Актуелно Вести дана ВИДЕО ПРАВОСЛАВЉЕ

Прочитај ми чланак

ИГУМАН МИХАИЛО, БРАТ МИЛОША БИКОВИЋА: О дискриминацији у Сарајеву, тучама у БГД

22:51 25.03.2019.

Игуман Михаило Биковић, старешина манастира Јовања, и рођени брат глумца Милоша Биковића у једном од ретких интервјуа открио је како је изгледало одрастање у Сарјеву, зашто је први пут ушао у цркву, због чега је смрт на крсту толико страшна...

ДЕТИЊСТВО

Сељакање од једног до другог места је значила да нигде не можете да пустите корене. Таман се негде скућимо ајде сели се на ново место. Цео живот смо били подстанари. Можда је то разлог што сам у тренутку одрастања почео да тражим нешто што је стално. Разочарао сам се у међуљудске односе јер сам видео да је човек релативан и да ако се и ослонимо на њега може он да се измакне и да изгубимо ослонац под ногама.

Тај стални осећај губљења ослонца под ногама је код мене родио жељу за нечим апсолутним и сталним. За нечим што ми неће измаћи.

Моји су се разводили два пута, два пута се венчавали. Мој брат Милош је из њиховог другог брака…од истог оца и исте мајке… Први развод њихов је био кад сам имао 5 а други кад сам имао 16 година а мој брат свега 6 месеци. Све су то дубоки ожиљци.

Али да се све то можда није десило ја можда никада не бих размишљао о некоме другоме. Схватио сам да је Ајнштајн у својој Теорији релативитета погрешио. Када је рекао да је све реалтивно није рекао потпуну теорију. Потпуна теорија би гласила – Све је релативно, осим апсолутног.

О САРАЈЕВУ

У то време није се гледало на националну припадност. Ја сам тамо ишао обданиште и у основну школу. Био сам дискриминисан али не по националној основи већ по томе што сам био дебео. Звали су ме Деба. То ме је опет определило да се више дружим са девојчицама, и да им будем друг.

А знајући да изгледом не могу да ништа ту урадим онда сам се трудио да будем витез. Односно да их браним од другова који су их нешто чупкали за

косу или задиркивали… Мислио сам да ћу тако да задобијем сипматије.

О НОВОМ БЕОГРАДУ

Пресељење на Нови Београд је за мене тада било страшно. Ја са босанским нагласком – Ђес ба – сунђер сам говорио спужва па су ме тако и звали у школи… И даље сам био дебео.

Нисам знао како да из 45. блока стигнем до центра да бих купио кошаркашку лопту. Годину дана нисам могао да се померим до центра града. Нисам знао како да користим телефон јер смо у Сарајеву живели без њега.

Требало ми је времена да се навикнем. Навикао сам већ у Сарајеву да се тучем не презајући од тога ко је ко па сам прву кавгу у Београду имао са највећим харамбашом у тој мојој новој школи. Сви су се чудали одакле ми храбрости, али то је зато што нисам знао са ким улазим у сукоб.

Наравно, добио сам батине…

Врло брзо сам се уклопио, после годину дана сам већ говорио београдским нагласком.

Ту сам се и први пут заљубио. Касније сам видео да како се човек заљубљује у жену тако се и, али не на исти начин, заљубљује и у Бога.

Заљубљен човек непрестано мисли о предмету своје заљубљености. Тако да постоје паралеле да се може рећи да се може бити заљубљен и у Бога… Може се бити заљубљен и у народ…

Грци имају седам речи за љубав, ето колико они прецизно разврставају о каквој је љубави реч. Ми у западном свету имамо само једну реч за љубав и онда се под њу свашта подмеће. И онда испада да је љубав само секс. Садашњој омладини када кажете љубав њих прво асоцира на секс.

Ево примера ради… Грци за љубав кажу агапе, ерос и филео… Филео је пријатељска љубав, агапе је љубав срца, узвишена љубав примењљива у свбим односима међу људима и означава и љубав према Богу а ерос је еротска љубав.

ОДРАСТАЊЕ У БЕОГРАДУ

Седми разред, ја и даље дебео, 178 висина, 98 кила… Не знам моду београдску… И даље имам само другарице. И једног дана ишао сам са другарицом а она се нешто заплаче и кад сам видео сузе то је било крај – заљубио сам се у те сузе. Мирно порцеланско лице а само су се сузе појавиле, е тада ме је нешто пресекло. Дуго сам ја скупио храброст да јој то кажем а она ми онда рече – Е кад би био тањи од сенке.

Е то је за мене био покретач. Ја се заинатим и одем на дијету и за три месеца скинуо 18 кила. А генетика одрадила своје и баш у том периоду ја порастам 7 сантиметара. Нису могли да ме препознају у разреду.

Али она и даље није ништа хтела… Али добро, ја сам постао лакши, самим тим и здравији.

О ПРЕОБРАЖАЈУ

Ми смо били у Трсту 1990. и одједном ми дође идеја да ми се не гледају више излози што је за мене било чудно јер сам био окорели материјалиста. Отац је радио у Бечу и кад ме одведе у Беч – Маријахилфер Штрасе је моја… искриви ми се врат од гледања излога. После морам да пређем на сдругу страну да исправим врат од гледања других излога.

И тако сам кренуо једном улицом, њима сам рекао да иду у шопинг а да ја идем да разгледам град. Кренуо сам али не гледам излоге, већ гледам архитектуру… Био је топао дан. Дођем до краја улице и погледам а испред мене црква. И моја прва мисао је била – Ајде да уђем у цркву, у цркви су дебели зидови па да се расхладим.

Боравећи ту једно пет минута ја сам осетио једну такву милину која је попримила такву снагу да сам ја почео да ридам. Плакао сам од туге и радости, буквално сам се тресао од плача. А две три године уназад био сам као камен. Умирали су неки моји рођаци и тада ни сузу нисам могао да пустим, а овде ридам… И тако плачем без разлога али јако пријатан осећај. Полако изађем из цркве и погледам око себе и видим да су ми боје лепше, како помислим на људе некако су ми дражи. И због тог лепог осећаја кажем себи да ћу чим дођем у Београд кренути у цркву само да ми се ово поново деси.

Кренем у Саборну цркву сваке недеље… Како хор запева – од првог до последњег амин ја не престајем да ридам. Не могу да се уздржим. Ништа нисам знао, ни кад треба да се прекрстим, ни шта значе исповест и причешће…

Мало по мало уз бакице научим се и ја тим правилима али нисам знао шта хор пева. Све је било на црквено словенском. Али је интересантно да је биће осећало шта се ту дешава. После када сам ја ретроактивно анализирао на које сам делове литургије највише реаговао видео сам да је моје биће, иако рацио није учествовао, осећало… То је био симбол вере…

Милош је једном приликом био у Америци на позив Ђоковића. Очекујем да ми каже утиске а Милош ми каже, мислећи на Америку – Све имају али немају смисла.

О ЛИТУРГИЈАМА

Кад сам научио да се понашам у цркви онда сам на једној поноћној литургији видео испред себе млади пар који се држи за руке и љубе се. И ја кренем да осуђујем – Види како се понашају, не треба тако већ овако… И онда ми стигне мисао у главу – А због чега си ти први пут ушао у цркву… Ја сам ушао због хладовине. И онда сам схватио да Бог позива све на било који начин.

Ми смо временски ограничена бића па смо нестрпљиви и волели бисмо да сви људи одмах буду онакви како ми замишљамо да се понашају у цркви. А за Бога није проблем да сачека ни 50 ни 70 година ако у последњих 5 минута човековог живота добије некога ко се искрено окренуо њему.

О ПРИЧИ КОЈЕ НЕМА У СВЕТОМ ПИСМУ И СТРАХОТИ СМРТИ НА КРСТУ

Ове приче нема у Светом писму али Свето предање говори о њој. Света породица када је бежала од Ирода у Египту њих је пресрела банда бедуина у пустињи у намери да их опљачкају. Мајка Божија је држала један свежаљ уз себе као нешто најдрагоценије. И вођа банде заинтригиран приђе јој и стргне да видим шта то држи… Кад је угледао Господа као бебу удивио се његовој лепоти и рекао – Кад би сам Бог сишђао са неба не би био лепши од овог детета. И због лепоте овог детета нећемо вам учинити ништа. И нареди својој банди да оде.

Мајка Божија је за њим викала – Ово дете ти неће остати дужно.

Тридесет година касније с десне стране од Господа на крсту је тај вођа разбојника а лево од Господа је један од разбојника. Та сцена је веома потресна. У неколико јеванђеља стоји да је овај лево хулио на Бога али само у једном јеванђељу се говори шта је тачно говорио тај разбојник с леве стране.

Он је рекао – Толикима си помогао сад помози себи и нама па нас скини са крста.

Иначе морате знати да је крсна смрт страшна и физички и психички.

Када вам прободу руке и ноге ви тог тренутка не умирете, али јесте у великим боловима. И знате да са крста неће нико да вас скине. Са крста вас скидају само кроз смрт. Тек кад умрете они вас скидају са крста. То је страшан психолошки притисак.

Гледате у своје ране и видите како крв споро отиче а вам је једино решење да крв што пре отекне да што пре умрете. То је страшно… А како висите, од тежине вам рамена сужавају плућна крила и све је плићи дах а што је он плићи то више настаје паника.

Е сад схватамо тог разбојника са леве стране зашто тражи од Господа да им помогне.

У том тренутку су се и апостоли разбежали од смртнога страха. Под крстом стоји само Мајка Божја, јер она не мари више за свој живот, свети Јован Богослов и неколико мироносице.

А ево шта ради разбојник са десне стране… И он је само човек и он више нема власт и моћ као вођа банде да узме сабљу и да реши ствар… И он је прикован… Једино што има је ауторитет као вођа те банде… И користи га да би укорио свог друга хајдука. Прво брани Господа и каже овом свом – Он је човек праведан, ништа није учинио лоше…

Затим признаје и каје се – Ми смо људи грешници

Прихвата казну – И праведно смо кажњени…

И на крају окреће се ка Господу и каже – Помени ме Господе када дођеш у царство твоје.

– Још данас ћеш бити у царству мом…

Видите два човека, иста патња, исти страхови… Али погледајте шта он ради у последњим минутима свог живота…