Прочитај ми чланак
У Церској бици, у ноћи између 16. и 17. августа 1914. године, пао је и млади Словенац – добровољац из 2. прекобројног пука Комбиноване дивизије, Август Јенко, један од истакнутих вођа револуционарне омладине Словеније. Истог дана тешко је рањен његов друг из тог Омладинског покрета, такође борац 2. прекобројног пука, Владислав Фабјанчич.
По избијању Првог светског рата, Август Јенко је напустио Беч, где је студирао. Он и Владислав Фабјанчич пошли су према Београду, свако својим правцем: Фабјанчич је преко Будимпеште шестог дана по Видовдану стигао у Београд, а Јенко је преко Загреба тек десетог дана срећно прекорачио аустријску границу код Земуна.
Према тексту из књиге-зборника „Добровољци кладиварји Југославије 1912–1918”, објављене у Љубљани 1936. године, Август Јенко је рођен 8. априла 1894. године у Љубљани, где је завршио основну и уписао средњу школу. Као 18-годишњи ученик, јануара 1912. године, учествовао је у стварању средњошколске тајне организације „Препород” – првог револуционарног југословенског покрета за друштвено-политички и културни препород Словенаца.
О њиховом ратном путу дознајемо из пера Владислава Фабјанчича:
„У Београду смо извесно време становали заједно код моје газдарице… Онда смо отишли на југ, у Скопље, Ђевђелију и у Солун. Ту смо први пут сазнали да се озбиљно прича о рату. Одмах смо се железницом одвезли у Битољ.
Ненадано смо, без речи, нестали из Битоља, журећи на фронт. Фијакером смо се возили кроз Прилеп и Бабуно у Велес, а затим возом у Ниш. Мобилизација се спроводила у целој Србији. Зато је наш воз стајао у Врању пуна 24 часа. У Нишу смо се уписали у добровољце-борце и били додељени као редовни војници у Комбиновану дивизију, 2. прекобројни пук, 2.батаљон, 4. чета. Командант пука био је Алемпије Марјановић. Мислим да Јенко никада није имао војничку пушку у рукама, бар српском није знао руковати. Ипак, нас су, без вежбања, још истог дана убацили у сточне вагоне и цео пук одвезли у Младеновац. Изнад овог места преноћили смо на једном покошеном житном пољу. Била је ведра, нешто хладна ноћ. Лежали смо на шаторском крилу један до другог и гледали у небо. Сећам се да смо говорили о астрономији, о васељени звезда.
Други дан смо рано пошли на пут. Јенко је имао чудну униформу. Добио је само шајкачу, све друго је имао оно што је понео са собом од љубљанског кројача. Касније је добио још војничку блузу, копоран. До краја, пак, није дошао до војничких панталона. Уосталом, то и није био никакав изузетак.
Ја и Јенко смо имали само једну пушку. Србија није била припремљена за рат.
Више дана смо копали ровове и шанчеве на разним местима близу Аранђеловца. Затим је стигло наређење за покрет. Отпочели смо форсирани марш преко Аранђеловца и Уба на Цер. Куда идемо и за шта идемо, нико није знао. Ишли смо два дана и две ноћи с ретким петоминутним одморима.
Тако смо дошли под Цер, и након два дана и две ноћи добили да једемо и пијемо. Одмор нам нису дали… Само добра два сата смо лежали под неким храстовима док се није смркло… На пушке смо натакли бајонете. За нашу једну пушку добили смо стари турски бајонеткоји се није дао натакнути. Зато смо га привезали врпцом. С тако ’чврстим’ оружјем ступили смо у Церску битку, која је била једна од најжешћих на српском ратишту, где је бајонет често имао главну реч.
Под оним храстовима последњи пут сам говорио с Јенком о домовини, о Љубљани, о родитељима, пријатељима и знанцима. Знали смо да ће бити боја. Ја нисам слутио смрт. Јенко јесте. Рекао ми је: ’Осећам да ћу погинути’. И ја сам рекао: ’Осећам да ћу бити рањен, али да ћу остати жив. Имаш ли шта да ми поручиш, уколико се нешто догоди, шта кажеш?’ И Јенко је рекао: ’Ништа посебно. Поздрави пријатеље и знанце!’ Затим смо заћутали.
С Цера су сијали рефлектори. Аустријанци су нас тражили. Кад смо после вишечасовног лутања изашли из шумице на чистину, зачуше се пушке. Ветерани из Балканских ратова полегали су на тло. Наш Јенко је легао мирно, као да је ратовао сто битака поред моравских војника. Пушку није имао, јер сам је тада ја носио.
Брзо се показало да је на нас, у забуни, пуцао други батаљон нашег пука који је ишао испред нас. Тако смо разбудили Аустријанце. Ми смо већином имали посла са 28. пуком, с Чесима из Прага. Тако смо се, као Словени, убијали међу собом. У неком шљивику био је аустријски ескадрон који су наши исекли. Био сам скупа с Јенком. Једном су нас двојицу са још два војника послали у патролу. Одмах смо обојица имали добре пушке, јер смо их узели од мртвих. Један сат смо држали положај с кога нас је затим сменио неки батаљон. Јенку, који није био увежбан, при првом пуцњу пушка се заглавила. Војник му је поправио. Затим је ишло. Била је страшна ватра са свих страна. Једва се знало ко у кога пуца. Јенко је био миран, као да није ништа. Још кратко време смо били заједно. Потом притрча ордонанс и наредник запита: „Ко се добровољно јавља за патролу?” Јавила су се два војника. Наредник одреди још једног и рече: „Поред њега, да пође још један добровољац.” Јенко се јави, ја такође. И нас двојица смо се препирали, ко зна зашто, ко да пође. Пошао сам ја, стиснуо сам му руку и нисам га више видео…
Кад су ме након битке рањеног довезли воловским колима у Ваљево, пришао ми је познаник из чете, сељак из Поморавља и рече ми: ’Август је погинуо!’ Нашао га је мртвог, крв му је текла из уста и груди. Изнад њега, мртав Аустријанац. Поморавац је рекао да су оба остала лежећи при првом сукобу.
Тако је било у кукурузном пољу на церском брегу изнад села Текериша.”
(Политика)
