако и сахранила. Без главе – прича у свом новом дому, у једном селу код Хан Пјеска, некадашња Сребреничанка, Радинка Вујадиновић, чија животна прича је заправо много стравичнија од стравичне судбине њеног оца.
Наиме, она је те 1992. године, заједно са 33 осталих мештана српског села Чумавића код Сребренице заробљена од стране јединица Насера Орића, а да би сачувала главе својој деци, тада трогодишњој кћерки Љиљани и 17-годишњем сину Раденку, супругу Радомира и његових родитеља, три дана била Насеров курир!
– Лично ми је Насер запретио да ће ми прво преклати најмлађе, онда старије дете, а затим мужа, па свекрву и свекра. У таквим тренуцима не размишљате више о себи – вели ова жена која о догађајима од пре 21 годину сада прича сталожено, као да се догодило некоме другом.
– Цело село Чумавићи муслимани су заробили негде после Свете тројице. Укупно нас је било 34, што мушкараца, а највише старчади, жена и деце. Моја Љиљана је била најмлађа. Све су нас отерали у Горње Поточаре и следећих седам дана смо провели у једном кокошињцу. Дневно би нам давали по кору хлеба и канту воде и то је било све. И нужду смо ту морали да вршимо, јер људе су изводили само да би их мучили, а то је трајало дан и ноћ – прича Радинка која о овоме први пут прича за неки медиј, а претходно је детаљно све казала хашким истражитељима па је требало да буде сведок на суђењу Насеру Орићу у Хагу.
– Када су ми рекли да треба да путујем у Холандију ја сам одустала. Уплашила сам се за своју децу, мада бих тамо у Хагу рекла да сам захвална Насеру. Могао је да ми побије децу, а није.
Радинка тих седам дана описује као седам дана пакла.
– И даље ми у глави одзвањају ставични крици пребијених комшија, али не могу да грешим душу, нас, жене и децу нису дирали. Оно јес, улазили би неки од тих Насерових са ножекањама и претили да ће нас све побити. Тако је и један коме је надимак био Мишуре прислонио нож мојој Љиљани. Када сам га питала шта му је моје дете криво одговорио ми је да су му четници преклали баба и мајку.
„Па нисмо ми“, казала сам му плачући. Одбрусио ми је љутито: „Ја друге немам да кољем.“
Ништа боље није прошао ни њен старији син, супруг Радомир коме су гасили цигарете по целом телу, али ни младић Рајко Вујадиновић кога су не само крвнички тукли, већ му је један од најближих Орићевих сарадника, Хајро Бешић, ставио главу на пањ и замахивао секиром.
– Све су то гледале његова трудна супруга, заборавила сам јој име, и мајка Невенка. Моли Невенка тог Хајру да јој поштеди сина, а он се смеје. Када се појавио Насер Орић она и њега почела да куми и моли, а он је гледа и одмахује главом: „Не вреди, морамо да га тучемо.“ Крв лије са тог дечка, а Невенка цвили. Ваљда су га те сузе омекшале па је попустио. И стварно, тог Рајка не би ни такли док је он био у селу. Али, кад не би био ту, онда би то стравично било – прича Радинка, која ће ускоро и сама проћи кроз прави пакао.
Сутра – Исповест Радинке Вујадиновић из Сребренице (2): „Не дођеш ли, заклаћу ти децу!“
