Када су Централне силе, током Првог свјетског рата, понудиле Грчкој територијалне уступке, под условом да прекрши Споразум о савезништву са Србијом, тадашњи предсједник грчке владе Елефтериос Венизелос (1864-1936) је понуду одбио ријечима:

„Грчка је сувише мала земља да би учинила тако  велику подлост!“

Грчка Влада трпи велики притисак, прије свега од САД и Њемачке, да призна независност лажне државе Косово. То је, прије неколико дана, потврдио и атински лист „Катимерини“ ријечима да је „…Атина под притиском у вези са нивоом грчких дипломатских односа са Косовом“.

А грчки министар иностраних послова, Никос Дендијас, у интервјуу листу „Рил Њуз“ је казао:

„…Што се тиче законитости могућег признања, Међународни суд правде у Хагу пресудио је, 2010.године, да проглашење независности Косова не представља кршење међународног права, јер није производ употребе илегалног насиља које је осудио Савјет безбједности, јер је то било проглашење псеудо-државе (турске псеудо-државе на Кипру) 1983.Распадом Совјетског савеза и Југославије основане су многе нове државе, од којих ниједна није резултат спољних напада…“

Без обзира на тврдњу министра „да је став Грчке о статусу Косова непромијењен“, читајући између  редова његову дипломатски срочену изјаву, извлачи се закључак о намјери грчке Владе да се унапријед „аргументовано“ оправда за  признање лажне државе Косово и код својих сународника на Кипру и код власти Србије.

Зашто министар Дендијас није у праву?

1)По свом дискреционом праву, Међународни суд правде у Хагу (у даљем тексту: Суд)), 22.јула 2010.године, није „пресудио“, већ је прогласио (необавезујуће) савјетодавно мишљење на тражење (по Резолуцији) Генералне скупштине Уједињених нација. Наиме, на иницијативу Владе Србије (у којој се, симптоматично, не помиње Резолуција 1244 Савјета безбједности УН), Генерална скупштина УН је од Суда тражила савјетодавно мишљење, као одговор на питање:

„Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“

Зашто је важна Резолуција 1244 СБ УН, од 10.јуна 1999.године?

У Преамбули (уводном дијелу) Резолуције се каже:

„…поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије (Србије, од 2006.године – М.Г.)…потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово…“

У тачки 10 Резолуције пише:„…народ Косова (ће) моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије (Србије – М.Г.)…“, а у тачки 11 „Савјет безбједности одлучује да ће главна одговорност цивилног присуства (на Косову и Метохији – М.Г.) укључивати: а) унапређење успостављања до…коначног решења, суштинске аутономије на Косову…“ 

У савјетодавном мишљењу,(10 судија „за“ и 4 „против“), изведеног правном акробатиком, Суд је срачунато избјегао да одговори на питање да ли је Декларација о независности (тзв.) Косова (у даљем тексту: „Декларација“) у складу са међународним правом. Умјесто тога, Суд је саопштио да „Декларација“ не представља кршење међународног права (јер оно изричито не забрањује декларације овакве врсте), те да не представља ни кршење  Резолуције 1244 СБ УН и привременог уставног оквира за Косово. Ово зато што  аутори „Декларације“, по мишљењу Суда, нијесу поступали као привремене институције самоуправе, већ као особе које су заједно дјеловале изван оквира привремене администрације.

Суд је, дакле, констатовао да „Декларација“ не представља кршење Резолуције 1244, нити нарушавање уставног оквира који је прописао специјални представник Генералног секретара УН, јер је није донио  орган привремене самоуправе на Косову и Метохији  под контролом УН. Значи, Суд је свео „Декларацију“ на приватни документ „групе грађана“ који не може бити предмет регулисања међународног права.

Већину чланова судског вијећа, ни људски ни професионално, није бринуло што је у стварности  било потпуно другачије. Наиме, на ванредној сједници Скупштине Косова усвојена је „Декларација о независности Косова“, коју је образложио премијер привремених институција Хашим Тачи. За Декларацију се изјаснило свих 109 посланика Скупштине!? Чак се и у извјештају Генералног секретара УН Савјету безбједности, од 28.марта 2008.године, наводи да је „Скупштина Косова одржала сједницу током које је усвојила Декларацију о независности  којом се проглашава да је Косово независна и суверена држава“. У уводном дијелу Декларације јасно је наведено да су се њени доносиоци „окупили на засиједању 17.фебруара 2008.године,у Приштини, главном граду Косова“. Значи, на ванредном засиједању  Скупштине Косова – привремене институције самоуправе.

Влада Србије је била, и сада је, дужна да, у поступку лобирања против признавања независности „државе Косово“ и повлачења  већ донијетих одлука о признању, искористи овакво савјетодавно мишљење Суда, из кога јасно произилази да је  „Декларација“ нелегалан и нелегитиман акт, јер га је  донијела „група грађана“, противно Резолуцији 1244 и изван уставног оквира привремене самоуправе на КиМ. Као таква, приштинска „Декларација“ не може бити валидан основ за доношење одлука о признању независности лажне државе Косово од стране других држава (влада).

2)Такође, министар Дендијас није у праву када асоцира да ситуација на Косову и Метохији није „производ употребе илегалног насиља“, односно да „није резултат спољног напада“. Ово „тумачење“, које неутемељено покушава да направи битну разлику  између ситуација на КиМ и Кипру  има за циљ, прије свега, да изазове „разумијевање“ власти Србије и избјегне љутњу Грка на Кипру због признања независности тзв. Косова. Наиме, грчки министар је хтио да покаже како, ето, Влада Грчке и даље остаје принципијелни поштовалац међународног права  и заштитник  интереса грчког народа на Кипру.

Турска  Република Сјеверни Кипар је проглашена 1983.године. То је протекторат настао као последица инвазије (агресије) државе Турске на суверену и независну државу Кипар,1974.године.  Кипарско острво је подијељено  на јужни (грчки) и сјеверни (турски) дио, и поред чињенице да је на сјеверу Кипра живјело око 80 одсто грчког становништва.

Али, и ситуација на Косову и Метохији, која траје дуже од три деценије, јесте „резултат спољног напада“ и „производ употребе илегалног насиља“, као  и на Кипру. Другим ријечима, стање на КиМ је последица монструозне агресије НАТО пакта на СРЈ,1999.године. Током агресије, злочиначка и терористичка тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) је била НАТО пјешадија. Надаље, та агресија је узроковала да се са КиМ исели више од 200.000 Срба и да кључне позиције у органима привремене самоуправе заузму ратни злочинци из тзв. ОВК?! И они су, као „група грађана“ одлучујуће утицали на доношење  и учествовали у доношењу „Декларације“ о независности.

Закључујемо: евентуална одлука Владе Грчке о признању независности лажне државе Косово била би противна међународном праву, конкретно Повељи УН, као и традиционално добрим односима између српског и грчког народа, односно између Србије и Грчке.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

Ознаке: Грчка, Косово, Милан Гајовић, признање независности