У протеклих пола године ушла је у моду дискусија: може ли Доналд Трамп победити Хилари Клинтон и колико ће Русији од тога бити боље.

Мислим да Трамп може победити, али нама у Русији од тога неће бити боље. Можда да буде чак и горе.

Трамп управо зато и може победити што планира да заштити интересе, не Русије, већ Сједињених Америчких Држава. А интереси Америке, у облику у којем су формулисани од стране владајуће елите, потпуно су антагонистички постављени према Русији.

Москва може мирно живети са Вашингтоном. За Вашингтон је миран суживот – нонсенс. Америка живи по принципу: „убиј или буди убијен“.

Што се тиче овог принципа, америчка елита је уједињена. Раскол, изражен у борби Клинтонове и Трампа – прва права битка за председничко место још од времена Кенедија – не дешава се на линији љубав/мржња према Русији, већ по питању – на који начин ефикасно уништити Русију.

Клинтонова заступа интересе политичке групе, која верује, да Сједињене Државе с обзиром да имају већу ресурсну базу Русију морају приковати силом.

Трамп је – представник растуће снаге изолациониста који све гласније указују на то да су присталице притиска допринеле томе да САД више нису апсолутни и неприкосновени лидер. Они предлажу коришћење памети а не силе: повући се, фокусирати, прикупити снагу и онда кренути у нови јуриш.

У ствари, стратегија коју Трамп предлаже против Русије – је иста она стратегија коју је Путин применио против САД.

Ако погледамо руску војну историју, видећемо да се смирена, исцрпљујућа стратегија Кутузова која се служи избегавањем борбе, а онда „растурања“ непријатеља разликује од „муњевите, брзе, журне“ стратегије Суворова.

Пошто се испоставило да амерички ресурси нису безгранични и да Русија има шансу да победи у трци за ресурсе, без увлачења у отворени сукоб, овај део америчке елите, који стоји иза Трампа, предлаже да се преоријентишу на стратегију штедње ресурса.

Међутим, свако повлачење има границу након које се претвара у катастрофу.

Према томе, постоји линија иза које се Сједињене Државе неће повлачити, чак и ако победе Трамп и изолационисти који стоје иза њега, па Сједињене Државе смање интензитет глобалног сукоба, фокусирајући се на решавање унутрашњих проблема у наредним годинама.

Ова „танка црвена линија“, коју ће Сједињене Државе држати све док постоје и док претендују на светску хегемонију. У суштини је – санитарни кордон између Русије и Европе, који Евроазију сече на пола и цепа њен трговинско-економски и геополитички интегритет.

Једино ограничени људи могу сматрати да се Сједињене Државе двадесет година баве свргавањем Лукашенка у Белорусији само зато што се у Минску нису опростили од свих заоставштина социјализма. Ми у Русији смо се опростили, па – да ли нас је Америка заволела?

Не треба бити истакнути политичар да би се схватило да би у случају реализације америчке стратегије узајамно корисне сарадње, Белорусија гарантовано била отргнута од Русије. При чему би се то десило само од себе, и без било каквог отпора белоруских елита. Окрет ка Западу био би условљен не толико економским (при разумној стратегији, и њима такође), већ елитистичко-политичким интересима. Баш као што је украјинска елита, да би оправдала локалну државу, морала да објасни народу зашто мора постојати још једна руска држава, поред већ постојеће Русије.

Али, претпоставимо да је Лукашенко заиста једини председник кога САД не воле.

А зашто су онда срушили Јануковичев проамерички режим у Украјини? На крају крајева, лидери Партије региона не измишљају када тврде да је за време њихове власти Украјина спроводила ефикаснију антируску политику, а притом била унутрашње стабилна, целовита, а не растрзана грађанским ратом. Шта, Сједињене Државе нису схватале до чега ће довести спонзорисани државни удар?

Да нису можда према Јануковичу (а пре њега, Кучми) амерички председници гајили такву личну одбојност, да нису могли да једу?

Онда Асад – апсолутно западњачки председник, који је спроводио прозападне реформе у Сирији, повукао војску из Либана, смањио напетост са Израелом, скоро потпуни послушник САД, шта још није ударио?

А Ердоган – кључни савезник на Блиском истоку, чија је Турска више од пола века у NATO-у, који обезбеђује базе не само за авионе, који подржавају антивладине милитанте у Сирији, већ и за складиштење нуклеарних бомби, које могу бити искоришћене искључиво против Русије (са другим земљама у региону САД се могу и без њих носити) – зашто су њега покушали да збаце и убију?

Не знате, шта је у свим овим случајевима заједничко?

Сви наведени лидери су били спремни да се повинују интересима САД, били су чак спремни да у стопу прате њихову спољну политику. Али, нису били спремни да жртвују зарад тога националне интересе. То јест, одбили су да жртвују трговинско-економске интересе својих држава.

Економски интереси свих ових држава диктирају промовисање транс-евроазијске трговине и економску интеграцију Евроазије (од Лисабона до Куала Лумпура).

Економски интереси САД се своде на разбијање транс-евроазијских веза и концентрацију светске трговине искључиво на територији под њиховом контролом.

У том циљу. Европи и Азији они намећу неповољне уговоре о транс-пацифичком и транс-атлантском партнерству. Међутим, немогуће је „убедити“ Русију, Кину и ЕУ да престану да директно тргују међусобно, већ да то учине посредством САД.

Да би се зауставила евроазијска економска интеграција, на путу робе мора се наћи непремостива препрека – санитарни кордон.

Сетите се које државе немају никаквих проблема са Сједињеним Државама? Балтичке државе. Зато што су саме, сопственим рукама, добровољно уништиле свој транзитни потенцијал.

Луку у Уст-Лугу Русија није градила тек да би потрошила новац. Већ зато што су прибалтички транзит локалне елите вештачки направиле непоузданим и неисплативим. Из истог разлога Русија гради гасоводе који заобилазе Украјину.

Сви ови пројекти, нису почели да се реализују за време садашњих нациста, већ још у време Јануковича. Појављивали су се и за време Кучме.

Тај „ватрени лук“ од Шпицбергена до Баб-ел-Мандебског мореуза САД неће напустити, док су живе. Стога су Американци и свргли проамеричког Мубарака у Египту, а Јемен потпалили.

Избор је једноставан. Ако желите да живите у миру – уништите свој транзитни потенцијал и уроните у сиромаштво. Онда ће вас чак и у NATO и ЕУ примити. Ако вам је, пак, ваше економско благостање драже – САД вас неће освајати. Просто ће вас потпалити.

Зато се свугде реализује један те исти сценарио крвавог хаоса. Он је јефтин и поуздан. Преко територије порушене државе, у којој се води перманентни грађански рат, никакав трговачки транзит није могућ.

Трамп може званично одустати од подршке нацистичком режиму у Кијеву, може признати право Асаду да и даље влада у Дамаску, па чак и укинути антируске санкције. Али, у исто време, америчка политика ће и даље бити усмерена на санитарни кордон на западним границама Русије који ефикасно делује, и у прибалтичком, и у украјинско-сиријском режиму. Ни Лукашенка, они својевољно неће оставити на миру, и Ердогана ће још једном покушати да сруше.

Постоји само једна контраигра. Креирати такве и толике транзитне путеве, које никакви санитарни кордони неће затворити. Цевоводи по морском дну, сопствене луке на Балтику, Северни морски пут и одржавање белоруског „прозора у Европу“, заједно са повећаном могућношћу казахстанског транзита чине стратегију санитарног кордона бесмисленом.

Међутим, сви ови пројекти се могу реализовати тек између 2025. и 2030. године (најраније), а до тада ће ове земље трпети или горети. Трећа опција за њих је – да постану војни савезник Москве и потпадну под нуклеарни кишобран Русије, с којим САД не смеју да се шале.

Зато „проруски“ Лукашенко и даље влада, а „проамерички“ Кучма (који је на власт дошао у исто време са њим) већ дуго је у пензији.

Превео: Срђан Ђорђевић

Извор: fakti.org

Ознаке: Амерички председнички избори, анализа, Доналд Трамп, ЕУ, Ростислав Ишћенко, Русија, САД, санитарни коридор