Прочитај ми чланакТри су главне врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и створењима. (Свети владика Николај Велимировић,1881-1956)
То што јесте Божји је дар вама. Оно што ћете постати јесте ваш дар Богу. (Непознати аутор)
Oвај текст је сачињен и на основу указања Господа Исуса Христа и наших Светих Мати и Светих Отаца: Пресвете Мајке Богородице, Свете Петке, Светог Саве, Светог Сергија Радоњешког, Светог Василија Острошког Чудотворца Милостивог, Светог Петра Цетињског, Свете Матроне (Матронушке) Московске Свемоћне и Светога Патријарха Павла, слава им и милост.
Господ Исус Христос се мојој супрузи Драгици указује као умна свјетлост надземаљске љепоте и сјаја. То је потврда и његових ријечи из Јеванђеља по Јовану (8,12):
„…ја сам видјело свијету; ко иде за мном неће ходати по тами, него ће имати видјело живота.“
Син Божији умољава да га молитвено призивамо и ријечју „Сабрат“ и да ту ријеч додајемо његовом светом имену. Иако духовни учитељ на путу у Царство Небеско (да „ниједан који вјерује (у њега – М.Г.) не остане у тами“), није себе сматрао вођом, већ једнаким сваком ко „узме крст свој“, иде за њим и подржава његово учење.
То је потпуно у складу и са његовим ријечима из Јеванђеља по Марку (10,43):
„…који хоће да буде већи међу вама, да вам служи. И који хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга…“
У Јеванђељу по Јовану (14,6) се каже:
„Ја сам Пут и Истина и Живот.“
Господ Исус Христос је Пут ка Богу (врховном добру и љубави). Он проповиједа Истину о Створитељу и створеном, те о (врлом, непорочном) вјечном Животу коме би требало да тежи душа човјечија.
У временима када масовно превладавају гријеси човјечји и постану опасност за ширу људску заједницу, високо вазнесена бића (архангели), из својих редова шаљу на Земљу помазаника (месију) са задатком да врати људски род на Божји пут. То је био и Господ Исус Христос.
Он је, својим примјером и страдањем на крсту, показао људима да је Божји пут, тежак пут одрицања, страдалништва и патње, али и пут који доноси награду – духовно напредовање ка Богу и живот у Рају Небеском.
Пресвета Мајка Богородица и Господ Исус Христос се мојој супрузи све више јављају из руских светилишта, што је Божји знак да да су Русија и Руска православна црква главни планетарни браничи основних људских појединачних и колективних вриједности од свеопште западне дехуманизације.
Бог уобличава човјека и даје му слободу избора: ка Њему или од Њега. Појединачни овоземаљски живот је и резултанта међутицаја које вршимо на друге и други на нас. А Свевишњи је својеврсно огледало наших мисли, ријечи и дјела. Како мислимо, говоримо и чинимо, тако нам се и враћа. Ако чинимо зло другима, зло се враћа нашој души и тијелу. У овоземаљском животу, преко негативних ДНК мутација, зло изазива болест нашег материјалног тијела и душе. Међутим, зло изазива и дуготрајну промјену на нашој кодној енергетској матрици (Божјој искри) и, последично, наше страдање на астралном (енергетском) нивоу и у наредним отјеловљењима наше душе (наредним овоземаљским животима).
Да су људи у земноме животу свјесни какве и колике патње изазива чињење зла (прије свега, наређивање, организовање или одузимање, без оправданог разлога (нужна одбрана, крајња нужда, одбрамбени рат), туђег живота), никада им то не би пало на памет. Ово се односи и на апсолутно право људског фетуса на рођење и живот. Људски овоземаљски живот је дар Божји. Наш долазак на свијет и одлазак са овог свијета одвија се по вишем интелигентном плану и ко год, насилно и неправедно, нарушава овај план трпи ужасне последице.
Жртва има природно право да тражи и Небеску правду, а виши духовни ауторитети који ту правду спроводе, обезбјеђују да починилац зла, као нужно „враћање дуга жртви“, претрпи исто или веће зло: у истом овоземаљском животу; и/или да се болно суочава са „сликом“ зла (кошмарима) и „трпи“ то зло на астралном (кодном енергетском) плану; и/или да починилац зла буде жртва истог или већег зла у неком од следећих отјеловљења на Земљи.
У бесконачној Божјој умној креацији, кроз низ отјеловљења (реинкарнација) људских душа, (овоземаљских живота), траје непрекидни процес приближавања, али и удаљавања од Бога.
Оно што је веома важно, зависно од духовног нивоа („заслуга“) из претходних отјеловљења (карме) и процјене високо вазнесених бића (архангела), људска душа се некада отјелови у мушком, а некада у женском тијелу. Сликовито речено, на „Божјој позорници“, по принципу Небеске правде, некад смо краљеви, некада краљице ,а некада слуге. Да ово имамо у виду, у земноме животу имали бисмо сасвим другачији (много позитивнији) однос и према женама и према другима који се налазе на нижем степену друштвене љествице од нас.
Врле душе, које су у земноме животу чиниле добро и понашале се у складу са од Бога датом људском природом (на примјер, живјеле у природном, разнополном браку), на астралном (енергетском) нивоу живе у „царству слободе“, односно живе ненапорним животом у вјечној садашњости и вјечној младости. Са другим врлим душама и вишим духовним ауторитетима („водичима“), као субјекти, креирају непосредну (објективну) стварност у којој живе и договарају будуће отјеловљење на Земљи. Насупрот томе, душе које су у земним животима чиниле велика зла, живе у „царству нужности“ – вјечној прошлости, у потпуно наметнутој стварности на коју не могу да утичу. У таквој стварности трпе сталне болове и патњу. Ове душе морају да трпе и наметнуту будућу реинкарнацију.
Наравно, између ових крајности, постоје и „међусвјетови“ у којима се „царства слободе“ и „царства нужности“ преплићу, у већој или мањој мјери.
У бесконачном, савршено уређеном Божјем свијету постоји неизбројиво много хијерархијских нивоа до највеће Суштине. Ти нивои су сликовито приказани у Старом завјету, преко сна Јакова (Израела) праоца Јевреја. Наиме, Јаков је уснио (бесконачан) низ степеница које воде ка Богу.
Наш материјални свијет, у свим процесима за које нам се чини да се дешавају спонтано и на које не можемо вољно да утичемо, „ткају“ високо духовно вазнесене душе (арханђели и анђели), по прецизним математичким законитостима. Напредак, прије свега техничко – технолошки, овоземаљске људске цивилизације је, такође, контролисани процес преко интуитивно (без посредништа разума – рационалног ума) припремљених (припадника „ланца упућених“ – Исак Њутн). По холандском филозофу Баруху Спинози (1632-1677), интуитивна спознаја (scientia intuitiva) представља непосредан увид у суштину ствари и пут којим се може спознати и Бог.
Бог (најдубља Суштина) се (интуитивно) упознаје срцем (добротом), а не разумом. Како постајемо бољи, према другима и самима себи, тако се пењемо за степеницу више на путу ка Свевишњем. Јер, најбогатији је онај ко има Бога у себи. Бог уобличава човјека, а не човјек Бога. А бољи постајемо чистотом и душе и тијела. Зато, у земноме животу, у коме људска душа има самостални (разумски) идентитет у односу на Бога ( а тиме и одговорност за ријечи и дјела), морамо бринути и о души и о тијелу. Бразилски писац Пауло Коељо (1947) је казао да „морамо водити рачуна о свом тијелу – оно је храм Светог Духа“.
Милан Гајовић, Подгорица
