Прочитај ми чланак

ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА: У Србији су емигранти повлашћенији од Срба

0

Замислите да сте завршили војну гимназију, вероватно из патриотских побуда јер плате у војном сектору већ дуго времена нису биле нешто нарочито високе, желећи да служите овој земјли, да са великом одлучношћу пролијете крв и да страдате и дате свој живот за вашу отаџбину и саборце ако дођу времена која захтевају такве мере.

Бивате први пут рањавани у Сарајеву 95’те године у десну ногу из снајпера и настављате да се борите по ратиштима током целог времена. Добијете близанце, један се зове Марко, други је Милица, супругу запошљавате у Генералштабу Војске Србије као цивилно лице. После тога добијате прекоманду у Ђаковицу на Kосову и Метохији где вас поново рањавају, овај пут у ногу и у грудни кош и те ране подносите као прави војник и јунак лечећи се на ВМА без икаквог роптања, али како се опорављате, болови у нози настављају да погађају нерве и никако да прођу.

За време бомбардовања погађа вас поред свега тога и гелер у главу где проводите 22 дана у коми и после свих тих борби, бивате сведени да се борите за инвалидску пензију коју вам држава једва даје и она је “целих” 16000 динара. За све ваше ране, сва ваша сакаћења, све идеале који су вам помогли да истрпите највеће тешкоће и ужасе ратовања добили сте само толико. Kао ратни ветеран који је испушена и бачена цигарета шаљете СМС свом пријатељу и саборцу који гласи :”Брате мој, знам да си и ти у проблемима, али молим те ако можеш, купи ми 1 хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб нити једем”…

До 2007 године вам установе рак на тој истој десној нози и поред свега осталог вам је одсеку до кука, а држава вам даје и даље 16000 динара због “премалог радног” стажа док ваша дужност да сваког дана нахраните вашу децу не престаје. Жена вас оставља зарад неког мајора са којим је била у вези, који је побегао из оних крајева које сте ви још за време рата ослобађали, одводи са собом децу а вама не остаје апсолутно ништа.

Тражи од суда 30% од тих ваших 16000 динара алиментације за њих што суд одреди моментално као правоснажну пресуду, а вас држава за коју сте крварили, били рањавани, где сте изгубили ногу оставља да гладујете и просите и тиме вам каже хвала. То је случај Борка који је рођен 1973 године у Београду, и он као ратни инвалид није уопште једини којег је систем скоро тотално пустио низ воду.

За разлику од нашег Борка (којем би држава слободно могла и да пуца директно из пиштоља у главу пошто је и онако обавио своју функцију и сада је једноставно сувишни просјак, који троши другима хлеб из државног буџета), неки емигранти из афричких земаља и муслиманских делова Сирије, који су често економске избеглице а у другим случајевима ратни ветерани једне туђе земље, од државе уредно добијају и преко 30.000 динара месечно и обезбеђене станове и места за становања. Људи према којима ми апсолутно немамо никакве ни моралне ни етичке обавезе било какве врсте да се о њима бринемо. Европска Унија је од свих тих емиграната покупила целу њихову елиту.

Свако ко је стручњак са високом дипломом, докторатом, или врло способан у свом пољу независно од академских студија, задржан је у тим земљама где се и запутио. Са друге стране Србија је предвиђена да буде стовариште “вишка” тих азиланата и јефтине радне снаге, где сретства која добијамо од ЕУ да би смо финансирали њихове потребе бивају мизерна и ми то морамо да радимо о нашем трошку и кроз властити буџет. Транспорт емиграната, који је постао један од најуноснијих криминалних послова кријумчара се претворио у нешто што Република Србија после треба да финансира ни сами не знамо колико дуго, из наших џепова.

Поставимо онда себи питање ко су ти људи и какву поруку ми њима шаљемо тиме што пристајемо да их финансирамо без икаквих основа и по нашу штету. На страну тога да већина Срба мора сваки дан да оде на посао најчешће у токсичним срединама, дугих радних часова, где се власници различитих фирми опходе према свакоме као да је врећа за ударање и дневна доза пражњења свих импулса бахатости и потребе за понижавањем, ми емигрантима дајући им често веће плате од оних које ми сами добијамо и то без њиховог било каквог озбиљног рада и заслуге, од почетка доказујемо да смо ми грађани другог реда у односу на њих, и како својом ногом кроче на наше тло они постају тога врло свесни, и шта мислите, какав однос ће они имати према нама од самог старта ?

Данашњи лоботомизирани неолиберали и псеудокосмополити који тврде да верују у мултикултурализам, интеграције различитих народа, спроводећи различите врло себичне и оркестриране политичке агенде не желе да признају неке од најосновнијих чињеница, које говоре у прилог да је за било какву сарадњу потребна добра воља обе стране. На жалост када су емигранти у питању, њихови системи вредности су дијаметрално супротни од наших. Они представљају етнос који нема никакву жељу да се интегрише у било какав систем, не желе никакво сарађивање, учење и толеранцију о туђим обичајима, сматрају себе да су религиозно, духовно и морално супериорни у односу на Европу која ужива у материјалним добрима која не заслужује, и све што су радили до сада у другим земљама Европе указује на то.

Довољно је да се погледа у све небројене емигрантске нереде и врло насилне демонстрације у Немачкој, Француској, Шпанији, Шведској (где је Шведска земља број један по броју силованих Швеђанки од истих тих екстремних муслимана и варвара, где полиција на један аутошовинистички начин покушава такве инциденте неуспешно да заташка и релативизује) и биће вам јасно да било каква врста мирне коегзистенције на дуге стазе бива нешто у домену научне фантастике.

Оно што је још трагичније у свему томе је да месечна финансирања, здравствене неге и могућности школовања које су добили од Шведске превазилазе свака рационална очекивања и да их ни то није спречило да на такав зверски начин узврате на шведску дарежљивост једним безочним насиљем и силовањем њихових жена (где неке статистике говоре да је било чак и око 5000 силованих жена годишње). Емигранти су свугде где би се појавили направили енклаве које су сувише опасне чак и за шведске полицајце да у њих уђу, док је званична одбрана шведске полиције била да то није тачно јер су тамо стално колико нереда има.

Србији би Шведска била најбољи пример за сценарија са којима се можемо суочити и један показатељ да земља која је далеко економски богатија од наше која им је широм отворила врата и пружила безрезервну подршку свих њених институција и према њима отворила свој новчаник преко сваке мере ипак није успела од њих да добије ни ону најосновнију “милост” примереног понашања већ је за узврат доживела највише тиранију, бахатост, огољено насиље, и варваризам. Здраворазумски човек би помислио да таква врста мазохизма запада не зна за границе јер било ко на њиховим просторима ако би се побунио против тако неправедног система, одмах би био окарактерисан од неолиберала као расиста, фашиста, анти-исламски оријетнисан ксенофоб и ултрадесничар уз све друге епитете који му реално не припадају, а тај човек сутра можете бити и ви.

Ми примајући један народ, који је у својој суштини потпуно против европских вредности интеграција, толеранције према другим религијама и туђим обичајима, и коме је највиши приоритет да сваки систем у коме се налазе прилагоде искључиво својим потребама газећи га немилосрдно једном фашистичком чизмом радикалног ислама, излажемо се различитим потенцијалним опасностима и отвореним сукобима у будућности.

Док се иницијативе људских права наводно подржавају у нашој земљи, на страну тога да Војсци Републике Србије као институцији у којој војници сасвим очекивано без идеала све више прилазе као плаћеници који пролазе кроз једну транзитну зону (надајући се да ће зарадити неки додатни новац кроз стране уговоре и мисије и тиме се пребацити на неке друге послове ван војске), наша полиција, као да ће нам земљу сутра бранити комунална полиција и бус плус контролори, на један крајње сраман начин газећи та иста људска права гаси омладинске кампове наших клинаца у којима је циљ да се наша будућа поколења уче солидарношћу, која изгледа да ће нам требати ускоро више него икада.