Прочитај ми чланакНемогуће је методологију ратовања и политичке борбе од пре 50 или 100 година применити на данашње време. Све се усавршило, мање је насилно, али је у својој суштини подмуклије и суровије данас него за време Првог или Другог рата. Данашњи методи имају дугорочне циљеве са малим, али константним краткорочним губицима. У случају Србије, циљ је разорити преосталу духовну посебност, као и природно и материјално богатство овог подручја и становништва које на њему живи.
17.априла 1944. отпочело је “савезничко бомбардовање” Србије, у коме је активну улогу имао Јосип Броз Тито. Његови политички савезници одлучили су да активно помогну Брозовом доласку на власти. Броз је сам наводио Србију као “непријатељску” територију.
Данашњи режим који влада Србијом промовише вредности тзв. народноослободилачке борбе примењене савременом добу. Није реално очекивати да раде буквално исте ствари, иако је више него јасно како би се Тадић и Вучић понашали да су ушли у Београд 1944. 17. априла 2020. на свим медијима са националном фреквенцијом иде спот у коме се слави “ослобођење” Београда 1944, иако је том “ослобођењу” претходило вишемесечно бомбардовање свих највећих градова у Србији, а током уласка у градове ликвидирана практично сва грађанска и интелектуална елита. Исти ти људи који славе окупацију као ослобођење, 6. априла на дан нацистичког бомбардовања краљевине, у сред Београда објавују заставу Немачке као пријатељске државе. Баш на тај дан. Осуду тог поступка нисте могли видети ни на једном мејнстрим медију. Тој црвеној елити поштовање мера „дистанцирања“ није могуће у цркви за Васкрс или на пијацама, али јесте у великим трговинским ланцима.
ПЕКИЋ: „С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге.“
Исто као што се у њиховим медијима не може практично ништа видети о трулом економском систему, постављеном на темељу самоуправљајућег начина размишљања. Нико неће говорити о пропалим државним фондовима нити о начинама на којима можемо трајно опоравити српску привреду.
Ниједан режимски или квазиопозицион медиј неће покренути питање миграната. Србија је потписала уговор са Аустријом о прихвату миграната, потписала је Даблински и Маракешки споразум. Оваква чинидба, како год можда старомодно звучало, класичан је пример велеиздаје.
Све одлуке се доносе иза леђа народа. Грађани се ни за шта не питају, нити политичари доносе одлуке у складу са оним што су говорили у предизборној кампањи. Да ли су то одлике постидеолошког времена? Не бих рекао. То су одлике тоталитариста, који су применили Брозове методе на савремено доба.
Медији, антинародна политика, обележавање догађаја и датума који су над српским грађанима означавали терор, говоре да ми у Србији још увек живимо континуитет са режимом успостављеним 1944. године.
У Србији ово није постидеолошко време. Постидеологизам је само синоним за савременим комунизам. Сви постулати црвеног доба и даље се поштују. Нема дисконтинуитета система. Мали дисконтинуитет смо ми који схватамо шта се дешава и ком правцу они припадају.
Нама јесте потребна идеолошка промена. Ово јесте идеолошка бобра народа против савременог црвеног терора. Они чувају Брозов федерализам, ми хоћемо унитарну Србију. Они бране мигранте, ми хоћемо објављивање свих уговора и дефинисање прецизне суверенистичке политике. Они славе Немачку 6. априла, ми не ћутимо 17. априла. Њима је октобар 1944. ослобођење, нама окупација. Они живе за државне пропале фондове, ми желимо професионализацију без обзира на власништво. Њима је социјална правда политички програм, нама се она подразумева.
